Небојша Милосављевић
(Бор, 5. август 1970–Врање, 27. октобар 2014)
Црна Гора
Ани Ненадић и
Радовану Контићу
Земља сињег
Јадранског мора,
Мученог светог камења,
До неба пружених гора;
Брата што на брата у
Заумљу режи и
Душе народа, од давнина, што
За Христом небу тежи.
Земља Његоша,
Петра Цетињског Светог и
Острошког Василија;
Светих непребројивих, чија
Душа од звезда, на небу
Смутнога времена
Сјајније сија;
И слуге, на Божјој њиви
Што стара се да
Семе свето проклија,
Митрополита, часног,
Амфилохија.
Не знам зашто,
Често кад чујем говор и
песму њену, у
мени срце затрепери и
суза кане.
Да ли се за мене грешног
то моле Свети њени
у светлу зору кад сване;
да л’ је завичај
предака мојих
ил’ је мој увир тамо?
Знам, да, у
Кутку срца мога
Чекаш ме само.
9. 04. 2014.