Generacija SFRJ – Legenda o mladom slabom srpskom čoveku

 

LEGENDA O MLADOM SLABOM SRPSKOM ČOVEKU

Generacija koja je vaspitavana je u ateističkom, jugoslovenskom i marksističkom duhu. Njena ideologija je bila odbacivanje Boga i hrišćanstva, raskid s monarhijom i srpskom tradicijom, te prezir prema privatnoj imovini

 

Još iz srednjoškolske lektire pamtim rečenicu iz remek dela Derviš i smrt: “… četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da ne bi imao želja, a već star da ih ostvaruje.“

Tih osamdesetih činilo nam se, kao i svim tinejdžerima, da vreme stoji te da je peta decenija našeg života čitavu večnost daleko od nas. Godinama kasnije, shvatili smo nešto: iako smo tada ispred škole žickali za užinu i maštali da jednog dana kupimo polovnog fiću, bili smo najbogatiji: imali smo osećaj da je čitav život pred nama! Danas je moja generacija dostigla životno podne i nekako umorno i sa strahom gleda u maglovitu budućnost, čekajući da je s večernjeg neba sudbine obasjaju žute evropske zvezdice.

Kad kažem “moja generacija“, naravno, ne mislim precizno na jedno godište iz sredine šezdesetih, već na širi generacijski opseg: počev od onih “iz pedeset i neke“ što su se, uz logorsku vatru, svojim kardio-vaskularnim potencijalom kleli u vernost poretku i poručivali njegovim vladarima da Računaju na njih, pa sve do onih rođenih nekoliko godina pre smrti “najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Njegov odlazak deca su zapamtila kao opšti plač: plakalo je nebo, planine i šume, plakale su ptice, cveće, cela zemlja, a najbolnije i najtužnije njihova Srbija. Dakle, kad kažem moja generacija, mislim šire, na tog Novog evrosrpskog Čoveka moga roda i naraštaja, to uporišno biće evropskih integracija; sve analize i istraživanja pokazuju da je upravo taj čovek najtvrđe podržao Evropu i od nje napravio Apsolut. Ali kako se desilo da se jedan titoizmom zaražen i životne želje prepun tinejdžer u svojim srednjim godinama konvertuje u evrofundamentalistu, pošto je shvatio da je “odveć star“ da bi mogao ostvariti želje?

Moja generacija vaspitavana je u ateističkom, jugoslovenskom i marksističkom duhu. Odbacivanje Boga i hrišćanstva, raskid s monarhističkom i ravnogorskom tradicijom te prezir prema privatnoj imovini i inicijativi činili su ideološke temelje nove religije koju su nam propovedali. Od nas su tražili da obožavamo kult progresa i budućnosti, da verujemo u novog Mesiju, tog internacionalnog Čoveka proletera, koji nezadrživo grabi ka Komunizmu – obećanoj zemlji gde “svako radi koliko može, a uzima koliko mu treba“.

Tokom školovanja bombardovali su nas istorijatom Drugog svetskog rata i partizanima, kao i zavetnim događajem, revolucijom, i misionarstvom avangarde radničke klase, od čijeg pojavljivanja počinje da se meri naše vreme. Ovo ideološko, jednoumno obrazovanje stalno je potkrepljivano uveravanjem da živimo u bogatoj i srećnoj državi čije se granice pružaju sve dokle ima bratstva i jedinstva, i u kojoj je slobodni radni čovek u svoje ruke preuzeo sve. Od nas se samo tražilo da završimo škole i da ni o čemu više ne mislimo – društvo je tu da se za sve pobrine. Mi smo omladina sa sleta, učena da je apriorno u pravu samo zato što je mlada i što na njoj svet i država ostaju. Kad se jednog dana budemo zapošljavali, treba da nađemo firmu “u kojoj se ništa ne radi, a u kojoj je velika plata“. Tada će samo odabrani, koji pokažu najbolje rezultate i koji zbog toga postanu članovi partije, moći da rukovode (ono što nam nisu govorili, a što smo jasno znali, bilo je da će nam direktor sigurno biti Crnogorac!). Od preostale većine tražila se samo čvrsta vera u tekovine NOB-a i u socijalističko samoupravljanje. Zašto bi neko iskakao iz voza koji juri u prosvećenu Utopiju?

Moja generacija nije u potpunosti prihvatila ovakav ideološki odgoj, kao što je to uradila generacija naših očeva, i nije pokazala isključivost prema alternativnom obrazovanju. Naslućivali smo nekako da je mantra koju su nam stalno iznosili, ponavljajući patetične fraze, bila neiskrena. Bežali smo od njene usiljene, lažne težine. I, kako to obično biva, odgovore smo tražili na drugoj, zavodljivoj i životnijoj strani sveta. Tako smo, živeći kao da lebdimo nad sopstvenom zemljom, u trenutnom istorijskom predahu u sukobu Istoka i Zapada, postali obožavaoci i konzumenti opojne zapadne popularne kulture. Sakupljali smo prazne limenke “koka-kole“ i tvrde paklice “marlbora“, lepili po zidovima svojih soba postere Stonsa i Pistolsa, gužvali se po vozovima do Trsta zbog “leviski“ i “starki“, na časovima krišom čitali “Zagora“ i “Alana Forda“, gurali se u redovima da kupimo karte za Briljantin i navijali za onaj čuveni tim iz Liverpula: Kigen-Tošak-Mekdermot. Kad danas razmišljam o tome, mislim da je sasvim ljudski što je moja generacija, odbacujući patetični partizanski mit, shodno našem tadašnjem uzrastu i duhu vremena, prihvatila jedan novi, moderni mit: mit o Zapadu kao carstvu slobode u džinovskom šljaštećem megamarketu. Ne shvatajući da lebdimo kroz meki istorijski vakuum, i da se takva geopolitička podela može dogoditi samo Jednom i samo Tada, i prilagođavajući se, zbog boljeg života, opštoj hipokriziji ovaploćenoj u poltronskom kultu lažnog Jugoslovena, lažnog levičara i lažnog bravara, trajno smo propustili šansu da se temeljno i dubinski približimo izvornim zapadnim vrednostima. Bez hrabrosti i bez volje da se susretne s tom zavetnom vertikalom Gete-Hegel, oko koje se koncentrisao misleći zapadni svet, moja generacija plivala je po površini zapadnog života. Takmičili smo se ko će više puta da ide na more tokom raspusta i ko će više da putuje na Zapad da bi tamo šopingovao. Dugo smo, poput noja, držali glavu u pesku i gajili iluziju blagostanja tokom tih neistorijskih “zlatnih osamdesetih“, kad smo zauvek izgubili sopstvenu istoriju u vrtlogu velikog svetskog vremena. Obezboženi i banalno podvrgnuti materijalizmu, nismo imali snage da se suočimo ni sa istorijskim Isusom, a kamoli s Hristom vere.

Ali mi smo, kao i svi tinejdžeri na svetu, u svojim očevima gledali uzore. A oni su prosto živeli i ćutali. Sistem ih je preko noći otrgao od mrke seoske zemlje i žuljeva na rukama, i doveo u tople gradske nebodere. Dao im je dobru platu za malo rada i pružio sigurnost. Zauzvrat je od njih traženo samo da zaborave ko su, šta su i odakle su. Pravu cenu ove samoizdaje zarad privida boljeg života platiće moja generacija u “mračnim devedesetim“. Kad danas pitamo naše očeve kako su mogli da pristanu na takvu laž i da se odreknu vere i tradicije zarad putovanja bez viza i zimnice preko sindikata, prvo samo ćute i gledaju u zemlju, a onda, sagnute glave, procede kroz zube: “Šta znam, živelo se… takvo je, valjda, bilo vreme.“ A to vreme, tačnije njegov omamljujući zloduh, podmuklo je sročio famozni Ustav iz 1974, koji je kreirao sve potonje ratove i naše poraze. Protiv Ustava ustalo je tek nekoliko intelektualaca s profesorom Đurićem na čelu, dok su naši očevi bili zaokupljeni nabavkom jeftine građe za vikendice. Deceniju i po kasnije sudbina se gorko poigrala s njima. Prolazeći kroz tešku katarzu na putu povratka korenima, porodili su satrapski režim Slobodana Miloševića. Posle čitavog života provedenog u gluvonemom strahu i pod okriljem velike laži, i sa spoznajom o sopstvenoj sramoti jer su dobrovoljno izabrali da ih sistem korumpira, krajem osamdesetih pukao im je čir na duši. Oni su tada grčevito poželeli da se ponovo usele u sopstvenu istoriju. Mi smo samo ostali na njenim kapijama.

Ali šta smo drugo mogli? Posle čitavog detinjstva provedenog pod staklenim zvonom slabićkog i levičarskog vaspitanja, posle mladosti potrošene na lažne ideale i površne alternative, posle nepovratno izgubljenog vremena u usiljenoj harmoniji i posle čamljenja na sporednim peronima sopstvene istorije – odakle bismo uopšte mogli skupiti hrabrosti da se uhvatimo u koštac s novim, neobuzdano izazovnim i nepredvidljivo teškim vremenom? Dok smo rasli, niko nam nije govorio da je život neprestana i surova borba i da njegova suština ne leži u krajnjem cilju, već u bitkama na putu do njega. Niko nas nije učio da bogatstvo ne pada s neba, već da se stvara u znoju sopstvenog lica; od nas niko nije tražio spremnost na samožrtvovanje, već nam je podstican nagon za samoživost. Gledali smo zapuštene porodične njive i imanja te slušali savete da bežimo od svake privatne inicijative ko đavo od krsta, jer je “samo državni posao siguran “, i “da sve može propasti sem države“. Deceniju kasnije sudbina nam je dodelila ulogu da se vratimo u sopstvenu istoriju na zgarištima baš te “neuništive“ države!

Upravo je ta istorijska nužnost postala preteško breme za slabog čoveka moje generacije, izgubljenog na raskrsnici evropskih i jugoslovenskih puteva. Nas su oduvek učili da smo okruženi bratskim narodima koji složno žive u jednoj velikoj, bogatoj, snažnoj državi – Jugoslaviji. I da ćemo večno živeti u miru, jer su dolaskom socijalizma na vrh svetske istorije svi njeni nesporazumi prevaziđeni, pošto “zlo leži u društvu, a ne u čoveku“. Vaspitavani smo da verujemo u tog plemenitog i prosvećenog diva, razumnog i racionalnog čoveka, koji kroti prirodu da bi oplemenio planetu i život na njoj. Ono čemu nas nisu učili, ali jesu trasirali kraljevski put do takve životne orijentacije, bilo je uverenje da je napredni i bogati Zapad “carstvo dobrih namera“, na koje se uvek možemo osloniti kad nam zatreba. Put od mekog komunističkog poretka, protkanog šarmom zapadnjačkog dizajna egzistencije, do ljubavi prema Zapadu jeste strelovit, nepogrešiv i kratak. Zavoleli smo tog urbanog, modernog i tehnički naprednog zapadnog čoveka, “altruistu“ koji se bori za opšte dobro. U konfuziju smo utkali sve što nam se htelo, ostajući slepi za celinu slike, koja je mnogo kompleksnija i nikako jednoznačna. Tako su tekle godine našeg stasavanja, pod kapsulom mekog levičarskog vaspitanja, u kojoj je vreme zaustavljeno. Tu je rastao taj mladi i nejaki čovek moje generacije, to Neistorijsko i Bezvoljno biće, sa idealima nerada i partizanštine. To je rodno mesto Mladog Slabog Srpskog Čoveka, sebičnog i razmaženog miljenika neistorije, tog čeda titoizma i hedonizma, kojeg su razorne istorijske sile u “mračnim devedesetim“ izbacile na sopstvenu istorijsku pozornicu. Nespremnog, bezvoljnog i razmaženog. I iznad svega uplašenog.

Čitav jedan svet srušio se preko noći, rastakalo se jedno bezbrižno i prosto vreme satkano od putovanja, provoda i rokenrola, dok se generacija Mladog Slabog Srpskog Čoveka pred složenim ogledalom novog vremena susretala s graničnim, egzistencijalnim stanjima: ratovi, nemaština, beznađe. Kao da je pukla zaštitna kapsula i propustila stari, zaboravljeni zadah krvave balkanske istorije. Generacija Mladog Slabog Srpskog Čoveka našla se u čudu, sluđena i unezverena. Nespremna na borbu i nova pravila. Mnogi su pobegli u najdalje ćoškove zapadne civilizacije na planeti, noseći u džepu fakultetske diplome i novac od prodatih roditeljskih stanova. Odlazili su ogorčeni na svoju rodnu zemlju, koja im je “uskratila pravo na normalan život“, život kakav im je godinama bio obećavan čim završe fakultet. Jednostrano su optuživali Srbiju jer je za predsednika većinski izabrala čoveka koji je “poveo sve nove ratove“ i koji je “jedini krivac što ništa nije kao što je bilo nekad“. Govorili su da beže od primitivizma i nekulture zemlje promenjene ratom i sankcijama. A onda bi odlazili u svoje nove, udaljene domovine, i to upravo države koje su podržavale i sprovodile izolaciju Srbije. I onda bi baš te nove domovine načinile izuzetak u sankcijama prema Srbiji, prihvatile bi vrlo srdačno i diplome sa srpskih fakulteta i novac od prodatih srpskih stanova. A njihovi novi stanovnici tako bi platili ulaznice za bogati zapadni svet: praktično besplatnim visokim školovanjem koje im je darovala rodna, siromašna i primitivna zemlja, i novcem od prodatih roditeljskih stanova, jedinom ozbiljnom materijalnim vrednošću koju su ovi za radnog veka stekli. Prolazile su godine u novim domovinama, i oni su živeli razapeti između ljubavi i mržnje, pritešnjeni između sećanja i nade, zgrčeni između kajanja i interesa. Nije još zabeležen slučaj da je neko od njih došao da vrati Srbiji dug: razliku između toga koliko je njega koštalo univerzitetsko školovanje i koliko takva diploma košta u njihovim novim domovinama. Niti je zabeležen slučaj da je neko od njih roditeljima vratio novac od prodatog stana.

S tim istim osećajem smešanim u koktelu ljubavi i mržnje, ponosa i besa, živeće mnogi iz generacije Mladog Slabog Srpskog Čoveka koji su ostali u domovini. Tokom “mračnih devedesetih“ imaće sve manje prilika za iživljavanje hedonizma i sve više razloga za skromnost. I upravo je ta disproporcija bila najmanja cena koju je plaćala generacija Mladog Slabog Srpskog Čoveka, kada se u svojim najboljim godinama obrela na vetrometini novog balkanskog poretka. To je bila cena kakvu oduvek mnoge generacije širom sveta plaćaju, buntovno se pitajući na početku svoje misije “Zašto baš mi?“, ili “Ko nam je oduzeo mladost?“, ali i koračajući sudbinski napred u pravcu strele vremena, kao karika u dugačkom generacijskom lancu postajanja i postojanja. Na kraju te sudbinske parabole, sa opominjućim iskustvom od krvi i mesa, bezvoljno bi se, retorski, zapitali: “Ko zna čije smo račune plaćali?!“.

Bili su svesni da se u međugeneracijskom podvlačenju crte računica nikad ne složi. Ali generacija Mladog Slabog Srpskog Čoveka nije imala hrabrosti da poput Izgubljene generacije posle Prvog svetskog rata uđe u sopstvenu istoriju i ratom i nemaštinom prekinutu lepotu mladosti nadomesti jednom drugom, možda još vrednijom, umetničkom lepotom. Umesto toga, iz usta čitave generacije je, kao sukrvica, curio samo očaj. Očaj koji je porodio mržnju prema svemu što liči na srpsko ili se zove tako, očaj koji je zamrzeo sve lokalno i nacionalno. Očaj te generacije koja nije mogla da shvati da je zauvek ispričana bajka o “zlatnim osamdesetim“ i koja je za nestanak ovog neistorijskog, hipnotičkog vremena jednosmerno optužila svoj narod i njegovu istoriju. “Ništa se od ovog ne bi desilo da nije bilo srpskog nacionalizma“ – bio je lajt-motiv svih analiza. Šta se drugo moglo očekivati od nesolidarne generacije koja je učena da je njena osnovna jedinka središte kosmosa, da je svako od njih pojedinačno centar sveta, da su lična prava iznad običaja zajednice te da je hedonizam religija naprednog čoveka?!

I tako je Mladi Slabi Srpski Čovek bauljao kroz devedesete, očajan zbog gubitka komfora i željan “normalnog života“ kao vode u pustinji. Tako je i Zapad, na kolektivno nesvesnom nivou generacije, polako postajao njena mitska obećana zemlja, oaza života opuštenih, bogatih i nasmejanih ljudi. I da Srbija nije takva kakva jeste i da na njenom čelu nije Slobodan Milošević – govorili su mnogi iz generacije – isto bi se živelo i kod nas! Mladi Slabi Srpski Čovek u svojoj ostrašćenosti i površnosti nikad nije napravio taj lako uočljivi logički korak napred i sagledao prirodnu savezničku vezu između omraženog Miloševića i obožavanog Zapada. Neantropološki vaspitavan, odbio je da vidi ono što je bilo očigledno: moral zapadnih sila u spoljnoj politici najčešće je u direktnoj suprotnosti s pravilima koja važe u njihovom unutrašnjem uređenju, i takva politika bazirana je isključivo na golom interesu. Altruizam i etički princip nisu odlike spoljne politike Zapada, ne zato što je to specifičnost Zapada, već zato što je to ontološko svojstvo svih imperija. Logični interesni brak između velikih zapadnih sila i malog balkanskog diktatora bila je samo jedna od repriza iz istorijske čitanke. Ali Mladi Slabi Srpski Čovek nije poznavao tu istoriju, on je stasavao na neistorijskim okolnostima i učio iskrivljene povesne lekcije. Zato se njegovo obožavanje Zapada kao “carstva dobre volje“ rapidno povećavalo, upravo onoliko koliko je rasla mržnja prema Miloševićevom režimu. Mržnja koja će brzo prerasti u jedini kolektivni smisao i psihološki kompenzacioni mehanizam, da bi se lična stvarnost snabdela makar i lažnim značajem. Tako je Mladi Slabi Srpski Čovek upao u zamku sopstvenih slabosti, stvorivši od Miloševićevog režima antiapsolut i jedinu referentnu tačku u koordinantnom sistemu svog života. On je tako, filozofskim rečnikom rečeno, dobio toliko potrebnu Drugost, ali je poništio Prvost, to jest sebe. Time je nesvesno pokazao da suštinski nikad i nije bio pravi protivnik ovog nakaznog i štetočinskog režima, već njegova suprotstavljena, našminkana iluzija u zakrivljenoj tački prostora i vremena. Po ko zna koji put postavilo se pitanje: “Da li je diktator stvarno toliko snažan ili njegova moć dolazi iz unutrašnje potrebe njegovih protivnika?“, to jest kako pronaći izlaz koji vodi do afirmacije iz lavirinta negacije? I gnevni Mladi Slabi Srpski Čovek opet je zapao u ćorsokak, pretvorivši svoj celokupan angažman u negaciju, odgovarao je na isključivost novom isključivošću. Kao poraženi pobednik dočekao je pobedu, već sutradan nakon 5. oktobra meškoljio se pod toplim suncem slobode, ali se i ježio od nejasne slutnje da je nestankom Miloševićevog režima u njegovom životu stvorena trajna praznina. Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj?

I baš ta sloboda i njeno varljivo postpetooktobarsko sunce koje će nakratko spokojno grejati Mladog Slabog Srpskog Čoveka (tada već zašlog u rane srednje godine), snabdeće njegovu biografiju sumnjivim revolucionarnim značajem. Pošto je u mladosti propustio prave prilike za pobunu i nije imao kapaciteta za suštinska moralna pitanja, da bi nekako zatrpao rupu na psihološkom terenu, ovaj tipičan generacijski primerak će svoj nenadoknadivi buntovnički gubitak iz mladosti pokušati da kompenzuje u revolucionarnoj šansi koja mu se ukazala. Tako će pristrasno predimenzionirati svoju ulogu u prethodnoj deceniji, sebično pripisujući sebi taj “presudni džinovski korak ka slobodi“. Podsvesno reprodukujući mentalne čipove koje su mu ugrađivali tokom školovanja, s patetičnom retorikom “šetnje, šerpe i pištaljke“, koja toliko podseća na parole iz njegovog detinjstva o “golorukom narodu protiv do zuba naoružanog neprijatelja“, poverovaće, kao što su ljudi verovali i 1945, da je on mesijanski pojedinac koji je trajno osvojio Slobodu i Blagostanje. Vreme će ubrzo, kao i uvek do tada, pokazati preuranjenost i ispraznost velikih očekivanja, pokazujući da kazaljke istorije kucaju u evolutivnom ritmu. Mladi Slabi Srpski Čovek u svojim srednjim godinama, zbog sopstvenih edukativnih ponora, nije mogao da shvati svoju sudbinsku misiju u nacionalnom lancu slobode. Umesto da zna da je samo jedna karika u dugačkom nepreglednom nizu i da sloboda raste u društvu kao biljka iz generacije u generaciju, on je prigrlio transcendentalnost i poveravao u sopstvenu veličinu. Moderni, revolucionarni čovek koji je uz pomoć savremene tehnike sam osvojio slobodu kada ju je dekretom proglasio i koji zbog toga nikome ništa nije dužan! I zato zahteva odmah sve blagostanje – plodove revolucije na poslužavniku privilegija!

Ponosan na svoju novokomponovanu slobodarsku ulogu i slep od sopstvene gordosti, Mladi Slabi Srpski Čovek nije želeo da zna koliko je za svoju slobodu dužan onoj sirotinjskoj i seljačkoj Srbiji koja je u Marićevića jaruzi i kod Takovskog grma dizala ustanke, da bi njenu buduću decu obasjala svetlost. Nije želeo da zna ni za sve one težačke sinove koji se nestajali u golgotama prkoseći neslobodi i sili. Umesto toga, on je govorio o svom evropskom duhu zatočenom na brdovitom Balkanu. Govorio je o svojoj evropskoj perspektivi, o potrebi najhitnijeg povratka u svoju prirodnu evropsku porodicu, te o blagostanju koje ga čeka na kraju misije.

Nikad mu nije palo na pamet da kaže koju reč o svim onim pokolenjima kojima najviše duguje “svoj evropski duh’‘. O pokolenjima kojima je vekovima posle Kosovskog boja nuđeno da pređu u islam i tako umesto raje postanu građani višeg reda koji školuju decu u Carigradu i uživaju privilegije sinova Otomanske imperije. Ali ta pokolenja su izabrala da nose krst koji su im preci ostavili 1389. godine, kada su krenuli na Kosovo ravno, znajući kuda idu i da se više nikad neće vratiti. Tako su vekovima na ovim prostorima (uprkos primamljivim ponudama za versku konverziju, pritiscima ili pretnjama) čuvali hrišćansku veru, vizantijsku tradiciju i evropski duh. I ne samo da nisu imali podršku većine evro-hrišćanskih velikih sila, nego su ih čak imali protiv sebe, udružene s Turcima. Koliko se samo kroz istoriju velikih srpskih intelektualaca kretalo po toj mučnoj političkoj paraboli: od slepe opijenosti do gorkog razočaranja prema Zapadu! Ali Mladi Slabi Srpski Čovek, na veliku nesreću i na kolosalnu štetu, nije u svom obrazovanju imao te istorijske lekcije, kao ni mnoge druge, krucijalne! Njega su vaspitavali da uči o teškom detinjstvu malog Jože, da čita Priče partizanke i da gleda Otpisane. Zato čak ni u svojim zrelim srednjim godinama nije shvatio koliko svim svojim precima i njihovoj muci duguje za svoj “evropski duh“. Da li bi danas tako glasno mogao da ga priziva da se, recimo, zove Mehmedalija?! Ili možda Mladi Slabi Srpski Čovek ne razume da je evropski duh nikao i rastao kroz hrišćanstvo?!

Možda zato što naše generacijsko čedo, ta herojska kukavica i to aistorijsko mezimče, pošto nije primilo hrišćanstvo, smatra da nema ni smisla ni potrebe za samožrtvovanjem? Ispoljavajući paganski nagon za uživanjem u zabavi, koji će s vremenom prerasti u sladostrast ka materijalnom, ovaj nostalgični novojugosloven, izvršiće dobrovoljnu konverziju prelaskom na obožavanje novog kulta. Tako će Evropska unija postati apsolut ili totem njegovog doba, novi fetiš u koji se ne sumnja i koji se brani jednakom strašću i istim verbalnim arsenalom kao nekad socijalističko samoupravljanje. Ova nesumnjivo efikasna i napredna državna tvorevina postaće za generaciju Mladog Slabog Srpskog Čoveka, umesto realnog političkog projekta, neka vrsta imaginarnog carstva blagostanja. Zbog toga će tempirani savez dva iskonska ljudska mita, mita o boljem životu i mita o obećanoj zemlji, koji su uvek tu, nadohvat ruke, odvesti našu generaciju, umesto u avanturističko osvajanje iskustva u prostoru, u melanholično putovanje kroz vreme. U vrtlogu balkanske istorije nepovratno iščezle “zlatne osamdesete“ tako će svoju reinkarnaciju doživeti u novom generacijskom mitu o Evropskoj uniji. Niko neće govoriti o velikoj šansi za tvrdi rad i znoj koji ih tamo potencijalno čekaju, već će svi maštati o nekoj vrsti nove Brozove zemlje dembelije, u kojoj se “malo radi, a mnogo lepo živi“. Samo da postanemo članovi te velike, bogate porodice civilizovanih naroda i da tako počnemo “da živimo kao sav normalni svet“!

Žal za naprasno prekinutom bezbrižnom mladošću generacije Mladog Slabog Srpskog Čoveka ispuniće sve njegove nade i snove za budućnost. I on će pristati na sve, na bilo koju kapitulaciju i bilo kakvo poniženje, samo da lagodno i bezbrižno proživi ostatak svoga života. Pod staklenim zvonom sopstvene sramote i slabosti, pod kišobranom lične sebičnosti i kao izgovor da sve to radi zbog sopstvene dece, sve što čini činiće jedino i samo zbog sebe. Na isti način kako su ga učili da prihvati Brozov kult da bi ga, životareći, trpeo, stvoriće i dizaće kult Evropske unije, koji će snabdeti sadržajem njegova očekivanja. Zato će njegova predstava o Zapadu biti bazično infantilna; satkana od nepodnošljive površnosti, hroničnog neobrazovanja i nerealnih nadanja o materijalnoj sigurnosti koja će mu naprasno biti poklonjena samim činom ulaska u ovu zajednicu. Svako iz generacije će, nesvesno ponavljajući izjave neodgovornih političara, govoriti o desetinama i stotinama miliona evra koji nas tamo čekaju. Samo da više ne budemo ovakvi kakvi smo. Stvari su veoma proste i pravo je čudo kako to svi ne vide. Trajno blagostanje je nadohvat ruke. Ova prosjačka opera biće samo tužni logični nastavak vaspitanja da neko uvek treba za tebe da stvori i da ti pokloni, da nije tvoje da se boriš i sam u sopstvenom znoju gradiš. Takav višedecenijski slabićki mentalitet i njegov nužni pratilac, neborbeni duh, napraviće od generacije današnjih četrdesetogodišnjaka neku vrstu modernih narkomana – posrnulih ovisnika o potrošačkom društvu i lagodnom, malograđanskom životu.

Izbegavanjem svake samožrtve u korist opšteg dobra, ova asfaltna generacija srednjeg doba, da bi prikrila svoju pravu prirodu grabljivca komfora, proglasiće svoju urbanu, proevropsku misiju. Ali neće, poput nekadašnjih posvećenih i na patnju spremnih misionara, širiti izvorni evropski duh, taj uzvišeni spoj hrišćanstva, filosofije i radne etike; već će, umesto toga, propovedati patetičnu skorojevićevsku sagu o rokenrolu, žurkama i putovanjima iz “zlatnih osamdesetih“, kada je osvanula zora evropskog duha na ovim mračnim balkanskim prostorima. I svako će, kako godine prolaze, sve više romantizovati ovu kolektivnu biografiju, pripisujući tom vremenu neobjektivno visok sjaj i veličajući sopstvenu ulogu u kulturnoj dimenziji toga vremena. Mladi Slabi Srpski Čovek činiće ono što od postanka sveta rade sve generacije kada se u svojim srednjim godinama susretnu sa spoznajom o prolaznosti života i o nepovratno prohujaloj mladosti, ali će u jednom biti izuzetak: napeće se iz petnih žila da u jedan realan evropski politički projekat ugradi svoje nepovratno iscurelo, bajato vreme. Tako će još više oslabiti sebe, urušiti svoje mentalno zdravlje i takav, slab, poluinvalid i polučovek, više neće trebati nikome: ni sebi, ni svojoj deci, a najmanje Evropskoj uniji!

A možda je bratskim narodima Evrope baš takav i potreban? Šta će im jak i neposlušan? Šta će im pravi Zapad u Srbiji, kad im samo njegov simulakrum verno služi! Ali Mladi Slabi Srpski Čovek neće se stideti svoje vazalne uloge, on će biti kivan na Zapad što mu je ranije nije dodelio. Biće reprezentant prve srpske generacije u istoriji koja dobrovoljno poriče sopstvo, koja svoje krvavo nasledstvo slobode ograničava jer oseća da ne može nositi njenu odgovornost, koja će spas pre potražiti u tuđim rukama nego u sopstvenoj duši. Biće biljka koja će sušiti svoje korene i vegetirati na evropskom suncu, biljka bez plodova i mirisa. Generacija koja će se plašiti slobode i sanjati o komfornom ropstvu. Zašto bi sloboda morala da peva kao što su sužnji pevali o njoj? Na nesreću Mladog Slabog Srpskog Čoveka, ovaj paradoks o napredovanju ideje slobode do granice horizonta iza kojeg sledi njen nužni sunovrat neće biti univerzalna kosmička istina, već neslavni genetski zastoj u jednom narodu. Generacija današnjih srednjogodišnjaka, koja će tražiti manje slobode, manje nezavisnosti i manje države, u osnovi napuštena od strane Zapada na čijem je magnetizmu odrastala, neće imati taj gorak osećaj izdaje u ustima, jer pravi Zapad nikad nije ni tražila ni razumela.

Ko danas iz generacije, kada govori o zapadnim vrednostima, misli na Čomskog, Pintera, Solženjicina, Handkea, Bodrijara? A ko kada govori o tome ne misli na Stonse, Madonu, Toma Kruza, Versaćea ili na Federera? Bekstvo od istraživanja dubine zapadne vertikale i pokušaj plivanja po površini zapadne horizontale otupeće dostojanstvo generacije Mladog Slabog Srpskog Čoveka do te mere da ona više neće primećivati tužnu sopstvenu ulogu u velikom paradoksu: po nalogu i želji zapadne političko-kulturne elite, izvršioci zapadne ideje kod nas biće dojučerašnji zakleti komunisti! Da postoji jedan obraz za čitavu generaciju, bio bi to najveći šamar koji joj je zalepljen! Čitav korpus Brozove generalske dece iz otetih dedinjskih vila postaće uterivači zapadne demokratije na isti način kako su nekad njihovi preci uterivali socijalističko samoupravljanje. Raspoređeni po komandi u širok spektar nevladinih organizacija, ovi nekadašnji omladinski komesari u Komunističkoj partiji Jugoslavije, dobiće nova zaduženja, kojima će pristupiti sa istom revnošću, a to znači s mržnjom i isključivošću. Kao novi zapadni komesari, samo će nastaviti onde gde su u mladosti stali. Nekad su, oni ili njihovi hranitelji, progonili neistomišljenike zbog moralno-političke podobnosti. Danas to čine u ime političke korektnosti. Ovi lažni šezdesetosmaši (tada kada je bilo puno entuzijazma oni su bili na dalekoj margini koja je garantovala bezbednost, ili su bili zaštićeni kao deca crvenih funkcionera) postaće lažni Evropejci, čije će zablude i sramotu morati da ispašta čitava generacija Mladog Slabog Srpskog Čoveka. Ali generacija će ostati nema, nespremna da značajno podigne glas i pruži otpor ovom novokomponovanom i mekom teroru. Umesto toga, pevaće o putovanjima bez viza, dobrom šopingu i provodima, novim spotovima i koncertima. Jedna duboko poražena i bezvoljna generacija, ugojena od blata i požude za malograđanskim gresima, kad god misli o Zapadu, misli na carstvo čuvenih brendova, poslednjih trendova i novih frendova. Tako će dve tri decenije kasnije nesloboda samo promeniti formu i komesari će konvertovati ideologiju, sve ostalo će ostati isto.

Mučna hapšenja haških optuženika koja su se dešavala tokom svih ovih godina, kao i silne ponižavajuće presude iz toga tribunala, neće poljuljati sada već fundamentalističku veru generacije Mladog Slabog Srpskog Čoveka u Zapadno carstvo. Fanatizam koji će pri tome ispoljavati neće se meriti gvozdenom čvrstinom uverenja ili spremnošću na samožrtvovanje u ime odbrane uverenja. On će biti postmoderna tekovina, neka vrsta životnog kempa, i meriće se prostorom kojim će se bežati od suštine i značaja. Prostorom posutim banalnošću i površnošću, oivičenim samoisključivanjem iz nastavka sopstvene istorije i ograničenim samoizgonom iz avanture osvajanja slobode. Dok su generacije očeva Mladog Slabog Srpskog Čoveka život trošile poput nojeva, držeći glave u pesku, da bi premostili istorijski vakuum, njihovi sinovi će na vetrometini istorije poželeti da se iz prostora i vremena dezintegrišu u mitsku obećanu zemlju. Oni nisu ratovali, oni nisu podržavali Miloševićev režim, nisu nikome mislili i činili loše, zašto onda nemaju pravo na bolji život? Ko im je ukrao najbolje godine, ukinuo nova putovanja, egzotična letovanja i lude provode? Događaji koji će uslediti nakon pada Miloševićevog režima neće ostvariti snove generacije Mladog Slabog Srpskog Čoveka, Zapad će samo pojačati pritiske na Srbiju i sloboda neće umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj. Umesto dobrodošlice koja bi značajno integrisala Srbiju u evropski prostor, Zapad će posle istorijskog vakuuma nastaviti svoju antropološku politiku, oličenu u volji za moć, i Srbija će ostati na dalekoj periferiji suštinskog širenja zapadne civilizacije. Umesto dobre volje i dobrih namera, prema Srbiji će se voditi politika simulakruma, s jedne strane će se čuti gromoglasna retorička dobrodošlica, dok će s druge stajati prepreke, pritisci i loše namere.

Ovu gorku jednačinu razočaranja i kasnijeg otrežnjenja prvi je na sopstvenom iskustvu otkrio pokojni premijer Zoran Đinđić. Ovaj nestašni dečko srpske političke scene, ubrzano je, u skladu s njegovom dominantnom ali i vetropirastom inteligencijom, prešao tu sudbinsku parabolu od opčinjenosti zapadnim vrednostima do potpunog ogorčenja zapadnom politikom prema nama. Nestao je upravo u ambisu tog naglog političkog zaokreta od Zapada ka Istoku, na način čija zvanična i od strane skoro svih medija interpretirana verzija vređa inteligenciju prosečnog čoveka. Za ovo nedelo optužen je jedan nesumnjivo zločinački klan, kao jedini organizovani faktor u atentatu, iako je s vremenom i malom detetu postalo jasno da je ova opaka organizacija bila nedorasla za takav poduhvat bez ozbiljne unutardržavne ili međudržavne bezbedonosne podrške. Kao i slučaju Lija Harvija Osvalda, koji je, očigledno, držao pušku i imao nameru da ubije Kenedija, istina je polako curila u javnost i zvanična verzija tog događaja vređala je inteligenciju prosečnog Amerikanca. U oba slučaja postojao je bar jedan famozni metak viška, koji je rušio zvanične verzije.

Ali generacija Mladog Slabog Srpskog Čoveka vapila je za novim savremenim mitom, nju nikad nije interesovala suštinska tragična sudbina Zorana Đinđića, kao paradigma jednog naroda koji se našao na krvavoj vetrometini svetske moći. Ona je u izrešetanom premijerovom telu samo grozničavo videla pontonski most ka mitskoj obećanoj zemlji. Generacija vaspitavana da ne ljubi istinu i da ne postavlja pitanja, generacija s jakim sentimentom o dobrom životu iz osamdesetih, nije imala istorijskog daha da nastavi osvajanje slobode. Izabrala je, u ime mita o boljem životu, sopstvenu okupaciju. Nije to bilo tamničenje tela, nije ni nasilno ograničenje prostora ili zabrana kretanja, već je to bila dobrovoljna okupacija sopstvenog duha.

A onda je u režiji i izvedbi Zapada stigao i taj dan velikog srpskog poniženja – jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. I kao i čitavu deceniju-dve pre toga, primena dvostrukih standarda, ono što se može protiv Srbije na njenoj legalnoj teritoriji ne mogu u suprotnom slučaju Srbi na drugoj međunarodno priznatoj teritoriji!

Ali sada je tu i jedna novina, cinizam kakav ranije nije zabeležen čak ni u miloševićevskoj propagandnoj mašineriji: da se sve to čini u ime napretka Srbije! Za vaše je dobro što vam otimamo Kosovo, nisu se libili da govore ambasadori velikih sila na službi u Srbiji, kao i ugledni političari iz velikog sveta. Iz njihovog ugla, stvari su izgledale proste: pošto je dominantna politika u Srbiji, koju je tako grozničavo podržala generacija Mladog Slabog Srpskog Čoveka, da je ulazak u Evropsku uniju prioritet svih prioriteta, i pošto nema nijednog drugog sličnog cilja, zašto onda ne bi bila plaćena i skupa cena? Ako već ne postoji alternativa, ko vas još pita koliko će to da košta? Neki iz generacije Mladog Slabog Srpskog Čoveka malo su se pokolebali, mnogima je nesvesno, iz genetske dubine, izronilo sećanje na kneževu večeru i kletvu, ali je ipak velika, tužna većina ponovo demonstrirala slabost i kukavičluk. Znate, ipak je to realnost, govorili su, tačno je da Zapad nije bio korektan prema nama, ali napred se mora, nema druge. Ova besadržajna i potuljena mantra, koja se mesecima u različitim mutacijama ponavljala u domaćoj javnosti, bila je samo traljavo opravdanje za jednu slabu, kukavičku generaciju koja je prodala veru za večeru. Kad god bi neko iz te generacije stao ispred moralnog ogledala i pogledao se, video bi, umesto svog srca, samo sopstveni čmar. Da li je nekome palo na pamet da se tada, u tom varljivom generacijskom komformizmu i dobrovoljnom samoponištenju, rađa neki budući diktator u Srbiji, neki novi Milošević – kao što je u sličnim kapitulantskim okolnostima i u sličnoj atmosferi političke infantilnosti, u vreme Ustava iz 1974, politički rođen stvarni Slobodan Milošević?

Sve što je usledilo samo je nužnost istorije koju generacija Mladog Slabog Srpskog Čoveka nikad nije želela da shvati. Kao što su njihovi očevi zbog banalnosti svog vrednosnog sistema, koji je s vremenom stvorio pogodnu klimu za ratove na ovim prostorima, žrtvovali mladost sopstvene dece, tako će i ova generacija, u ime istih trenutnih i plitkih ciljeva, nažalost, dovesti u pitanje budućnost svoje dece. Ništa ih neće sprečiti u tom organskom sunovratu, čak ni očigledno upozorenje da se civilizacija Mletačkog trgovca, koju oni tako strastveno ljube, ljulja u svojim temeljima. Ostaće gluvi i nemi.

I tako će generacija odrasla na crvenom šalu i crvenim maramama, koja je stasavala na Prletu i Tihom, svoje srednje životno doba dočekati na sasvim suprotnim moralnim pozicijama od onih koje su joj nekad programirali komesari u obrazovnom sistemu. Umesto da u zanosu vaspitanja, zasnovanom na partizanskoj heroici, postanu ljudi koji će se iskaliti po uzoru na književni lik Pavla Korčagina, generacija će svoje sudbinsko proročanstvo prepoznati na drugom mestu u obaveznoj školskoj lektiri. U remek-delu Braća Karamazovi, preko lika lakeja Smerdjakova, Dostojevski će predvideti sve. Smerdjakov ne želi da bude čovek svog doba i prostora. On se nekako stidi što je Rus i što živi tu gde živi, u Rusiji. On bi da je Francuz, jer smatra kako je to velika kultura, za razliku od ruske, koja je primitivna i nemoderna. Prezire narodne običaje i tradiciju, ne voli ruskog narodnog čoveka, jednom reči mrzi sve što ga okružuje i sa čim je živeo. On sanja Evropu i njene napredne ljude. Ne veruje u Boga i Božje zakone. Ali on je, paradoksalno, ipak sluga. S jedne strane, svestan je svoje lakejske pozicije, s druge ne čini ništa da promeni taj status. Nije glup, nije ni neobrazovan. On je ubeđen da ima misiju preobražaja u novog modernog i urbanog čoveka. Boluje od nekog oblika šizofrenije, čime pisac simbolički pokazuje njegovu rascepljenu poziciju u vremenu i prostoru. Veliki Rus, autor ovog romana, preko lika sluge Smerdjakova prozreo je i prezreo doba koje dolazi i ljude koji će biti glasnogovornici te epohe. On lično nema nikakve dileme, nema čoveka bez Boga i nema humanosti bez vere. Zato lukavoj i inteligentnoj vrdalami Smerdjakovu dodeljuje ulogu ubice koji ubija iz čiste pohlepe. Na kraju, nema nikakve koristi od tog novca, završava bedno i pre vremena. Ali on i na samrti daje moralne sudove, objašnjava svom duhovnom sagovorniku Ivanu Karamazovu da je ubistvo dozvoljeno! Jer, kako mu je ovaj i sam govorio, više nema Boga pošto razum i nauka stalno napreduju, pa nema ni ranijih pravila. Zašto bi poštovao Deset zapovesti iz Svetog pisma kada je Bog zauvek nestao iz života čoveka?

Tako čitava moja generacija, ljudi uveliko zašli u srednje godine, čeka svoj sudbinski rasplet, bežeći od izazova stvaranja slobode i prihvatajući meku okupaciju. Šta god i kako god bilo, neka rade s nama šta hoće, samo da nas ostave na miru i da nas oslobode bilo kakvih velikih izazova. Strah se odavno uvukao u srca ove generacije, strah koji je oduvek bio najveći neprijatelj slobode i najveći saveznik ropstva. Kroz život će prolaziti pognute glave, utopljeni u komfornu banalnost i moralno blato, daleko od herojskih snova, bez volje i bez želje. Kako smo počeli, s Mešom Selimovićem, tako ćemo i da završimo: “Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živeti, Mladi Slabi Srpski Čoveče?“

 

Igor Ivanović 

Izvor: Nova Srpska Politička Misao