Šta je greh i gde vodi grešnost duše

 

GREH I GREŠNOST

Šta je greh i kako nastaje. Kako pobediti grešnost i očistiti dušu od greha i bolesti tela i uma

 

„Greh je čovekov samovoljni prelazak granice koja mu je data odozgo, napuštanje kruga datog mu zakona“ (episkop Jovan Šahovskoj)

Prema odredjenju apostola Jovana, greh je bezakonje (Jn. 3:4). Naravstveno bogoslovlje shvata greh kao svako odstupanje od zapovesti Božije i narušavanje zakona Božijih (rečju, delom, mišlju; hotimično ili nehotično). Nakon što je 1917. godine u Rusiji ukinut Bog, zvanične vlasti su pokušale da istovremeno ukinu ili suštinski preinače mnoge pojmove koji su na ovaj ili onaj način povezani s religijom. Stvar je došla dotle da su u nekim sovjetskim rečnicima reči poput „svetinja“, „greh“, „blagodat“ i neke druge, bile uvršćene medju zastarele. Ovakvo shvatanje uvreženo je i sada u svesti mnogih ljudi. Reč „greh“ danas zvuči kao odjek daleke starine i ponekad se čak upotrebljava u šaljivom tonu, a ne u tonu dubokog strahopoštovanja.

Medjutim, greh predstavlja jednu od najvažnijih kategorija duhovnog života. On je realan. On se nikako ne može ukinuti nikakvim ukazima ili ljudskim dekretima, kao što se sličnim dokumentima nikako ne može ukinuti zakon gravitacije ili, recimo, smrt. Ta mala, ali čudesno mnogoznačna i tačna reč po zvuku je pomalo slična drugoj reči u ruskom jeziku: tutnjava. Kao grom usred vedra neba ona ponekad pogadja naš život, trujući otrovnim isparenjima dušu, pomućujući razum, utičući na san, raspoloženje, apetit, zdravlje, pa čak i odnos prema životu. Ima nečeg osudjujuće prekornog u zvučanju ove reči. Greh! Šta si to, brate, učinio!

Kako tvrdi hrišćanska vera, greh je potekao od zloupotrebe ljudske volje i odbacivanja Božije volje, što je dovelo do unakaženosti ljudske prirode (ideja praroditeljskog greha).

Medjutim, osim praroditeljskog greha, tokom našeg života mi pravimo mnoštvo grehova usled gordosti, egoizma, bezbrižnosti, slabe volje, slastoljublja i usled drugih uzroka, čiji je deo neposredno povezan sa demonologijom. Predstava o grehu se u različitim periodima razvoja čovečanstva bitno menjala. Najvažniji putokaz bilo je učenje o iskupiteljskoj Hristovoj misiji i putevima čovekovog spasenja (tačnije, sam taj, po svom značenju nedokučivi, dogadjaj!).

U duhovnom životu veoma se važnim smatra razvoj izoštrenosti čula vidjenja čovekovog greha. To nije nimalo lako postići, smetaju samoljublje, strasti, kao i odsustvo duhovnog iskustva i stručnih znanja. Svaki čovek praktično ima visoko mišljenje o sebi, smatrajući da „barem nije gori od drugih“.

Osim toga, oštrina vidjenja svojih grehova, po svetootačkom učenju, jeste dar Božiji. Kada čovek počinje da vidi svoje grehove, čiji je broj „kao zvezde na nebu ili kao pesak morski“, tada on zaista počinje da gleda duhovno.
Greh ne samo što ne može biti ukinut, nego je i, budući da spada u naravstveno – duhovne kategorije, vanvremenski pojam koji nam je nužan. U savremenom životu koji sve više degradira i u kojem oskudeva svetost i blagočašće, on mora steći odlučujući i prvostepeni značaj, ako želimo duhovnu obnovu. Greh ima i duboko ličnosni, sakralno – skriveni sadržaj. Put prema istinskom spasenju (kao i terapija duše) prolazi kroz individualne napore slobodne ličnosti, a ne kroz spoljašnje nasilje. Latiti se posla da se drugi poučava, a tim pre spasavati i duhovno lečiti druge, budući i sam „preko glave“ u gresima – savršeno je beskoristan, apsurdan, pa i grešan posao. Svetootačko učenje upozorava na svaku vrstu poučavanja bez odgovarajućeg načina života. I zaista, dela su mnogo važnija od reči. I kada grehovni čovek poučava druge kako treba da žive i da ne greše u onome što on sam čini, od toga je vrlo mala korist.

Može se, naravno, poricati hrišćanska koncepcija praroditeljskog greha, ali kako onda objasniti uzroke tragičnosti zemaljske sudbine čovečanstva i ogroman napor koji treba uložiti za stvaranje dobra?

Po svojoj prirodi mi nismo celoviti, to ima veze i sa telesno – duševno – duhovnim strukturama i sa neprestanim sukobom dveju sila u nama. Uporedo sa čistim glasom savesti i srdačne ljubavi kako se često čuje drugi glas pun mržnje, lukavstva, zluradosti i laži. Otrovne primese koristoljublja, zavisti i osudjivanja neretko osećamo u sebi uporedo s najboljim osećanjima i plemenitim težnjama (uporedite s rečima apostola Pavla: „Ne činim ono što hoću, već ono što mrzim, to činim“, Rim. 7:15).

Greh nije svojstven prirodi duše, naprotiv, on joj je tudj i u nju ga unose strasti. Greh je duhovna bolest i uzrok mnogih fizičkih bolesti, o čemu ljudi često zaboravljaju (ili ne znaju), i zato se mora lečiti.

Savest (ako nije „prigušena“ ili uništena) veoma je osetljiva na svaki, pa čak i najmanji greh. Ova osetljivost se ne sme prigušivati, naprotiv, treba je istančavati i razvijati kroz česte ispovesti i svakodnevna ispitivanja svoje savesti. Tom prilikom čak i smeta prisustvo logičkog razmišljanja, jer ono ometa celovitost i neposrednost duhovnog osećanja, tim više ometa tačnu ocenu samoopravdanja koje prigušuje istančanost osećanja i smanjuje prijemčivost svega grehovnog.

Nažalost, medicinska nauka i psihologija neoprostivo mali značaj pridaju samom problemu greha, zamenjujući ga drugim kategorijama koje uopšte nisu istovetne po svojoj suštini. Stoga greh kao da počinje da iščezava, rastvarajući se u pojmovima kao što su pogrešni postupak, psihotrauma, stres i drugi.

Naprotiv, greh mora biti dovoljno jasno pojmljen od strane čoveka i ispravljen putem razumevanja, poricanja, iskrenog pokajanja (najbolje u svetoj Tajni Ispovesti) i u svom najvišem isceljujućem razrešenju savladan kroz Božansko Pričešće Svetim Tajnama.

Greh je najčešće svesno narušavanje duhovnih zakona i zapovesti Božijih, iako postoje gresi i iz neznanja i iz lakomislenosti, koji se mogu uvrstiti u kategoriju nemarnosti i grešaka (Sveti Oci ističu da će kazna za grehe koji su učinjeni iz neznanja biti drugačija negoli za svesne).

Greh koji se nalazi u duši koja nije izgubila savesnost, stvara nelagodnost koja se ne može izraziti rečima, pri čemu snaga otrovnog dejstva može biti toliko velika, da čovek doživljava nepodnošljive patnje (setimo se Katarine iz komada Ostrovskog „Oluja“ ili Ane Karenjine iz istoimenog romana Lava Tolstoja). „Grehovnost“ može stvarati osećanje bezizlaznosti i beznadežnosti, što neretko podstiče čoveka na čin nasilja nad samim sobom i svojim životom da bi se izbavio duševnih muka.

I obrnuto, posle iskrenog pokajanja i ispovesti u dušu se vraćaju izgubljeni mir i spokojstvo (što se nije moglo postići nikakvim drugim sredstvima!), te čovek hoće ponekad da poput poznatih pashalnih reči ukslikne: „Grehu, gde ti je žalac!“

Savremeni čovek ne samo što malo zna o grehu, nego i nema pravu predstavu o njegovim žalosnim posledicama. U prilogu ovom poglavlju data je svojevrsna klasifikacija grehova koje je u 19. veku sastavio jedan od najautoritativnijih Otaca Ruske Pravoslavne Crkve sveti Ignatije Brjančaninov.

Prilikom čitanja obratite pažnju na jasnoću i skladnost izlaganja. a takodje uporedite svoj život sa onim koji pretpostavlja odsustvo nabrojanih grehova.

 

Mišljenja o temi

1. Od svih zala ljudskih samo je greh pravo zlo (sveti Jovan Zlatoust).
2. Greh je sladak kraće vreme, a gorak na duže vreme (sveti Dimitrije Rostovski).
3. Svaki novi greh stavlja novu mrlju na dušu našu (Cvetnik Duhovni).
4. Gasi iskru, dok se vatra nije rasplamsala i ubijaj neprijatelja dok je mali (sveti Tihon Zadonski).
5. Duša se može protiviti grehu, ali ne može bez Boga pobediti ili iskoreniti zlo (sv. Makarije Veliki).
6. Ne može ugledati svoj greh onaj koji se nasladjuje grehom… (sveti Ignatije Brjančaninov).
7. Onaj ko učini veliko delo – uspostavi neprijateljstvo s grehom. nasilno otrgnuvši od njega um, srce i telo, tome će Bog dati veliki dar: vidjenje svog greha (sveti Ignatije Brjančaninov).
8. Greh mrzi, a grešnika ljubi (sveti Jovan Kronštatski).

 

Vladimir Konstantinovič Nevjarovič – Terapija duše