Pravoslavlje i katoličanstvo – Ivan Iljin

 

O PRAVOSLAVLJU I KATOLIČANSTVU

Veliki ruski filosof i mislilac Ivan Iljin razmatra pravoslavlje i katoličanstvo i kako ruski narod i Rusija imaju svoju istorijsku misiju u odbrani vere

 

Značaj pravoslavlja u ruskoj istoriji i kulturi duhovno je određen. Da bismo to shvatili i u to se uverili, ne moramo da budemo pravoslavni; dovoljno je da poznajemo rusku istoriju i da budemo duhovno pronicljivi. Dovoljno je da kažemo da su hiljadugodišnju istoriju Rusije stvarali ljudi hrišćanske vere; da je Rusija nastala, da je jačala i razvijala svoju duhovnu kulturu upravo u hrišćanstvu, da je hrišćanstvo primila, ispovedala, sazreavala i u život uključivala upravo preko akta pravoslavlja.

To je shvatio i formulisao genijalni Puškin: „Hrišćanstvo predstavlja veliki duhovni i politički preokret naše planete. U toj svetoj stihiji nestao je i obnovio se svet.“ „Grčka religija, odvojena od svih ostalih, dala nam je poseban nacionalni karakter.“ „Rusija nikada nije imala ničeg zajedničkog sa ostalom Evropom…“; „njena istorija traži drugu misao, drugu formulu…“

I eto, danas, kada naše generacije doživljavaju veliki državni, privredni, moralni i duhovno-stvaralački slom u istoriji Rusije (pisano za vreme vladavine boljševika – primedba redakcije) i kada na svakom koraku vidimo njene neprijatelje (verske i političke), spremne da ugroze njenu samobitnost i celovitost – mi smo dužni da odlučno i tačno odgovorimo: da li nam je stalo do naše samobitnosti i da li smo spremni da je branimo? I dalje. Da kažemo: u čemu je ta samobitnost, kakve su njene osnove i kakve su te pretnje uperene protiv nje, koje mi treba da predvidimo?

Samobitnost ruskog naroda ogleda se u njegovom posebnom i samosvojnom duhovnom aktu. Pod „aktom“ treba shvatiti unutrašnje ustrojstvo i sklop čoveka: njegov način doživljavanja, poimanja, razmišljanja, htenja i delovanja (vidi N.Z. № 111: „O ruskom nacionalizmu“). Svaki Rus koji je boravio u inostranstvu mogao je na sopstvenom iskustvu da se uveri u to da drugi narodi imaju drugačiji od nas praktični i duhovni način života: mi na svakom koraku imamo to osećanje i teško se na to privikavamo; ponekad uviđamo njihova preimućstva, katkad duboko osećamo njihovo nezadovoljstvo, ali smo uvek svesni njihove inorodnosti i počinjemo da čeznemo za otadžbinom. To se da objasniti samobitnošću našeg životnog (praktičnog) i duhovnog sklopa; ili, drugim rečima: naš akt je drugačiji.

Ruski nacionalni akt je formiran pod uticajem četiri važna faktora: prirode (kontinentalnost, ravnica, klima, tle), slovenske duše, posebne vere i istorijskog razvoja (državnost, ratovi, teritorijalni prostor, višenacionalnost, privreda, obrazovanje, tehnika, kultura). Nemoguće je sve to osvetliti odjednom. O tome postoje knjige, kako dragocene (Gogolj: U čemu je suština ruske poezije; N. Danilevski: Rusija i Evropa; I. Zabelin: Istorija ruskog života; F. Dostojevski: Piščev dnevnik; V. Ključevski: Ogledi i govori), tako i mrtvorođene (Čaadajev: Filosofska pisma; Miljukov: Ogledi iz istorije ruske kulture). U razumevanju i tumačenju ovih fakata i samog ruskog stvaralačkog akta važno je biti objektivan i pravičan, ne pretvarati se u fanatičnog „slovenofila“, niti u slepog, kad je reč o Rusiji, „zapadnjaka“. To je naročito važno kad se postavi pitanje kojim se ovde bavimo – o pravoslavlju i katoličanstvu.

Među neprijateljima Rusije, koji nikako ne prihvataju njenu kulturu i osuđuju celokupnu njenu istoriju, posebno mesto zauzimaju rimski katolici. Oni polaze od uverenja da u svetu postoje „sreća“ i „istina“ samo tamo gde se na čelu nalazi katolička crkva i gde ljudi bespogovorno priznaju autoritet rimskog pape. Svi ostali, dakle, idu pogrešnim putem, sve je mrak ili jeres, i treba ranije ili kasnije da bude preobraćeno u njihovu veru. To predstavlja ne samo „direktivu“ katolicizma, već samo po sebi razumljivu osnovu ili pretpostavku za sve njegove doktrine, knjige, ocene, organizacije, odluke i aktivnosti. Nekatoličko u svetu treba da nestane: ili putem propagande i obraćenja, ili pak kaznom Božjom.

Koliko su mi samo puta u poslednjim godinama katolički prelati pokušali lično da objasne, kako „Gospod gvozdenom metlom čisti pravoslavni istok, ne bi li se tamo ustoličila jedina katolička crkva“… Koliko puta sam se sledio zbog mržnje kojom su bili ispunjeni njihovi govori i njihovi pogledi. I slušajući te govore, ja sam počinjao da shvatam zašto je i kako je prelat Mišel d‘Erbini, koji je rukovodio istočno-katoličkom propagandom, mogao dva puta (1926. i 1928) da putuje u Moskvu, da bi ostvario uniju s „obnovljenom crkvom“ i, u skladu s tim, „konkordat“ s boljševicima, i kako je mogao da, po povratku odande, bez ikakvih ograda, objavljuje gnusne članke komunista, koji su mučeničku pravoslavnu patrijaršijsku crkvu nazivali (doslovno) „sifilističkom“ i „razvratnom“… I ja sam upravo tada shvatio da do „konkordata“ Vatikana i Treće internacionale nije došlo sve do danas ne zato što je Vatikan „odbacio“ i „osudio“ takav sporazum, već zato što to nisu hteli sami komunisti. Shvatio sam zašto je došlo do uništavanja pravoslavnih sabornih i običnih crkava i parohija u Poljskoj, koje su sprovodili katolici tridesetih godina ovoga veka… Na kraju sam shvatio u čemu je pravi smisao katoličkih „molitava za spas Rusije“; kako one prve, kratke, tako i one koju je 1926. napisao papa Benedikt XV, za čije je čitanje, prema objavi, obećavano „trista dana indulgencije“.

I danas, kada vidimo kako Vatikan godinama sprema pohod na Rusiju, kako masovno sakuplja rusku religijsku literaturu, pravoslavne ikone i cele ikonostase, kako masovno priprema katoličko sveštenstvo za simulaciju pravoslavnog bogosluženja na ruskom jeziku („katoličanstvo istočnog obreda“), i ozbiljno proučava pravoslavnu misao i dušu u cilju dokazivanja njihove istorijske neosnovanosti – mi, Rusi, moramo sebi postaviti pitanje: u čemu se sastoji razlika između pravoslavlja i katolicizma, i na njega odgovoriti s krajnjom objektivnošću i istorijskom dokumentovanošću.

Ta razlika se tiče dogmatske, crkveno-organizacione, obredne, misionarske, političke i moralne prirode, kao i prirode samog religijskog čina. Ova poslednja razlika je životno primarna: ona daje ključ za razumevanje svih ostalih.

Za razlike dogmatske prirode zna svaki pravoslavni: prvo, uprkos odlukama Drugog vaseljenskog sabora (Konstantinopolj, 381. godine) i Trećeg vaseljenskog sabora (Efeskog, 431, Pravilo 7), katolici su uveli u 8. član Simbola vere dopunu o ishođenju Duha svetoga ne samo od Oca već i od Sina Božjeg („Filioque“); drugo, u 19. veku ovome je pridodata nova katolička dogma o „bezgrešnom začeću“ Isusa Hrista od Deve Marije („de immaculata concepcione“); treće, godine 1870. ustanovljena je nova dogma o nepogrešivosti rimskog pape u stvarima crkve i veroučenja („ex kathedra“); četvrto, 1950. još jedna dogma o posmrtnom telesnom uznesenju Deve Marije. Ovo bi bile najvažnije razlike dogmatske prirode koje nije priznala pravoslavna crkva.

Razlike crkveno-organizacione prirode sastoje se u tome što katolici priznaju rimskog prvosveštenika za glavu crkve i jedinog pravog namesnika Hristovog na zemlji, dok pravoslavlje priznaje samo Isusa Hrista za glavu crkve i smatra jedino pravilnim da se crkva gradi na vaseljenskim i pomesnim saborima. Pravoslavlje takođe ne priznaje svetsku vlast episkopa-biskupa, kao ni katoličke organizacije tipa redova (pre svega jezuita).

Obredne razlike su sledeće: pravoslavlje ne priznaje bogosluženja na latinskom jeziku: ono se drži liturgija čiji su autori Vasilije Veliki i Jovan Zlatoust, i ne priznaje zapadne obrasce; ono poštuje, zaveštano od strane Spasitelja, pričešće u vidu hleba i vina i odbacuje pričešćivanje osvećenim kolačićima, koje su za mirjane uveli katolici; pravoslavlje priznaje ikone, ali ne dopušta skulpture u hramovima; ono uzdiže ispovest na nivo nevidljivog prisustva Hrista i odbacuje ispovedaonicu kao organ zemaljske vlasti u rukama sveštenika. Pravoslavlje je razvilo sasvim drugačiju kulturu crkvenog pojanja, čitanja molitve i zvonjenja zvona; ono ima drugačije odežde, drugačiji krst, drugačije opremljen oltar; ono zna za klečanje i ne prihvata katolički naklon uz savijanje noge u kolenu, ono ne zna za zvonce u vreme trajanja molitve itd.

Misionarske razlike. Pravoslavlje priznaje slobodu vere i u potpunosti odbacuje duh inkvizicije – proganjanje jeretika, mučenja, lomače i prinudno krštavanje (Karlo Veliki). Ono brani pri obraćanju čistotu religioznog sazrcanja i njegovu oslobođenost od svakojakih motiva sa strane, naročito od zastrašivanja, političkih spekulacija i materijalne pomoći („dobročinstvo“); ono ne veruje da zemaljska pomoć bratu u Hristu dokazuje „pravovernost“ dobročinitelja. Pravoslavlje nastoji, po rečima Grigorija Bogoslova, „ne da pobedi, već da stekne braću“ po veri. Ono ne teži vlasti na zemlji po svaku cenu.

Političke razlike. Pravoslavna crkva nikada nije pretendovala ni na svetovno gospodstvo, ni na borbu za državnu vlast u vidu političke partije. Iskonsko rusko-pravoslavno rešenje ovog pitanja svodi se na sledeće: crkva i država imaju posebne i različite zadatke, ali pomažu jedna drugoj u borbi za blagostanje; država upravlja, ali ne naređuje crkvi i ne bavi se prinudnim misionarstvom; crkva organizuje svoju aktivnost slobodno i samostalno, čuva svetovnu lojalnost, ali o svemu sudi svojim hrišćanskim merilom i daje potrebne savete, a katkad i prekore vlastodršcima, a mirjanima pouke (setimo se Filipa Mitropolita i patrijarha Tihona). Njeno oružje nije mač, nije partijska politika i nije intriga nekog monaškog reda, već savet, pouka, kritika i izopštavanje. Vizantijska i posle-petrovska skretanja ove vrste ne mogu se okarakterisati kao zdrava pojava.

Katolicizam, naprotiv, uvek, u svemu i na sve načine traži vlast (svetovnu, klerikalnu, imovinsku i lično sugestivnu).

Moralne razlike. Pravoslavlje se obraća slobodnom srcu čoveka. Katolicizam – slepo-pokornoj volji. Pravoslavlje nastoji da probudi u čoveku živu, stvaralačku ljubav i hrišćansku savest. Katolicizam traži od čoveka da se povinuje i poštuje propise (zakone). Pravoslavlje postavlja pitanje o najboljem i poziva na jevanđelsko savršenstvo. Katolicizam govori o „propisima“, „zabranama“, „dozvoljenom“, „oprostivom“ i „neoprostivom“. Pravoslavlje ide u dubinu duše, traži iskrenu veru i iskrenu dobrotu. Katolicizam disciplinuje spoljašnjeg čoveka, traži spoljašnju pobožnost i zadovoljava se formalnom stranom stvari (vidi N.Z. № 119).

I sve to je najtešnje povezano s prvobitnom i vrlo velikom razlikom u samom aktu.

Veroispovest se razlikuje od druge veroispovesti po svom osnovnom religioznom aktu i onom što njega čini. Važno je ne samo to u šta veruješ, već i to čime, to jest kakvim silama duše se ostvaruje tvoja vera. Od vremena kada je Hristos Spasitelj utvrdio veru na živoj ljubavi (Mt 23, 37; Mk 12, 30-33; Lk 10, 27; uporedi 1 Jovana 4, 7-8, 16), mi znamo gde da tražimo veru i kako da je nađemo. To je od najveće važnosti za razumevanje ne samo svoje već i tuđe vere, kao i čitave istorije religija. Upravo na ovoj osnovi mi treba da razumemo pravoslavlje i katoličanstvo.

Ima religija koje se rađaju iz straha i hrane strahom; tako se afrički crnci u svojoj masi pre svega boje mraka i noći, zlih duhova, mađija, smrti. U borbi sa tim strahom i u njegovom eksploatisanju kod drugih je i nastala njihova religija.

Ima religija koje nastaju iz požude i hrane se erotikom, koja se doživljava kao „nadahnuće“; takva je religija Dionisa-Vakha; takav je „šivaizam leve ruke“ u Indiji; takva je ruska sekta samobičevalaca.

Postoje religije čiju osnovu čine fantazija i mašta; njihovim sledbenicima dovoljne su mitske legende i himere; pesništvo, žrtve i obredi; oni zanemaruju ljubav, volju i misao. Takvu religiju predstavlja indijski bramanizam.

Budizam je nastao kao religija odbacivanja života i askeze. Konfučijanstvo se pojavilo kao religija istorijski kroz patnju dostignute i iskreno doživljene moralne doktrine. Religiozni akt Egipta bio je posvećen prevladavanju smrti. Judejska religija je tražila pre svega nacionalno samopotvrđivanje na zemlji, ističući genoteizam (bog nacionalne isključivosti!) i etičke zakone. Grci su stvorili religiju porodičnog ognjišta i vidljive lepote. Rimljani – religiju magičnog obreda. A hrišćani?

Pravoslavlje i katoličanstvo podjednako nalaze svoju veru u Hristu, Sinu Božjem i u jevanđelskoj blagovesti. Pa ipak, njihovi religiozni akti su ne samo različiti već i po svojoj suprotnosti nespojivi. (Upravo ova činjenica odredila je i sve one razlike na koje smo ukazali u članku „Nastanak i prevladavanje boljševizma u Rusiji“).

Prvobitno i osnovno buđenje vere za pravoslavnog je unutrašnja pobuda, sazrcavajuća ljubav, koja vidi Sina Božjeg u svoj Njegovoj blagosti, u svom Njegovom savršenstvu i duhovnoj sili, klanja mu se i prima Ga kao suštu istinu Božju, kao svoje glavno životno blago. U svetlosti tog savršenstva pravoslavni priznaje svoju grešnost, čisti njome svoju savest i stupa na put pokajanja i oslobađanja.

Kod katolika, nasuprot, veru podstiče voljna odluka: da se ukaže poverenje određenom (katolički-crkvenom) autoritetu, da mu se potčini i podredi, da čovek natera sebe da prihvati sve što taj autoritet odluči i propiše, uključujući i pitanje dobra i zla, greha i njegove dozvoljenosti.

Zato kod pravoslavnog vernika duša oživljava od slobodne ganutosti, od dobrote, od tople radosti – i tada procvetava verom i njoj odgovarajućim dobrovoljnim delima. Ovde blagovest Hrista budi iskrenu ljubav prema Bogu, a slobodna ljubav u duši budi hrišćansku volju i savest.

Katolik, naprotiv, stalnim naporima volje primorava sebe da primi veru koju mu propisuje njegov autoritet.

U stvarnosti, međutim, volji su u potpunosti potčinjeni samo spoljašnji pokreti tela; u mnogo manjoj meri njoj je potčinjena misao; a još manje – život mašte i svakodnevnih doživljaja (emocija i afekata). Ni ljubav, ni vera, ni savest nisu potčinjeni volji i mogu da potpuno ignorišu njena „prisiljavanja“. Moguće je naterati sebe na stajanje i klanjanje, ali je nemoguće prisiliti sebe da osećaš duboko poštovanje, molitvu, ljubav i zahvalnost. Samo se spoljašnja „pobožnost“ povinuje volji, a ona i nije ništa više do spoljašnji privid, ili prosto licemerje. Čovek može sebe da prinudi da „žrtvuje“ imovinu, ali dar ljubavi, saosećanja, milosrđa se ne može iznuditi ni voljom, ni autoritetom. Za ljubavlju – kako zemaljskom, tako i duhovnom – misao i mašta idu same od sebe, prirodno i rado; volja, pak, može na tome da insistira čitavog života, a da one ne podlegnu tom pritisku. Iz otvorenog srca punog ljubavi savest će, kao glas Božji, progovoriti samostalno i vlasno. Ali disciplina volje ne vodi savesti, a podređenost spoljašnjem autoritetu potpuno će zaglušiti ličnu savest.

Tako se odvija ta suprotnost i nepomirljivost dveju vera; i mi, Rusi, moramo to uvek da imamo na umu.

Onaj ko bude gradio veru na volji i pokornosti autoritetu, neizbežno će morati da ograniči veru na intelektualno i verbalno „priznanje“, ostavljajući srce hladnim i tvrdim, zamenjujući živu ljubav – zakonima i disciplinom, a hrišćansku dobrotu – „hvale vrednim“ ali mrtvim postupcima. I sama molitva kod njega pretvoriće se u bezosećajne reči i neiskrene pokrete tela. Onaj ko poznaje religiju staro-paganskog Rima odmah će u svemu tome prepoznati njegovu tradiciju. Upravo ove crte katoličke religije ruska duša je uvek doživljavala kao tuđe, čudne, veštački nategnute i neiskrene. I kada od pravoslavnih ljudi čujemo da u katoličkom bogosluženju ima glamuroznosti, blještavosti, ali nedostaje iskrenosti i topline, poniznosti i ushićenja, prave molitve i duhovne lepote – mi odmah znamo gde za ovo treba tražiti objašnjenje.

Ova suprotnost dveju vera se otkriva u svemu. Zato je prvi zadatak pravoslavnog misionara – da ljudima dâ sv. Jevanđelje i omogući im bogosluženje na njihovom jeziku i to u integralnoj verziji; katolici se drže latinskog jezika, koji većina naroda ne razume i zabranjuju vernicima da samostalno čitaju Bibliju. Pravoslavna duša traži da se neposredno približi Hristu u svemu, od unutarnje usamljene molitve do prihvatanja svetih Tajni. Katolik sme da oseća i misli o Hristu samo ono što će mu dozvoliti autoritetni posrednik koji stoji između njega i Boga; i u samom aktu pričešća će ostati uskraćen i osujećen jer neće primiti telo i krv Hristovu preko Vina i Hleba – već „kolačića“ – njihove zamene.

Dalje, ako vera zavisi od volje i odluke, onda je jasno da nevernik ne veruje zato što ne želi da veruje, a jeretik sprovodi jeres zato što je odlučio da veruje na svoj način; i „veštica“ služi đavolu zato što je opsednuta zlom voljom. Razume se da su svi oni prestupnici pred Zakonom Božjim i da ih treba kažnjavati. Otuda inkvizicija i sva ona surova dela kojima je ispunjena srednjovekovna istorija katoličke Evrope; krstaški pohodi protiv jeretika, lomače, mučenja, uništavanje čitavih gradova (na primer, grada Štedinga u Nemačkoj, 1234); godine 1568. svi stanovnici Holandije, osim pomenutih poimenično, bili su osuđeni na smrt kao jeretici, a u Španiji inkvizicija je prestala da postoji tek 1834. Razlog tih kazni je razumljiv: nevernik je onaj koji ne želi da veruje, on je zločinac i prestupnik pred licem Božjim, njega čeka pakao; i, eto, bolji je kratkotrajniji oganj zemaljske lomače nego večiti oganj pakla. Prirodno je da ljudi koji su sami kod sebe voljom iznudili veru pokušavaju da je iznude i kod drugih; i vide u neverovanju ili tuđoj veri – ne zabludu, ne nesreću, ne zaslepljenost, ne duhovno siromaštvo, već zlu volju.

Pravoslavni sveštenik, naprotiv, držeći se reči svetog apostola Pavla (2. Kor 1, 24) ne teži da preuzme vlast nad tuđom verom nego da probudi radost u dušama ljudi; i čvrsto se drži Hristovog zaveta o „kukolju“ koji ne treba pre vremena sažeti (Mat. 13, 25-36). On priznaje voditeljsku mudrost Atanasija Velikog i Grigorija Bogoslova: ono što je silom postignuto protivno želji – ne samo da je iznuđeno, neslobodno i ružno, već se prosto nije ni dogodilo (Beseda 2,15). Otuda i uputstvo koje je mitropolit Makarije 1555. dao prvom kazanskom arhiepiskopu Guriju: da na sve moguće načine privlači sebi Tatare i da ih na lep način – ljubavlju privoli na pokrštavanje, a da ih strahom na pokrštavanje nikako ne nagoni. Pravoslavna crkva je oduvek verovala u slobodu vere, u njenu oslobođenost od zemaljskih interesa i računa, u njenu srdačnu iskrenost. Otuda i reči Kirila Jerusalimskog: „Simon Mudrac u kupatilu zaroni telo u vodu, ali srce ne prosvetli duhom, spusti se i izađe telom, a duša ostade pogrebena.“

Dalje, volja zemaljskog čoveka traži vlast. I Crkva, koja gradi veru na volji –neizostavno će tražiti vlast. Tako je bilo kod muslimana, tako stoje stvari kod katolika tokom čitave njihove istorije. Oni su uvek tražili u svetu vlast, kao da je Carstvo Božje ovde na zemlji – svakojaku vlast: samostalnu svetovnu vlast za pape i kardinale, a isto tako vlast nad kraljevima i imperatorima (setimo se srednjeg veka); vlast nad dušama i naročito nad voljom svojih sledbenika (ispovedaonica kao oruđe); partijsku vlast u savremenoj „demokratskoj“ državi; tajnu vlast u redovima, totalitarno-kulturnu vlast nad svima i u svim poslovima (jezuiti). Oni gledaju na vlast kao na oruđe u uspostavljanju Carstva Božjeg na zemlji. A ta ideja je uvek bila tuđa i jevanđelskom učenju, i pravoslavnoj crkvi.

Vlast na zemlji traži veštinu, kompromis, lukavstvo, licemerje, laž, obmanu, intrige i izdajstvo; a često i zločine. Otuda učenje o tome da cilj opravdava sredstvo. Uzalud protivnici tumače ovo učenje jezuita u smislu da cilj „opravdava“ ili „blagosilja“ loša sredstva; time oni samo olakšavaju jezuitima da podnesu kritike i osporavanja. Ovde uopšte nije reč o „pravednosti“ ili „uzvišenosti“, već ili o dopuštanju od strane crkve, o dozvoljenosti, ili pak o moralnoj „ispravnosti“. Upravo u ovom smislu, vrlo istaknuti oci jezuiti, kao što su Eskobar-a-Mendoza, Sot, Tolet, Vaskoc, Lesija, Sankec i neki drugi, tvrde da „postupci postaju dobri ili loši u zavisnosti od dobrog ili lošeg cilja“. Međutim, cilj čoveka je nešto za šta samo on zna: cilj je lična stvar, potajna, koja se da lako simulirati. S ovim je tesno povezano katoličko učenje o dopustivosti i čak negrehovnosti laži i obmane: treba samo reči koje se izgovaraju protumačiti u sebi „drugačije“, ili koristiti dvosmislene izraze, ili ćutanjem ograničiti obim rečenog, ili prećutati istinu – i laž neće biti laž, obmana neće biti obmana, a lažna zakletva na sudu neće biti grešna (o ovome vidi kod jezuita Lemkulja, Suareza, Buzenbauma, Lajmana, Sankeca, Alagone, Lesija, Eskobara i drugih).

Ali kod jezuita postoji i drugo učenje, koje konačno daje njihovom redu i njihovim crkvenim delatnicima odrešene ruke. To je učenje o rđavim delima, koja se, navodno, vrše „po volji Božjoj“. Tako kod jezuita Petra Alagone (kao i kod Buzenbauma) čitamo: „po volji Božjoj moguće je ubiti nevinog, ukrasti, voditi razvratan život, jer On je Gospodar života i smrti, i zato treba ispunjavati Njegovu zapovest!“ Samo se po sebi razume da o postojanju tako čudovišne i nemoguće „zapovesti“ Božje odlučuje katolički crkveni autoritet, povinovanje kome čini samu suštinu katoličke vere (sve ove podatke uzimam iz moje knjige O suprotstavljanju zlu silom, gde su navedeni autentični izvori).

Onaj ko se, pošto razmisli o ovim crtama katolicizma, okrene pravoslavnoj crkvi, videće i shvatiće jednom za svagda, da su najdublje tradicije dveju vera suprotne i nespojive. Osim toga, shvatiće još i to da se sva ruska kultura formirala, jačala i cvetala u duhu pravoslavlja – i postala onakva kakva je bila početkom 20. veka pre svega zato što nije bila katolička. Rus je verovao i veruje ljubavlju, on se moli srcem, slobodno čita Jevanđelje; autoritet crkve pomaže mu u njegovoj slobodi i uči ga slobodi, otkrivajući mu duhovno oko, a ne plašeći ga zemaljskim kaznama, kako bi izbegao onostrane. Rusko dobročinstvo i briga za siromašne ruskih careva uvek su dolazili iz srca i dobrote. Ruska umetnost u celini izrasla je iz slobodnog sazrvanja srca: i romantična zanesenost ruske poezije, i težnje ruske proze, i dubina ruskog slikarstva, i iskreni lirizam ruske muzike, i izražajnost ruske skulpture, i oduhovljenost ruske arhitekture, i duboka osećajnost ruskog teatra. Duh hrišćanske ljubavi prodro je i u rusku medicinu, s njenim duhom služenja, nekoristoljublja, intuitivno-celovite dijagnoze, individualizacije pacijenta, bratskog odnosa prema onome koji pati; i u rusko pravo, s njegovim traženjem pravednosti; i u rusku matematiku, s njenim predmetnim sazrcanjem. U ruskoj istoriografiji on je stvorio tradicije Solovjova, Ključevskog i Zabelina. U ruskoj vojsci on je stvorio tradiciju Suvorova, a u ruskoj školi tradiciju Ušinskog i Pirogova. Treba srcem saznati onu duboku vezu koja spaja ruske pravoslavne svece i starce sa sklopom ruske prostonarodne i prosvećene duše. Čitav ruski način života je drugačiji i osobeniji zato što je slovenska duša osnažila svoje srce u zavetima pravoslavlja. Čak su i druge ruske veroispovesti (izuzev katolicizma) upile u sebe zrake te slobode, skromnosti, srdačnosti i iskrenosti.

Setimo se još da je čitav naš Beli pokret sa svom njegovom vernošću državi, njegovim patriotizmom i požrtvovanošću potekao iz slobodnih i vernih srdaca i da i danas opstaje zahvaljujući njima. Živa savest, iskrena molitva i lično dobrovoljno učestvovanje u ratu spadaju u najlepše darove pravoslavlja, i nema ni najmanje osnove da te darove zamenjujemo tradicijama katolicizma.

Otuda i naš odnos prema „katolicizmu istočnog obreda“, koji se danas promoviše u Vatikanu i mnogim katoličkim manastirima. Samu ideju – da se duša ruskog naroda potčini putem pretvorničke imitacije njegovog bogosluženja i da, uz pomoć te licemerne operacije, zavede katolicizam u Rusiji – mi doživljavamo kao religiozno-pogrešnu, bezbožničku i nemoralnu. Tako u ratu brodovi plove pod tuđom zastavom. Tako se krijumčari roba preko granice. Tako u Šekspirovom Hamletu brat sipa u uho svome bratu – kralju – smrtonosni otrov dok ovaj spava…

Ivan Iljin

Izvor: Knjiga Bela ideja