Koje oružje su nosili Tito i Draža Mihajlović – pištolj i automat

 

DRAŽA I TITO, OD ŠPAGINA DO KOLTA

Lično naoružanje dvojice komandanata. Koje oružje su nosili Tito i Draža Mihajlović za vreme Drugog svetskog rata. Pištolj i automati koje su koristili

 

Srpski narod se u toku Drugog svetskog rata podelio u dva pokreta otpora čiji je međusobni sukob prerastao u krvav građanski rat. Na čelu Jugoslovenske vojske u Otadžbini (JVuO) nalazio se armijski đeneral Jugoslovenske Kraljevske vojske, Dragoljub Draža Mihailović (1893‐1946), a na čelu Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije (NOV i POJ), predsednik Komunističke partije Jugoslavije, maršal Josip Broz Tito (1892‐1980). Đenerala Mihailovića komunisti su zarobili 1946. godine i streljali pod optužbom da je ratni zločinac. Proces njegove rehabilitacije je u toku, a Narodna skupština Republike Srbije zakonom je izjednačila u pravima pripadnike JVuO i NOV i POJ.

Josip Broz Tito je kasnije postao doživotni predsednik Jugoslavije. Lično naoružanje, koje je posedovao u toku Drugog svetskog rata čuva se u Vojnom muzeju u Beogradu, dok je deo ličnog naoružanja đenerala Mihailovića ostao u posedu Službe državne bezbednosti (danas BIA). Ono je pre izvesnog vremena izloženo u Vojnom muzeju. Porodici Mihailović za sada su samo dostavljene fotografije ličnih predmeta đenerala Draže. U ovom tekstu čitaocima revije Istorija ispričaćemo ukratko priču o ličnom naoružanju dvojice vođa pokreta otpora u okupiranoj Jugoslaviji.

Naoružanje đenerala Mihailovića

Kao oficir prvo Srpske, a potom i Jugoslovenske Kraljevske vojske, đeneral Mihailović je sigurno posedovao revolver odnosno pištolje koji su u to vreme bili u službenoj upotrebi (Nagan M‐1891 Srpski i Brauning M‐1910/22). Na Solunskom frontu Mihailović je možda posedovao i neki od komercijalnih španskih pištolja kojima je Francuska snabdela Srpsku vojsku posle Albanske golgote (Distorjer M‐1914 ili Rabi M‐1915).

Prvi od tri pištolja koji je đeneral Mihailović posedovao u trenutku zarobljavanja je „stari“ Brauning M‐1903. On se, premda retko, nalazio još u naoružanju Srpske vojske, a posle Prvog svetskog rata dugo „povlačio“ i po naoružanju Jugoslovenske Kraljevske vojske, Policije i Žandarmerije. Preostala dva pištolja su američki Kolt Gaverment M‐1911 A1 (verovatno poklon nekog od oficira iz američkih vojnih misija) i nemački Luger (Parabelum) M‐1908 (jedan od omiljenih ratnih trofeja savezničkih vojnika iz Drugog svetskog rata). Sudeći po ratnim fotografijama odnosno futroli koja se vidi na đeneralovom pojasu, Mihailović je, izgleda, uz sebe najčešće nosio upravo trofejni Parabelum, prema starinskom običaju sa gajtanom oko vrata.

Pištolj Valter P‐38 koji je zaplenjen od Nikole Kalabića, komandanta Gorske garde JVuO (a koji se takođe čuva u BIA), pripadao je đeneralu Mihailoviću i njegov je poklon Kalabiću. Prema nekim tvrdnjama i maršal Tito je za vreme rata posedovao jedan Valter P38, ali se on „nekako“ nije našao među njegovim oružjem koje se danas čuva u Vojnom muzeju u Beogradu.

Nekoliko fotografija iz rata prikazuju čuvenog „Čiču“ sa „dugom cevi“ o ramenu. To oružje može se identifikovati kao američki poluautomatski karabin Ju Es M1.

Brauning M‐1903

Brauning M‐1903 je delo jednog od najuspešnijih konstruktora ručnog, kao i drugog vatrenog naoružanja svih vremena, američkog mormona Džona Mozesa Brauninga (1855‐1926). Brauning je prvu pušku izradio sa svega 13 godina, a prvo vatreno oružje patentirao u dvadesetčetvrtoj. Radio je do poslednjeg dana života, a njegov „opus“ obuhvata 7 vrsta municije i preko 30 različitih modela pištolja, pušaka, automatskih pušaka, mitraljeza i malokalibarskih topova.

Model M‐1903 pojavio se samo tri godine posle svetskog uspeha Brauningovog prvog modela poluautomatskog pištolja M‐1900, prvog modernog džepnog pištolja. Brauning je sa modelom 1903. želeo da napravi veliki vojni pištolj, ali mu ova zamisao nije u potpunosti uspela. Model 1903 radio je na principu slobodnog trzaja zatvarača, bez bravljenja cevi, što mu je omogućavao kalibar 9mm Brauning Long. Pištolj je bio izuzetno kvalitetan i pouzdan, ali mu je uspeh „potkopao“ loš izbor municije. Kalibar 9mm BL, stručnjaci su svrstavali u „anemične“ kalibre, nedovoljno jake i bez dovoljne zaustavne moći za vojnu i policijsku upotrebu.

I pored te svoje mane, M‐1903 usvojen je kao službeno oružje u Belgiji, Danskoj, Holandiji, Turskoj i Švedskoj (gde je od 1907. proizvođen po licenci). Korišćen je i u Španiji, Rusiji, Švedskoj, Finskoj, Paragvaju, Salvadoru, Kolumbiji. Upotrebljavao se u Prvom i Drugom svetskom ratu, kao i u toku Španskog građanskog rata. Proizveden je u preko 150.000 primeraka. Američka verzija Brauninga M‐1903, umanjena i u kalibru 7,65 mm i 9 mm kratki, koju je pod nazivom Colt .32 Pocket Modell, proizvodila firma Kolt, imao je izuzetan uspeh na civilnom tržištu. Za vreme II svetskog rata bio je to službeni pištolj američkih generala, visokih oficira i oficira koji nisu učestvovali direktno u borbi.

Izvestan broj pištolja Brauning M‐1903 kupovan je privatno od strane srpskih oficira još pre Prvog svetskog rata, pa se deo njih, koji je „preživeo“ Veliki rat, zadržao u službenoj upotrebi i između dva svetska rata. Za vreme II svetskog rata koristili su ga podjednako i četnici i partizani.

Primerak koji je posedovao đeneral Mihailović ima produženu cev, koja za razliku od klasičnog fabričkog modela viri izvan zatvarača. Nije poznato zašto je to učinjeno, ali takve cevi obično su služile za montiranje prigušivača.

Kolt Gaverment M‐1911 A1

Iako nije doživeo očekivani uspeh sa Modelom 1903, Brauning je samo sedam godina kasnije doživeo svetsku slavu sa modelom Kolt Gaverment M‐1911. Ovaj model proistekao je od prototipova 1896‐1900, modela 1902, Poket modela, 1905 i 1907, kao i Brauningovih iskustava sa M‐1903. Ovaj put, na konkursu američke vojske za novi službeni pištolj, koji bi zamenio dotadašnje revolvere, Brauning i firma Kolt pobedili su sa snažnim i kvalitetnim modelom koji je koristio i municiju odličnih performansi ‐ metak kalibra .45 ACP (11,43mm) velike snage i izvrsne zaustavne moći.

Američka vojska koristila je Kolt M‐1911 u I svetskom ratu, a 1926. godine usvojena je poboljšana i još bezbednija verzija pod nazivom Kolt Gaverment M‐1911 A1, koja se koristila u II svetskom ratu, kao i u ratovima u Koreji i Vijetnamu. Brauningov Kolt ostao je službeni pištolj američke vojske punih 75 godina, sve do 1986, kada ga je zamenio italijanski pištolj Bereta 92F, jedan od predstavnika nove generacije poluautomatskih pištolja.

Interesantan podatak je da je na američkom vojnom konkursu Kolt Gaverment pobedio nemački Luger Parabelum P‐08. Iako su Nemci ponudili Luger u istom kalibru kao i Kolt, prevagnuo je Kolt kao domaći proizvođač, čemu je doprinela i pouzdanost i bezbednost Brauningovog sistema.

Luger (Parabelum) M‐1908

Iako poražen na američkom konkursu za vojni pištolj, Luger Parabelum P‐08 imao je više nego uspešnu karijeru u Nemačkoj i širom sveta. Prethodnik Lugera bio je nezgrapni model Huga Borharta M‐1893. Inženjer Georg Luger, koji je bio zaposlen u fabrici Deutsche Waffen und Munitionsfabrik (DWM) u Berlinu, gde se Borhart proizvodio, primetio je sve nedostatke komplikovanog M‐1893. Godine 1900. konstruisao je svoj prvi model nazvan Luger ili Parabelum P‐00. Ovaj pištolj odmah je usvojila Švajcarska armija. Usledili su modeli P‐02 (mini karabin sa rasklopivim kundakom), P‐03 i 04 (za nemačku ratnu mornaricu), P‐06 (za rusku carsku vojsku) i konačno čuveni „klasični“ P‐08, koji je postao službeno oružje nemačke armije ali i drugih armija u Evropi i širom sveta. Posle ovog modela usledilo je još nekoliko uspešnih varijanti, poput artiljerijskog Lugera P‐17, a svima je rad bio baziran na Lugerovom (odnosno Borhartovom) sistemu sa kolenastim zatvaračem.

Luger je bio službeni pištolj nemačke armije sve do 1938. godine, kada ga je zamenio daleko savremeniji, pouzdaniji i bezbedniji Valter P‐38. Zbog velikih potreba masovne vojske Trećeg rajha Luger je ostao u upotrebi sve do kraja Drugog svetskog rata, a u Istočnoj Nemačkoj i nekim drugim evropskim i azijskim državama i znatno duže.

Luger, nazvan još i Parabelum (prema latinskoj poslovici Si vis pacem para bellum ‐ Ako želiš mir, spremaj se za rat), bio je omiljeni ratni trofej američkih, ali i drugih savezničkih vojnika tokom Drugog svetskog rata. Lugerov veliki nedostatak bio je nepouzdan sistem kočenja i nepostojanje otvorenog oroza, već samo udarne igle unutar oružja. Zbog toga ga je bilo opasno nositi sa metkom u cevi, tj. zapetog. Ovaj nedostatak često je njegove korisnike, a pogotovo vlasnike zaplenjenih trofejnih Lugera, koštao života, usled iznenadnih opaljivanja u futroli, za pojasom ili u rancu.

Na jugoslovenskim prostorima, Luger P‐08 imao je kultni status. Borci JVuO i NOV i POJ rado su koristili i s ponosom se fotografisali sa Lugerima zaplenjenim u borbi. Neuki su svaki poluautomatski pištolj zvali Lugerom ili Parabelumom. Trebalo bi napomenuti da su i „brendovi“ poput Brauninga (pogrešno zvanog Broving), Berete ili Valtera na našim prostorima imali gotovo isti status „sinonima za pištolj“.

Municija kalibra 9X19 mm, nastala preradom takođe Lugerovog metka 7,65mm Luger i prvi put upotrebljena na Lugerovom modelu P‐02, dobila je konačan naziv po Lugerovom modelu Parabelum P‐08. Ona se danas i zove 9mm Luger, 9mm Para ili 9mm 08 i predstavlja najbolju pištoljsku municiju i najrasprostranjeniji metak u službenoj (vojnoj i policijskoj) upotrebi u čitavom svetu.

Karabin Ju‐Es M1

Armija SAD ušla je u Drugi svetski rat sa tada najsavršenijom puškom ‐ poluautomatskom puškom Garand M1, usvojenom u naoružanje 1936. godine. Međutim, već tada se pojavila potreba za nekim lakim i kratkim poluautomatskim karabinom koji bi koristili vojnici pozadinskih službi, kao i oni koji u borbi koriste neko drugo oružje kao glavno (npr. mitraljesci, artiljerci i dr.). Za te potrebe automat Tompson M‐1928 bio je još uvek veoma skup. Posle više neuspelih pokušaja 1940. godine je u naoružanje usvojen poluautomatski karabin Ju Es M1, koji je proizvodilo preko 30 američkih fabrika, među kojima su i Vinčester i Dženeral motors.

Ovo je bilo pouzadano i bezbedno oružje koje je u radu koristilo sistem pozajmice barutnih gasova, slično pušci Garand. Najveća mana bila mu je loše izabrana municija smatrana za „anemičnu“, tj. nedovoljno jaku i slabog zaustavnog efekta. I pored ove „falinke“, karabin Ju Es M1 nije ostao oružje neborbenih jedinica. Zbog velikih potreba američke vojske za ručnim vatrenim oružjem, već po ulasku SAD u rat, M1 je „završio“ ne samo u rukama pešadije, već i u rukama elitnih jedinica, poput marinaca, rendžera i padobranaca.

Model Ju Es M1 proizvodio se kasnije i za civilno tržište i koristio za lov na sitnu divljač. Dugo je bio u upotrebi u američkoj armiji, a u armijama širom sveta sve do osamdesetih godina prošlog veka.

Pored osnovnog modela M1, koji je koristio i đeneral Mihailović, za potrebe američke i drugih armija proizvodili su se i modeli M1A1 (sa sklopivim metalnim kundakom), M2 (sa selektivnom automatskom paljbom) kao i snajperska varijanta M3.

Naoružanje maršala Tita

Nije poznato da li je Josip Broz kao podoficir Austougarske vojske u toku Prvog svetskog rata dužio neki od službenih revolvera ili pištolja Crno‐žute monarhije (Gaser M‐1870, M‐1870/74, Rast‐Gaser M‐1898, Rot‐Štajer M‐1907, Štajer M‐1912 i sl.). Takođe, može se samo nagađati koju pušku je u to vreme dužio Broz (Manliher M‐1895 ili sl.). Kao funkcioner ilegalne KPJ i KPSS, Tito je svakako bio naoružan u periodu između dva svetska rata, kao i prilikom učešća u Španskom građanskom ratu. Prilikom hapšenja koje je prethodilo čuvenom Bombaškom procesu, kod Broza je zaplenjen jedan poluautomatski pištolj, ali se u literaturi ne spominje o kom se modelu radilo.

U toku Drugog svetskog rata, Tito je posedovao tri automata, jedan poluautomatski i jedan automatski pištolj, koji su posle rata predati na čuvanje ponovo otvorenom Vojnom muzeju u Beogradu. Reč je o: ruskom automatu Špagin PPŠ41 (Inv. br. I 76/18), poklonu sovjetske vojne misije, na kome je pločica sa natpisom na ruskom „Maršalu Josipu Brozu Titu od Crvene armije“; američkom automatu Tompson M‐1928 A1 (Inv. br. I 75/1), poklonu američke vojne misije; nemačkom automatu Šmajser MP41; nemačkom poluautomatskom pištolju Valter PPK (Inv. br. B.B.) i nemačkom automatskom pištolju Mauzer M‐1930/32 (Inv. br. 125).

Tompson M‐1928 A1

Automat Tompson, popularno nazvan „Tomi gan“ je delo inženjera američke fabrike Auto Ordinens Korporejšn, na čelu sa generalom Džonom Tompsonom, po kome je i dobio ime. Ideja za konstruisanje Tompsona nastala je još krajem Velikog rata, ali je projektovanje ovog oružja namenjenog bliskoj rovovskoj borbi išlo sporo i rat se u međuvremenu okončao.

Prvi model nastao je 1921. godine, ali nije naišao na dobar prijem na tržištu. Posle Tompsona M‐1921 usledili su modeli M‐1923 i M‐1927, ali ni oni nisu ostvarili osnovni cilj konstruktora ‐ da budu usvojeni od strane američke armije. Automati su tada još uvek smatrani više policijskim nego vojnim oružjem, a navedeni modeli, osim u policiji i Ef‐Bi‐Aju našli su svoje „uhleblje“ u redovima organizovanog kriminala u vreme prohibicije. Osim što je Tompson postao poznat kao oružje mafije, na njegov loš glas uticalo je i saznanje da je jedan kontingent ovih automata trebalo da bude tajno prodat Irskoj republikanskoj armiji. Čak ni usavršeni modeli M‐1928 i M‐1928A1 nisu uspevali da ostvare san njihovih konstruktora o velikim vojnim narudžbinama. Automati Tompson sve do 1939. godine samo su sporadično korišćeni od strane američke Armije, Mornarice i Obalske straže.

Međutim, uoči izbijanja II svetskog rata velika potreba za automatskim oružjem izazvala je veliku potražnju za automatima, pa i za Tompsonom M‐1928A1, od strane evropskih država, Francuske, Velike Britanije, Holandije… Čak je i Kraljevina Jugoslavija 1940. godine naručila izvesnu količinu, ali su ovi automati, u kalibru 9mm Para, zakasnili i stigli u Jugoslaviju istovremeno sa nemačkim okupatorom i kompletno pali u njihove ruke.

Automati Tompson konstruisani između 1921. i 1928. godine bili su automati tzv. prve generacije i spadali su u grupu luksuznog oružja. Komplikovani za izradu, sa previše delova, bili su izuzetno kvalitetni ali preskupi za masovnu proizvodnju. Izrađivani su uglavnom u američkom standardnom kalibru .45 ACP (11,43mm) i koristili su šaržere od 20, 30, 50 i 100 metaka. Poslednja dva šaržera, u obliku doboša, bili su izuzetno popularni i kod mafije i kod policije. Tome je naročito doprinela Holivudska filmska produkcija 20‐ih i 30‐ih godina prošlog veka. To što je Tompson pucao iz zatvorenog (zabravljenog) zatvarača činilo ga je dodatno komplikovanim i skupljim, ali i preciznim oružjem.

Ulaskom SAD u rat, potreba za sve većim brojem automata prelomila je vojne vlasti da konačno usvoje Tompson M‐1928A1 kao službeno oružje. Međutim, iako se M‐1928 koristio sve do kraja rata, već u toku 1941. bilo je jasno da je oružanim snagama SAD neophodan jednostavniji automat koji će se lakše proizvoditi. Tako su vojne vlasti 1942. godine dozvolile preradu M‐1928A1 u jednostavnije oružje koje radi na principu slobodnog trzaja zatvarača, bez bravljenja. Taj model je nazvan M1. Kasnije su usledila i dodatna pojednostavljena na modelu M1A1. Konstruktori i fabrika su se pobunili jer je to predstavljalo izmenu osnovne konstruktorske ideje, ali država za to nije marila.

Modeli M‐1928A1, M1 i M1A1 proizvedeni su do 1944. godine u gotovo 1,5 miliona primeraka. Koristili su se, osim u SAD, još u velikom broju zemalja, sve do 70‐ih godina prošlog veka. Međutim, i kasnije, kada god su potrebe novih ratova iziskivale veću potrebu za ručnim vatrenim oružjem, Tompsoni su „iskakali“ iz zaboravljenih vojnih magacina. Takav je slučaj bio i sa sukobima na prostoru bivše SFRJ.

Izvestan broj automata Tompson stigao je u Jugoslaviju još u toku rata, kao deo američke vojne pomoći JVuO i NOV i POJ, ali i posle 1948. godine, kao deo vojne pomoći SAD Titovoj Jugoslaviji. Pre odlaska u vojne magacine, ovi automati (pretežno modeli M1 i M1A1) najduže su se zadržali u graničnim jedinicama JNA.
Špagin PPŠ41

Automati su se u Sovjetskom savezu proizvodili od sredine tridesetih godina prošlog veka. Bili su to modeli Degtjareva PPD‐34/38 i PPD‐40, proizvođeni u manjim količinama. Tek su iskustva iz Sovjetsko‐finskog rata (1939‐1940) i nemačke invazije na SSSR 1941. godine naterale Sovjete da ozbiljnije shvate masovno naoružavanje vojske automatima. Bio im je neophodan automat koji bi mogao da parira finskom Suomiju M‐31 i M‐37/39, koji su pokazali razarajući efekat u šumskim borbama u toku tzv. Zimskog rata protiv SSSR‐a. Velika količina izgubljenog naoružanja, kao i opreme za proizvodnju oružja, na početku nemačke invazije, takođe je primorao Ruse da što pre u naoružanje uvedu neki automat, jednostavan za upotrebu, jeftin i lak za masovnu proizvodnju, a što kvalitetniji i pouzdaniji. Tako je u naoružanje 1941. godine uveden model konstruktora Georgija Semjonoviča Špagina nazvan

Pistoljet pulemjot Špagina PPŠ‐41.

Ovaj automat u ruskom službenom pištoljskom kalibru 7,62X25 mm, radio je na pricipu slobodnog trzaja zatvarača, imao veliku brzinu paljbe i koristio šaržere kapaciteta 35 i 71 metak. Po dizajnu, pripadao je prvoj, ranoj generaciji automata, kombinujući metalne delove sa drvenim usadnikom i kundakom. Imao je skupu, iznutra hromiranu cev koja je, međutim, garantovala oružju dug vek. Bilo je to najbolje, najjednostavnije i najjeftinije oružje koje je SSSR mogao da prouizvede u tom trenutku. Istovremeno ono je bilo veoma efikasno i kvalitetno oružje kojim su, u ključnom momentu rata na Istočnom frontu, bile naoružane čitave pešadijske divizije Crvene armije. Svojim kvalitetom, brzinom paljbe i kapacitetom okvira PPŠ‐41 je u toku uličnih borbi u Staljingradu nadmašio nemačko čudo od tehnike, čuveni Šmajser Erma MP‐40. Zato su Nemci rado koristili zaplenjene ruske Špagine, što u osnovnom kalibru 7,62 mm, što prepravljene na svoj službeni kalibar 9 mm Para.

Samo od 1941. do 1945. godine proizvedeno je 5 miliona komada Špagina. Veliki broj ovih automata poslat je ili donesen u Jugoslaviju 1943. i 1944. godine, kako bi njime bile naoružane jedinice NOV i POJ. I jedinice JVuO rado su koristile Špagine zaplenjene od partizana. Posle II svetskog rata, SSSR je veliki broj Špagina isporučio državama Istočnog bloka.

Iako je savremeniji, jednostavniji i jeftiniji automat Sudajev PPS‐43 počeo da zamenjuje Špagina još 1943. godine, PPŠ‐41 je ostao u masovnoj upotrebi sve do kraja rata. Špagin je iz službene upotrebe istisnula tek automatska puška Kalašnjikov AK‐47, pedesetih godina 20. veka. Ipak, on je ostao u upotrebi u drugim zemljama, bilo kao originalna sovjetska verzija, bilo kao kopija koju su proizvodile npr. Kina ili Severna Koreja. I tadašnja FNRJ proizvodila je identičnu, možda čak i poboljšanu kopiju Špagina, pod nazivom Zastava M‐49, ali je ovaj automat brzo zamenjen savremenijim M‐56.

Pored Špagina koji je Titu poklonila sovjetska vojna misija, za ime vrhovnog komandanta NOV i POJ vezuju se još neki primerci Špagina, mada su priče o njima samo na nivou istorijski nepotkrepljenih priča. Navodno su automate Špagin koristili i vojnici streljačkog voda koji je izvršio egzekuciju nad ministrom vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije i komandantom JvuO, đeneralom Dragoljubom Mihailovićem. Ti Špagini (ukupno 2 komada), na lični zahtev maršala Tita predati su mu odmah nakon egzekucije i bili su zaključani u njegovom ličnom sefu, ali im se na dalje gubi svaki trag.

Šmajser MP41

Pod imenom Šmajser MP‐41 krije se zapravo varijanta čuvenog automata Erma MP‐40, koja bi se mogla nazvati Pravim Šmajserom, zato što je konstruktor ovog modela zaista bio Hugo Šmajser, a ne Bertold Gajpel. Šmajser je adaptirao Gajpelov automat MP40/I tako što mu je dodao drveni usadnik i kundak i selektor vatre (za automatsku i jedinačnu paljbu). Tako je zapravo spojio Gajpelovu konstrukciju sa dizajnom sopstvenog automata Bergman MP28/II. Prema najprimetnijoj spoljašnjoj karakteristici, ovaj model Šmajsera se kolokvijalno naziva „Šmajser sa drvenim kundakom“.

Gotovo svi fotografski izvori dokazuju da je MP41 korišćen isključivo na teritoriji Jugoslavije. Jedna jedina fotografija sačuvana iz vremena II svetskog rata prikazuje pripadnike SS policije kako koriste MP41 u akciji likvidacije Varšavskog geta 1943. Zato se ovaj izuzetno kvalitetan i pouzdan automat često i naziva „Jugoslovenskim Šmajserom“.

Izgleda da je MP41 nastao kao komercijalna varijanta Šmajsera. Otvaranjem balkanskog ratišta 1941. došlo je do nedostatka automata, pa je većina ovog oružja završila na jugoslovenskim prostorima, osim malog broja koji je predat SS‐u. Klasična komercijalna signatura na MP‐41, „Patent Schmeisser C.G. Haenel Suhl“, potvrđuje teorije o prvobitnoj komercijalnoj nameni ovog oružja, ali je verovatno i odgovorna što su i stariji automati iz iste porodice dobili pogrešan naziv Šmajser.

Primerak koji se našao u posedu Josipa Broza Tita verovatno je deo ratnog plena NOV i POJ. Jedan od tih odličnih automata poklonjen je i vrhovnom komandantu, a kasnije je na njega ugraviran i faksimil Titovog potpisa.

Valter PPK

U nemačkom gradu Celi (potonjem Cela‐Melisu) puškarski esnaf osnovan je još davne 1563. godine. Rozalija, majka Karla Valtera, bila je unuka Gustava, poslednjeg izdanka čuvene puškarske porodice Pistor. Njen sin Karl, osnovao je firmu Valter 1886. i do smrti 1915. godine vodio ju je zajedno sa šestoricom svojih sinova. Potom je na čelo firme stao najstariji Karlov sin Fric, inače glavni konstruktor u Valteru.

Firma Karla Valtera je između 1908. i 1921. godine proizvela osam različitih modela džepnih civilnih pištolja (modeli 1‐5 i 7‐9) u civilnim kalibrima 6,35 i 7,65 mm. Iako je građansko tržište tada bilo preplavljeno brojnim, izuzetno kvalitetnim Brauningovim modelima i drugim džepnim pištoljima belgijskog porekla, Valterovi pištolji, zahvaljujući svom nemačkom poreklu i odličnom kvalitetu, prodavali su se odlično, a kapital Valtera je sve više rastao. Međutim, Karl Valter je maštao o nečem drugom. Sanjao je dan kada će se u Valteru konstruisati veliki vojni pištolj u snažnom kalibru, koji će postati službeno oružje nemačke vojske i kojim će zahvaljujući državnim ugovorima zgrnuti nezamislivo bogatstvo. U tom cilju konstruisan je i nemačkoj armiji ponuđen Model 6, pištolj sa slobodnim zatvaračem koji koristi jaki metak 9 mm Para. Pištolj je kao nebezbedan propao na državnom konkursu 1915. godine i smatra se najvećim promašajem u istoriji ove firme. I pored izuzetno jake povratne opruge koja je ugrađivana u ovo oružje, ono je sa svakim hicem predstavljalo opasnost po korisnika. Karl Valter je umro neostvarivši svoj san, ali na vreme da ne dočeka sramotu sa Modelom 6. Njegov san ostvariće se sa modelom P‐38, uoči II svetskog rata. Biće to jedan od najboljih poluautomatskih pištolja tog vremena, sa kojim se i danas teško mogu meriti mnogi savremeni pištolji. Njegova tehnička rešenja i danas se primenjuju na najboljim svetskim vojnim i policijskim pištoljima.

U međuvremenu, firma Valter se vratila proizvodnji džepnih pištolja. Tako je 1929. godine nastao mali policijski pištolj Valter PP (Polizei Pistole). Ovo oružje u kalibru 7,65 mm i 9 mm Kurtz (kratki) radilo je na principu slobodnog zatvarača, imalo fiksiranu cev i kočnicu na zatvaraču. Bio je to pištolj koji je veoma bezbedan i precizan i koji je svojim tehničkim rešenjima bio nekoliko decenija ispred drugih modela. Pištolj je postigao neverovatan uspeh, a dve godine kasnije proizvedena je i njegova smanjena verzija pod nazivom PPK (Polizei Pistole Kriminal), kao pištolj za kriminalističku policiju. I ova verzija je imala veliki uspeh na tržištu. Ubrzo je firma Valter postigla još jedan veliki komercijalni uspeh sa sportskim pištoljem Olimpija, sa kojim su strelci postizali izvanredne rezultate na sportskim takmičenjima.

Međutim, kao i njegov otac i Fric Valter je sanjao o velikom vojnom pištolju i ugovoru sa Rajhom. Prvo je napravio sličnu grešku kao i otac i nemačkoj vladi ponudio uvećanu verziju pištolja PP, tzv. MP (Militärpistole, Vojni pištolj). Opet je u pitanju bilo oružje opasnije po strelca nego po metu, koje je odbijeno na konkursu. Ni tzv. AP (Armeepistole, Armijski pištolj) iz 1936. godine nije prihvaćen na državnom konkursu. Međutim, konačno je model HP (Heerespistole, oficirski pištolj) iz 1937, koji je spajao karakteristike MP, PP i PPK sa karakteristikama AP, konačno usvojen u naoružanje Vermahta 1938, pod nazivom P‐38.

Usled velike potrebe za vatrenim oružjem, nemačka vojska je koristila kao službeno oružje i pištolje PP i PPK. Njih su, zbog malog kalibra, koristili uglavnom maršali, generali i drugi visoki oficiri, kao i oficiri koji nisu direktno učestvovali u borbi. Primerak koji se našao kod maršala Broza, verovatno je i zarobljen od nekog ovakvog oficira Vermahta. Popularnosti Valtera PPK, pored njegovog kvaliteta, u mnogome je doprineo i Holivud. PPK je dugo vremena bio pištolj agenta 007, Džejmsa Bonda, koji je još u prvom filmu ovog serijala njime morao da zameni svoju Beretu M‐1934.

Mauzer M‐1930/32

Mauzer C96 (Construktion 96) je poluautomatski pištolj koji su 1896. godine konstruisali J. Federle i braća Vilhelm i Paul Mauzer. Radi na principu kratkog trzaja cevi koja se bravi putem padajućeg bloka, slično Valteru P‐38. Pištolj je na prvi pogled prepoznatljiv po magacinu koji se nalazi ne u dršci (kao kod većine poluautomatskih pištolja), već ispred okidača. Raniji modeli imali su fiksni magacin u samom oružju i punili su se okvirom odozgo, dok je kasnije, kod nekih modela uveden odvojiv magacin. Postoji desetak modela Mauzera i veliki broj kopija, što legalnih što nelegalnih, pretežno španskih (Astra i Rojal) i kineskih. Do 1937. godine, do kada je trajala proizvodnja, proizvedeno je više od milion legalnih Mauzera C96 i njegovih varijanti, dok je kopije gotovo nemoguće pobrojati. Originalni Mauzeri proizvođeni su uglavnom u kalibru 7,63 Mauzer i 9 mm Para.

Ovaj pištolj je svojevremeno postigao izvanredan uspeh na tržištu. Osim u Kini, nigde nije bio službeno usvojen, ali su njime naoružavane mnoge vojne jedinice širom sveta. Mauzer je koristio Vinston Čerčil u toku Drugog Burskog rata (1899‐1902), a govorio je da je samo zahvaljujući njemu uspeo da preživi bitku kod Omdurmana u Sudanu 1898. C96 je koristio i Tomas Edvard Lorens (Lorens od Arabije) u toku Arapske pobune (1916‐1918). Modelom M‐1930/32. tj. M711 je 1934. godine, u Marsejskom atentatu, terorista VMRO‐a Veličko Dimitrov Kerin, alias Vlado Georgijev Černozemski, usmrtio Kralja Aleksandra Karađorđevića i Luja Bartua. Ovaj je pištolj, do II svetskog rata, čuvan u Vojnom muzeju u Beogradu, ali je u toku rata ukraden.

Mauzere je koristila Nemačka carska vojska, Rajhsver i Vermaht, Austrougarska, Persijska, Brazilska i Turska vojska, Italijanska mornarica, Španska Republikanska vojska, Kuomintang i kineski komunisti. Britanski i Ruski carski oficiri nabavljali su ga u privatnom aranžmanu, a SSSR ga je uvozio od 1920. do 1933. godine za potrebe Crvene armije, ČEKE i NKVD‐a. U Kini je Mauzer imao status obožavanog oružja. Čak su i na nelegalne kopije Mauzera, kao i na kopije drugih modela pištolja utiskivani žigovi sa imenom „Mauser“, ponekad i naopako, kao u ogledalu, od strane onih majstora koji nisu poznavali latinično pismo. Mauzer se koristio u svim ratovima širom sveta, od kraja 19. veka pa sve do Sovjetske intervencije u Avganistanu. Naravno, vremenom su ga iz
borbenih redova sve više potiskivali drugi, savremeniji modeli. Istovremeno je postajao sve omiljeniji ratni trofej i kolekcionarski predmet.

Početkom tridesetih godina prošlog veka, u sklopu ubrzanog naoružavanja Trećeg rajha, Mauzer je na modelu C96 počeo da primenjuje neka idejna rešenja koja su uvedena u Španiji, na licencnim kopijama Astra M902 i M903. Tako je nastao model Mauzera M‐1930/32, poznatiji po svojim kataloškim brojevima M711 i M712. M711 je imao magacin (šaržer) koji se skida, a M712 selektor vatre tj. mogućnost izbora između poluautomatske i automatske paljbe. Otuda i drugi naziv za ovaj model Schnellfeuer Mauser, tj. Mauzer sa brzom (automatskom) paljbom.

U toku II svetskog rata, Vermaht je Mauzerove modele C96, pa i Schnellfeuer koristio u, pozadinskim i čuvarskim službama i delimično u Luftwaffe (Ratnom vazduhoplovstvu). Verovatno odatle i potiče Mauzer M712, ratni plen koji je završio u rukama maršala Tita.

Nikola Giljen