O NEPROFESIONALIZMU
Neprofesionalizam je svetska norma; profesionalizam je anomalija. Zato je svuda tako cenjen.
‘Naravno da možete na karticu,’ bila je ljubazna službenica na šalteru autobuske stanice u Beogradu. Šok je došao kada me je pitala za PIN! Kroz staklo. Sa redom iza mene. Staklo nije praštalo: skoro do pulta, tanušni procep, ne može terminal ‘daljinac’ kroz njega. Šalter bez rupe. Šalter za odavanje tajni.
Engleski potrošač, komercijalni Spartanac, ni pod najtežim mukama ne odaje svoje PIN-ove. Pitati nekoga za PIN je ekvivalent ispitivanja o tome kako vrši nuždu ili da li masturbira. Neuračunljivo, neshvatljivo, nenormalno ponašanje koje se graniči s ludilom. U stvari, prelazi tu granicu. Odavanje PIN-a poništava sva osiguranja za naknadu štete.
Rešenje ove bezbednosno-logističke noćne more je bilo da udjem u šalter, kroz službeni ulaz, da ukucam PIN, kreirajući u procesu talase iritacije u nestrpljivom redu. Još jedan, navodni, primer našeg apsurdnog, nadrealnog neprofesionalizma…
‘Ma to samo kod nas…’, ‘Srpska posla’ i slične rezignacije su deo naše svakodnevne fenomenologije. Ono što često zaboravljamo u našim jadikovkama (koje nas, inače, bratime sa Englezima) je da postoje mnogo gora profesionalna okruženja od našeg. Ko god je bio u Indiji ili na Filipinima, zna o čemu govorim. Ni Engleska, kao primer uredjene zemlje, nije imuna.
Carstvo neprofesionalizma u Engleskoj su zidari, vodoinstalateri, moleri… Reputacija im je šokantna za jednu evropsku zemlju – priče koje svi rado dele obiluju zapanjujućim detaljima murdarluka i čiste prevare – glavni razlog za uspeh majstora iz Poljske u ovim delatnostima.
Ni zdravstveni sistem često ne osvetla profesionalni obraz. Jednom su nam rekli da naša ćerka ima srce na desnoj strani – jer je lekar naopako držao rendgenski snimak. Drugi put je malo falilo da joj daju pogrešnu vakcinu. Treći put je moja žena tri dana ležala u bolnici posle drugog porodjaja, sa krvničkom glavoboljom, pre nego što je neko na nju obratio pažnju. Vozovi i tamo kasne, samo su izvinjenja bolje sročena.
Neprofesionalizam je svetska norma; profesionalizam je anomalija. Zato je svuda tako cenjen. Zato su poznate uslužne firme skuplje: reputacija je osiguranje protiv ošljarenja, optimističko obećanje očekivanosti; reputacija ima vrednost i cenu.
Paradoksalno, engleski neprofesionalizam je nekako više izludjujući nego naš. U visoko uredjenoj zemlji visokih očekivanja, potopljenoj u sve vrste lako dostupnog naprednog i profesionalnog ponašanja, vodoinstalaterska, lekarska, policijska i svaka druga nebriga i aljkavost su iznenadjujući, devijantni i skoro zli; alarmirani su jednom interesantnom moralnom notom pokvarenosti i razmaženosti. Nepotrebni su, jer liče na svesni, lični izbor, ne na višu silu društvenih navika. Oni, u takvom društvu, bi trebalo da znaju bolje…
Srpski neprofesionalizam, paradoksalno, ima upravu tu drugu notu neizbežnosti, više sile, društvenog tonaliteta i okruženja: prirodna pojava, kao kiša ili košava. Naši majstori i institucije, tako bar idu očekivanja, će biti nepouzdani sa istom pouzdanošću sa kojom će zimi biti bljuzge na ulicama, ili visibaba u baštama. Naš murdarluk se podrazumeva sa niže civilizacijske baze očekivanja nego engleski, crpi iz antropološke matrice Indije i Sicilije, ne Švedske.
Zbog toga, za one sa jačim živcima, naš neprofesionalizam ima jednu interesantnu teatarsku, farsičnu notu. Zbog toga što nismo imali prilike da naučimo bolje, zbog toga što smo svi prinudjeni da se snalazimo kako znamo i umemo, zbog našeg sveprisutnog diletantizma i sveodsutne kulture odgovornosti, zbog toga što naši nacionalni narativi preziru rad i red kao ponos, naš bazični stav je rezignacija i filozofsko prihvatanje haosa. U pitanju je, čak, svojevrsna vrsta estetike, apsurdni, nadrealni teatar navika i mentaliteta (ako nije opasan po život, naravno).
Danijel Harms i Grunf su sveci zaštitnici naših majstora. Kandila im, svakoga dana, pale svi oni koji otaljavaju.
Lazar Džamić
Članak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.
Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.