Kućica na Drini za Nacionalnu geografiju

 

BRVNARA NA VODI ZA NACIONALNU GEOGRAFIJU

Kućica na Drini od kolibe za odmaranje postala je svetski hit o kojoj su priču pravili i Dejli mejl i kineska nacionalna televizija, ali i pored toga plan za njeno eventualno osvetljenje i uređenje obale još uvek nije realizovan

 

„Svaki put kada dolazim u grad iz ovog pravca, stajem baš ovde i odmaram dušu. Sećam se kako smo pre skoro pola veka posle kupanja u reci izabrali baš ovo mesto za odmor i počeli da pravimo sada već čuvenu kućicu na steni“, započinje priču Milija Mandić, „graditelj“ simbola Bajine Bašte. „Zamislite, njena fotografija dospela je i na Nacionalnu geografiju i u avgustu 2012. proglašena je za fotografiju meseca. Ko bi rekao“, dodaje on.

Tu sliku koja je obišla svet napravila je oktobra 2011. Irena Beker, Novosađanka koja živi i radi u Mađarskoj. Niko od meštana, niko iz vlasti niti iz Turističke organizacije nije shvatio šta imaju u gradu. Kao i uvek, trebalo je da dođe neko sa strane i da im pokaže to što im je pred nosem i čije lepote nisu svesni. Tipično srpski, nažalost.

Fotograf Jovan Jarić

Kućica na Drini se nalazi na samom ulazu u varošicu Bajina Bašta, nekadašnje Pljeskovo ako idete iz pravca Beograda. Samo dva kilometra nizvodno od centra grada. Na ovom mestu putnici namernici a i oni koji to nisu najčešće i najduže zastaju. Ovo je najslikaniji motiv koji se nalazi na gotovo svim reklamnim materijalima ovog gradića na granici sa Bosnom. I pored svega toga, ne postoji nikakva tabla ili putokaz koji bi informisali putnike o ovoj turističkoj atrakciji.

POLA VEKA ZA ŠEST KUĆICA

Priča o „kući na ostrvu reke Drine“, kako je Bajinobaštani inače zovu, počinje avgusta daleke 1968. godine. Shvativši da im je posle kupanja potrebno neko mesto za odmor, momci su izabrali stenu sa koje su, nesvesni opasnosti, skakali u plahovitu reku. Postoji legenda otkud ova stena gotovo na polovini Drine. Naime, Marko Kraljević je, želeći da pređe u Bosnu, bacio kamen od kojeg je ona nastala i tako pomogla Šarcu i njemu da uspešno nastave put.

Mladi neimari, Milija i njegovi drugovi, tada srednjoškolci, počeli su da donose daske, a kako bi se zaštitili od sunca, napravili su nešto nalik krovu. Materijal su do stene prevozili kajacima i čamcima, a neke teže komade spuštali su u vodu nekoliko kilometara uzvodno, a zatim dočekivali pored stene. Improvizovana kolibica već sledećeg leta postala je pravi dom. Pravile su se žurke uz gitaru i vino, a rađale su se i ljubavi. „Nažalost, naša brvnarica nije odolela naletima ćudljive Drine, priča Milija. Ovo je, posle tačno četrdeset sedam godina, šesta po redu kućica, a njeni graditelji bili su svesni da moraju da se povinuju sili prirode i sagradili su je podižući i prednju i zadnju stranu nagore“, objašnjava on.

SIMBOL JOŠ NE SVETLI

Na šljunkovitom parkingu sa kojeg se pruža nestvarno lep pogled na kućicu, automobili meštana i poneki putnici. Ovi drugi traže savršen ugao za slikanje a vreme im ide naruku. Sunčano je i prizor je takav kakav samo priroda može da udesi. „Ovo je raj, nisam verovala da ovako nešto postoji“, priča Marija Ilić iz Novog Sada, koja je na odmoru na Tari, planini udaljenoj dvadesetak kilometara od Bajine Bašte.

Marija se nije odvažila da siđe do obale. Doduše, sam put do reke vodi preko desetak strmih stepenika koji jedva da se vide od svakojakog rastinja koje ih je prekrilo. Mogućnost da se okliznete stalno je prisutna pa se preporučuje da imate nekog meštanina u pratnji. Do samo pre nekoliko meseci i smeće je nažalost bilo ovde. Situacija je sada malo bolja, postoje kante a postavljena su i dva odmorišta. „Za sada smo uspeli ovo da uradimo, a za idejne projekte za uređenje obale i njeno svakodnevno održavanje potrebno je mnogo više novca“, kaže Siniša Spasojević iz Sportsko-turističkog centra Bajina Bašta. On dodaje da postoji plan da se ovo mesto uredi ali da se zbog nekih dozvola i finansijske situacije stalo sa tim i ističe da Bajina Bašta gazduje najlepšim delom reke Drine.

Na obali dva-tri čamca i poneki ribar do kolena u vodi. Drina je još uvek velika. „Nema više odvažnih mladića kao što smo mi bili kad smo se takmičili u skakanju“, komentarišu međusobno. Slažu se da bi ponovili sve to, iako ih prolazi jeza kada na to pomisle. U brvnari nisu bili dvadesetak godina. „Mi vam tamo ne idemo više, sada su u njoj uglavnom kajakaši“, dodaje Jovan, jedan od pecaroša, čekajući čuvenu mladicu da se „upeca“.

SLABA VAJDA OD PEVAČA

Organizovanih poseta i prevoza do kućice još uvek nema. Možete se prevesti sopstvenim čamcem ili zamoliti nekog od kajakaša da vam učini. Peđa Vuković vrlo rado priskače u pomoć znatiželjnima. „Ima dobrih ideja kako da se zaradi od ove popularnosti i od prevoza turista, ali još uvek se ništa ne preduzima. Iskreno, ja usluge prevoza ne naplaćujem, ali ako bih napravio neki dogovor sa opštinom i ako bismo na kraju svi imali koristi, mogao bih da počnem“, objašnjava on.

U brvnari su jedan drveni sto, četiri stolice i radio. U ćošku suncobran i odelo za kajakaše. Rešo i džezva na stolu. Ovde je čovek u drugoj dimenziji. U čardaku ni na nebu ni na zemlji. Za trenutak se zaboravi strah od vožnje kajakom i klizanje po steni. Na maloj terasi od šest metara kvadratnih nema stvari koji bi bespotrebno opterećivali prostor. Ograda je visoka otprilike jedan metar. Nema bojazni da vam se nešto desi ako se ne naginjete previše. Mali ste i beznačajni na tom parčetu bajinobaštanske slave. Satima možete biti tu a da vam se čini da su u pitanju minuti. Kako izgleda enterijer brvnare imali su prilike da vide mnogi, a u poslednje vreme i pripadnici estrade. Prošle godine jedan folker ovde je snimio spot. Ne zna se da li je opština imala neke koristi. Možda je sve urađeno za džabe. A to bi zaista bila nebuloza.

KOMŠIJA STUDENAC

Ribolovački klub „Mladica“ ima svoj dom ovde na obali preko puta kućice. Svakodnevno se trude koliko mogu da ovaj deo obale urede. „Da je sreće, Bajina Bašta bi bila u stalnom angažmanu za sve ono što se zove biti turistima od koristi“, smatra član ovog kluba Srbo Nikolić i iskreno se nada svetlijoj budućnosti. Priča se o nekom sečenju obale kako bi vidik bio bolji, dodaje on. Čini se da nikako da se proširi vidik onih što odlučuju o svemu i da konačno Drinu i uopšte Bajinu Baštu vide kao ogroman turistički potencijal.

Preko puta kućice nalazi se jedna kafana. Usamljena, kao i junakinja ove priče. Sa njene terase imate osećaj kao da možete dodirnuti stenu i kućicu. Čini vam se da ovo remek-delo čoveka i prirode egzistira u nekom posebnom univerzumu. Fotografije su kao rađene u fotošopu. Kafana nosi ime „Studenac“, simbolično. Odnosi se na ledenu Drinu čija temperatura u najtoplijim letnjim mesecima iznosi oko sedam stepeni. Ovde se prave rođendani, krštenja, svadbe. Poneki mladi bračni par se spušta do obale kako bi napravio snimke i slike, a samo retki se prevoze skroz do kućice. Vlasnik kafane Nemanja Kljajić priča kako ga nekada putnici koji ne planiraju da se zadržavaju mole da im otvori terasu da bi napravili nekoliko fotografija. „Hoće i da me časte, ali ja ne prihvatim, samo im kažem da pričaju o nama, a oni obećavaju da će se sigurno vratiti. Prepoznao sam neke koji su dolazili i iznova se divili ovom prizoru“, dodaje Todorović.

MLADE NADE

Ova neobična kućica na Drini ne samo da je ponos svog grada već je i svetski poznata. Ekipa kineske nacionalne televizije dolazila je da uradi reportažu. Dejli mejl objavio je priču o njoj kao svojevrsnom simbolu borbe čoveka sa prirodom uz opasku kako stanari ove neobične kućice nemaju problema sa komšijama. Nedavno ju je i Biznis insajder proglasio jednom od šesnaest najčudnijih kuća na svetu. Meštani se njome diče koliko i Milanom Lanetom Jovanovićem, fudbalerom, jer ipak je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu, književnikom Svetislavom Basarom, Nacionalnim parkom Tara i jezerom Perućac. Miloje pokazuje tekst iz prošlog broja lokalnih novina „BB glas“ jedne bajinobaštanske gimnazijalke. Personifikovala je kućicu koja je pričala u prvom licu o tome kako je nastala, kako joj se ne posvećuje dovoljno pažnje, kako bi mogla uskoro skroz da orone, uostalom kao i njen grad. Jedna rečenica glasi: „Ko će se brinuti o meni kada još više ostarim kada već ovi sadašnji neće“. „Nadam se da su pročitali bar ovo“, ironičan je Milija.

Ako bismo probali da odgovorimo na pitanje mlade učenice, možda bi odgovor bio baš oni – mladi koji su prepoznali potrebu za uređenjem obale. Dragana Nikolić iz Kancelarije za mlade kaže da je moguće čak i putem interneta organizovati prikupljanje sredstava. „Ako bi se svako od nas uključio na neki način, mogli bismo i te kako da povećamo turistički potencijal našeg grada i možda bi nam i neke druge opštine pritekle u pomoć“, objašnjava ona.

Ispod vrbe na parkingu nalazi se improvizovana drvena klupica od balvana. Deka sa štapom posmatra reku. „Pišite, samo pišite“, obraća mi se. „Valjda ćete vi dočekati da ovaj usnuli gradić ima neke koristi od pisanja o njemu, ja sigurno neću“, dodaje. Odlazimo. Kućica je ostala mirno da balansira na steni, savršeno se uklapajući u prirodni ambijent. Kada bi stvarno mogla da govori, možda bi samo rekla – ne dajte me! Drina je nastavila da teče prema Šapcu. Prvih pedeset godina izdržale su zajedno. Sada obe čekaju neka bolja vremena. Ili bolje ljude.

 

Milica Simić

Izvor Dnevni list Danas

Fotografije: Jovan Jarić