Indijska pisma

Prva 3 indijska pisma i pitanja indijske misije monahu Hristodulu kao i njegovi odgovori o indijskoj filosofiji i veri prema hrišćanstvu. Delo vladike Nikolaja Velimirovića

Prvo pismo indijske misije monahu Hristodulu i odgovor na pismo.

Časni oče,

Čuli smo o tebi i preporučeni tebi kao čoveku koji poznaje Indiju i Evropu, i indijske Vede i Hristovo Evangelije. Pa ti se klanjamo i molimo te, da nam odgovoriš na ova pitanja:

1. Od čega pati Evropa a od čega pati Indija?

2. Može li Indija očekivati spasenje od Evrope ili Evropa od Indije?

3. Da li se istina nalazi isključivo u jednom Vjeruju ili u kombinaciji svih Vjeruju?

Odgovori monaha Hristodula:

Na 1. pitanje: Evropa i Indija pate podjednako od neznanja. A neznanje je proizašlo od ljudske gordosti. Indija nikad nije ni poznala pravi Put a Evropa se zbila s pravog Puta na stranputicu.

Na 2. pitanje: Ni Indija od Evrope ni Evropa od Indije. Jer niti je Indija nosilac istine niti Evropa. A spasenje je u Istini i može doći i Evropi i Indiji od one strane gde je Istina, a to je istočno pravoslavna crkva.

Na 3. pitanje: Istina ne podnosi kombinacije, niti zna za mešavinu niti trpi koncesije. Istina je istina onako kao aritmetičke formule: 2 + 2 = 4; 5 + 5 = 10. Ako bi divlji ljudi na jednom ostrvu kazali: 2 + 2 = 6, a na drugom: 2 + 2 = 8, dok bi prosvećeni ljudi kazali: 2 + 2 = 4, da li bi mi trebali da saberemo zbirove u sva tri slučaja da bi došli do stvarnog znanja? Ako bi tako postupili onda bi sabrali 6 + 8 + 4, i u rezultatu dobili 18. I rekli bi: 2 + 2 = 183. A to ne bi odgovaralo stvarnosti. Kao stvarnost ostaje samo jedna jedina formula, a to je 2 + 2 = 4. Isto tako ne može se uzeti kao Istina zbir raznih i protivrečnih Vjeruju. Istina je osetljivija i od aritmetičkih formula. Ona ne podnosi ni dlaku neistine. Kao ni čovečje oko. Ako samo jedna majušna dlaka upadne u oko, oko se zamuti i vid se pokvari. Pokušaj Ramakršne i njegovog učenika Vivekanande, da sve vere u svetu ujedini i tako da „upotpuni“ Istinu propao je u samom svom, iako vrlo bučnom, početku.

Drugo pismo indijske misije monahu Hristodulu i odgovor na pismo.

4. pitanje: Kako može neznanje proizići od gordosti?

5. pitanje: Kako ti misliš o indijskim bogovima?

6. pitanje: Kako smatraš indijske Avatare, da li kao ovaploćenje bogova?

7. pitanje: Kako ceniš indijske svete knjige: Vedante, Purane, Upanišade i ostale?

Odgovori monaha Hristodula:

Na 4. pitanje: Neznanje proizilazi od gordosti kada čovek pomisli da može sam svojim umom i umovanjem dohvatiti ili pronaći ili pojmiti Istinu bez Božjeg otkrivenja. Plata takvog pokušaja jeste neznanje. Samo jedino Bog može otkriti i pokazati Istinu, jer Bog je Istina. Onaj koji daje svetlost i kišu i zdravlje i život, tj. ono što niko drugi ne može dati – Onaj drži Istinu u samom sebi i daje je ljudima kad nađe za shodno. Ne daje je gordim, samozaljubljenim i drskim, nego smernim, nesebičnim i krotkim. To Indija nikad nije ni znala, a to je Evropa zaboravila.

Na 5. pitanje: Jedan je Bog, sveti, večiti, besmrtni, prečisti, svesilni, svemudri, svemilostivi. Izvan njega nema drugog Boga ni na nebu ni na zemlji ni pod zemljom. Indijski bogovi su demonski prizraci, adske aveti, bez milosti i bez ljubavi prema ljudima. Nije da indijski bogovi ne postoje. Postoje oni ali ne kao bogovi nego kao demoni pod imenom bogova.

Na 6. pitanje: U Indiji se Avatarama nazivaju ljudi, u kojima su se javljali ovaploćeni bogovi, i to čas Višnu, čas Brama, čas Šiva, čas Vasudeva, čas Kršna i tako bez kraja. Ti ljudi su tražili Istinu svojim ogromnim naporom, fizičkim i misaonim, ogromnim samomučenjem, postom, glađu, nežaljenjem sebe. Verovali su da oni kao ograničeni mogu dosegnuti Bezgraničnog i kao smrtni Besmrtnog. Tu je začetak njihove gordosti, iz koje je proizašlo neznanje. Da li su oni bili inkarnacije indijskih bogova, koji nisu bogovi, ja ne znam. Ali da ni jedan Avatara nije bio inkarnacija jedinoga i svetoga Boga, to mi nije teško znati.

Na 7. pitanje: Vedante, Upanišade i ostale filosofije indijske cenim više nego filosofije jelinske, ne zbog čega drugog nego zbog strašnog asketizma njihovih sastavljača. I kada bi ljudi morali tražiti Istinu i Spasenje u ljudskim filosofijama, a ne u Božjem Otkrovenju, onda bi je najpre morali potražiti u indijskoj filosofiji. No srećom Bog je otkrio čovečanstvu Istinu, mimo svakog ljudskog napora i slućenja i time sve filosofije ljudske, i jelinsku i kitajsku i indijsku, odgurnuo kao izmišljene i štetne.

Treće pismo indijske misije monahu Hristodulu i odgovor na pismo.

8. pitanje: Kako misliš o reinkarnaciji?

9. pitanje: Šta je uzrok indijskom pesimizmu?

10. pitanje: Šta može spasiti Indiju od pesimizma?

Odgovori monaha Hristodula:

Na 8. pitanje: Od najstarijih vremena indijski mislioci shvatili su ovaj svet kao beskrajan u prostoru i u vremenu, tj. bez početka i bez svršetka. Prema tome oni nisu mogli pretpostaviti postojanje nekog drugog sveta, svetlijeg i boljeg od ovoga. Nisu ni mogli zamisliti neki drugi svet pored ovoga „beskrajnog i večnog“ sveta. Zbog toga kad duša izađe iz tela, ona nema kud nego u neko drugo telo u ovome svetu kao jedinom postojećem. U ovom beskrajnom i večnom svetu su i „bogovi“ i ljudi. Jer je ovaj svet bez prozora i bez vrata. Svet je dakle Samsara, vrtlog bogova i polubogova i ljudi i svega živog.

Na 9. pitanje: Uzrok indijskom pesimizmu jeste ono što smo već rekli: shvatanje ovoga sveta kao beskrajnog u prostoru i u vremenu. Iz njega se nema kuda. U njemu su podjednaki robovi i bogovi i ljudi, u Samsari bez izlaza, u vrtlogu bez početka i bez kraja, u postojanju bez nade. Pri takvom užasnom shvatanju sveta ko ne bi bio pesimist? I zaista Indija je otadžbina pesimizma. Nosilac i učitelj pesimizma u Indiji nije jedan čovek filosof kao u drugim zemljama nego ceo narod, i to narod od stotine miliona duša na liniji od hiljade godina. Zaista jezivo! Međutim osnovne postavke, iz kojih je proizašao mračni pesimizam, izmišljotine su ljudske i obmane demonske.

Na 10. pitanje: Indiju će spasti od pesimizma Istina. Ne „istina“ od ljudi nego Istina od Boga. Kad Indija pozna Istinu koja je od Boga, ona će poznati i svoje vekovne zablude pa će ih odbaciti. Kad Indija sazna, da ovaj svet ima svoga Tvorca, ima svoj početak i svoj kraj, i da postoji drugi jedan svet, „u kome nema bolesti ni žalosti ni uzdisanja“, tada će sveopšta radost uništiti očajan pesimizam u njoj, kao što svetlost uništava tamu.

Tada će Indijani odbaciti i pogrešnu nauku o reinkarnaciji. Jer će im biti jasno da duša kada izađe iz svoga tela odlazi iz ovog ograničenog sveta u drugi svet, u svoje carstvo odakle je i postala, a neće se seliti iz tela u telo do beskraja.

Vladika Nikolaj Velimirović – Indijska pisma