Jelena Milošević Jovanović, ikonopisac: Ikona i ikonopis

 

APSOLUTNA LEPOTA SKRIVENA U BOGU

Jelena Milošević Jovanović, dizajner, slikar i ikonopisac govori u intervjuu za prištinsko Jedinstvo šta su to ikona i ikonopis

 

Molitve što češće čitati i otvarati oči za blagodat koja stiže kao odgovor. Filozofija ovog života nam je poznata ali težiti ka pročišćenju, milosrđu i beskrajnom praštanju u ljubavi je naša sveta dužnost, veoma celishodna i neophodna, kaže Jelena

O ikoni i ikonopisu

Svoj istančani slikarski izraz Jelena Milošević – Jovanović je usavršavala kroz slikarske škole i Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu kao i tokom mnogih studijskih putovanja širom Evrope, SAD i Afrike. Ova umetnica koja se bavi dizajnom, oslikavanjem predmeta od stakla i ikonopisom primer je pravoslavne hrišćanke koja neumorno stvara i koja iza sebe ima 33 samostalne izložbe i preko 200 kolektivnih, kao i znatan broj modnih revija i učešća na kolonijama. Ona je ikonopis završila na Akademiji za konzervaciju srpske pravoslavne crkve.

Njene ikone imaju blistavu toplinu, a iz njih zrači svetlost, intelekt i veliko majstorstvo… Ovaj razgovor posvetili smo ikoni i ikonopisu onako kako ga radi ova velika i skromna umetnica koja za sebe kaže da je ona samo zanatlija.

Šta Vama znači ikona?

Sveti Teodor Studit je dao divnu misao „To što je Bog stvorio čoveka po svom liku i svom podobiju pokazuje da ikonopisanje jeste božanska stvar“. Za mene je ikona knjiga koja nije napisana slovima već jezikom linija, boja i simbola. Jezik ikone je uslovan i predstavlja odraz nepotpunosti naših znanja o Božanstvenoj realnosti. Istovremeno to je znak koji ukazuje na postojanje apsolutne lepote skrivene u Bogu. Čoveku je data istina da je otkrije. O njoj znamo samo da je savršena i da je čovek nije u potpunosti otkrio, jer bi tada vladalo savršenstvo i među ljudima i sa Bogom. Mi zato imamo ikonu koja izražava jedinstvenu, jednom i zauvek ustanovljenu istinu koja ne podleže izmenama. Ikonopis predstavlja stvari kao iznikle iz same svetlosti, a ne kao osvetljene izvorom svetlosti spolja.

Često polaznicima radionica ikonopisa i starih zanata govorim o značaju ikona u našim životima kao vezi sa Božanskim. Neosporno je da su uticaji raznih vremena i mesta unosili u ikonu izvesne karakteristike. Međutim, bit pravoslavne slike nikada i nigde nije trpela promene u svom suštinskom izrazu.

Može se reći da je ikonopis došao kao kruna u Vašem radu i tek po sazrevanju Vašeg stvaralačkog bića, kada ste zašli u „ozbiljne godine“?

Moje strahopoštovanje prema ikoni je proisticalo iz njenog posredovanja u buđenju Boga u meni na još dublji , duhovni način, za šta sam ja sebe smatrala nedovoljno dostojnom. Veliki podsticaj da zakoračim u svet Božanske umetnosti, dao mi je mitropolit Amfilohije, sa kojim sam provela neko vreme u Johanesburgu, u hramu Sv. Tome, u vreme njegovih poseta našoj dijaspori u Južnoj Africi i od koga sam dobila blagoslov i duhovne poruke.

Moja misao je želela da sozercavanjem simbola i ulaženjem u tajne načina slikanja, tumačenjem tekstova Starog i Novog zaveta, molitvom i trudom, postanem bliža Bogu, da on kroz moju ruku, velikom milošću svojom, izobražava lik svoj, presvete Majke svoje i svih svetih. Alegoričnost ikonografije je ponuđena i izazvana, a naše je da odškrinemo ta vrata i zakoračimo u taj svet. Najzad, ikona ima i moralni smisao. Uspostavljanje odnosa molitvom uključuje i naša pitanja i pronalaženje odgovora. Jednom prepoznati odgovori, postali su mi dalja uputstva za život.

Vi ste se kao ikonopisac pronašli u vreloj Africi, u malenoj pravoslavnoj oazi, u gradu Johanezburgu. Kako je to bilo?

Kako su samo Gospodu poznati putevi naši. Mene i moju porodicu je život odneo na jug Afrike. U periodu od sedam godina sam živela u Johanesburgu i Kejp Taunu, gde je mala zajednica našega naroda, nekoliko hiljada ljuda Srba otišla posle Drugog svetskog rata, sačuvala veru u Boga , kupila imanje i sazidala jedinu srpsku crkvu na celom afričkom kontinentu-u Johanesburgu, hram posvećen Sv. Tomi. Slikala sam, izlagala, držala predavanja na Univerzitetu Pretorija i u našoj srpskoj crkvi pri hramu, gde se uče osnovi pravoslavlja, stari zanati i piše ćirilica.

Od mnoštva priznanja u svetu i kod nas, za učestvovanje na samostalnim i kolektivnim izložbama, najvažnija mi je gramata blaženopočivšeg patrijarha Pavla kojom sam nagrađena za davanje svojih umetničkih radova , organizovanje i slanje pomoći u hrani i lekovima našem stradalnom narodu na Kosovu i Metohiji. Uz pomoć pravoslavne crkve, prikupljena pomoć se uz poruke ljubavi i poštovanja našem narodu za sva stradanja, dostavljala iz godine u godinu. I danas, kada sam više godina u Beogradu, potresne fotografije na zidovima parohijskog doma u Johanesburgu, svedoče nemo, potresno o danima kada je Kosovo raspeto, o danima koji ne bi smeli nikada da se ponove, a koji na našu ogromnu žalost, traju i traju, bez znakova da će stati, da će razum progovoriti i mir se vratiti u srca tih ljudi.

Kažete da je ikonopis prvenstveno duhovna disciplina, i pridržavate se svetih pravila crkve dok stvarate ikonu, pa Vas molim da nam to bliže objasnite?

Naravno da je sozercanje ili duhovno doživljavanje ikone uslovljeno poznavanjem jezika ikone. Osnovni smisao ikone je duhovna suština izražena u licu, a onda i blagodat koja prolazi kroz ikonu kao „svetlost kroz prozor“. Ikona kao simbol je u sadejstvu sa onim što je prikazano, ona ga otkriva, to je njen simbolički smisao, osećanje bliskosti, kao i liturgijski smisao –ikona kao svedočanstvo o prisustvu nebeske crkve u sakralnom prostoru hrama. Molitva će mnogo toga na ikoni objasniti bez reči, mnogo toga će učiniti shvatljivim i bliskim. Zato ih treba što češće čitati i otvarati duhovne oči za blagodat koja stiže kao odgovor na molitve.

Stari slikari su imali čistu religioznu ideju. Kakva je to veza, kakav je to odnos umetnik – Bog?

Da bi shvatio dubinu i duhovnu poruku, umetnik ikonopisac se mora pripremiti i pristupiti veoma ozbiljno slikanju ikone. Pos, ispovest i pričest su očišćenje duše i tela uz blagoslov za početak slikanja ikone, su neophodni koraci. Naravno, molitva pre i po završetku svakog dana, donosi mir duši i odaje zahvalnost Gospodu za pomoć. Molitva je duboko intiman i individualan čin tako i duhovna otkrivenja svakom od nas ostaju lična. Kada se jednom spozna jezik ikone, on omogućava blagodatno kretanje prema i kroz ikonu, spoznaju i razvijanje plemenitih osećanja prema ikoni i samim tim razvijanje nas samih, što prerasta u lični odnos Boga i umetnika.

Ima li uopšte filozofije života bez tajne krsta?

Gospod Isus Hristos nam je često objašnjavao pomoću scena iz običnog života, složeni smisao istinskog življenja i uputio nas kako prepoznavati simbole. Simbol krsta, stradanja Gospodnjeg je ujedno i krst koji svako od nas nosi, prema snazi svojoj, prema zaslugama i meri svoje vere. Šta je život? Da li mislimo na ovaj prolazni, kratki truležni ili na nebesko carstvo u koje verujemo, ali ga ne vidimo, kome težimo , čistimo dušu i nadamo se oproštaju u dane Strašnoga Suda. Filozofija ovog života koji živimo nam je poznata , ali težiti ka pročišćenju, milosrđu i beskrajnom praštanju u ljubavi je naša sveta dužnost, nekada za nas prosto nemoguća, bolna, ali u širem kontekstu , veoma celishodna i neophodna. Bez nje mi stojimo u mestu. Ovaj stepen sozercanja uključuje naše emocije , jer opštenje sa Pralikom jeste suživot i otkriće Njegovog postojanja u nama, što za nas znači buđenje Boga u nama, naše oboženje.

Ikona je puna simbola. Koji su najznačajniji?

Zadatak nimalo lak, princip prenošenja Poruke od ikone prema gledaocu mora se primeniti na celinu i realizovati isijavanjem. Tako se ostvaruje jedinstvo celine, odnosno svete scene. Isijavanje ima izvor, skoro po pravilu centrično po vertikali. Vertikalu može narušiti prisustvo Božije ruke u uglu ikone, kada i ono zahteva posebno rešenje svetlosti.

Simbolika boja je prisutna uvek, na primer povezanost crvene boje sa mučeništvom, zlatne ili oker sa svetlošću. Boja nije dekoracija, već sastavni deo jezika koji pokušava da objasni transcedentno. Ona je jasan atribut predstavljenih ličnosti i ima primarnu vrednost. Mada je teško utvrditi precizniju simboliku boja u vizantijskoj umetnosti, mi čitanjem Starog i Novog zaveta, kao i spisa „Nebeska hijerarhija“, Dionisija Areopagita možemo utvrditi izvestan broj značenja. Na primer, plavom bojom obeležena je spoljna haljina Gospoda Isusa Hrista, Bogorodice, apostola i ona je tajna uzvišenig života, dubina, misterija, privlačna i poetična. Crvena boja je uz telo Isusa Hrista i označava njegovu primljenu ljudsku prirodu, a prekriva je plava boja, božanska priroda, odnosno ono što on jeste. Mati Božija, uz sebe nosi plavu boju, jer je ona prvi čovek koji prima nebesku prirodu, a crveno je pokriva i označava njenu ljudsku prirodu.

Zelena boja je prvi najmlađi sloj, u ikonografiji se tumači kao mladost i vitalnost (često odežda mučenika kao žrtvovanje njegove mladosti), ali i kao nada, cvetanje i duhovno buđenje. Crna boja simbolizuje izvođenje iz tame, crnog, to je boja pećine iza svetog Lazara i pećine ispod Raspeća Gospodnjeg, sa Adamovom lobanjom. Osuđenici na strašni sud slikaju se crnom bojom itd.

Kada govorimo o simbolici boja na ikoni terba istaći i aspekt zgusnuto – razređeno, gde je razređena boja vazdušastost, bestežinsko stanje i duhovnost, a zgusnuta čvrstina, snaga i ponekad energetski centar. Mnogo bi se još moglo govoriti o svakom simbolu, nijansi i potezu četkicom i belom bojom čime se daju posebni akcenti svetlosti. Ikonografija je duboka riznica u koju sam zaronila i svakim danom otkrivam nova znamenja i poruke.

Šta predstavlja oreol oko glave svetitelja?

Ikonu mi ne možemo shvatiti kao deo religijske umetnosti, već, i pre svega, kao deo crkvenog bogosluženja. Ona je sveta kao i Svete Tajne i sveto Pismo. Oreoli oko glave svetitelja imaju dubok smisao. Bilo je pitanja kako dopreti do duše vizantijske umetnosti – unutrašnjeg isijavanja svetlosti svetog? Primenom pozlaćene površine koja uokviruje ikonpisni lik prirodna svetlost postaje tamna, a unutrašnja svetlost obasjava istiniti svet čineći ga vidljivim. Uspešnost prikazivanja isijavanja Božanske svetlosti prema svojim stvorenjima, prema nama, je ipak, nešto najlepše što umetnik svojim darom od Boga može iskazati. I što bi Domentijan rekao „Ovde nije reč o svetlosti što na istoku ishodi, a na zapadu zahodi i koju zajedno sa životinjama vidimo“, već zlatni oreoli iznose na videlo svetlost iz nepoznatog i nevidivog i tako je čine spozanjom nama samima.

„Suština ikone je obrnuta perspektiva“. Zašto?

Često je sa estetskih stanovišta ikona proglašavana naivnom umetnošću. Površinsko sagledavanje njenih rešenja problema perspektive , anatomije, kompozicije i drugih elemenata likovne umetnosti, zaista upućuje da su njena rešenja daleko od renesanse, antike, baroka. Imperativ u ikonopisu je istina. U težnji da što istinitije prikaže ličnost i predmete, ikonopisac ulazi u slikani prostor. Iz tog ugla sagledava okruženje , pa ga tako iznosi, odnosno prikazuje na dvodimenzionalnoj površini. To je obrnuta perspektiva. Ikona ne koristi senku, ikonopisac predstavlja ideju, pa treba dosta napora sagledati ideju realnih predmeta kroz idejnost o njima. Taj idejni prikaz nadvladava čulni prikaz. Poruka koju nosi jevanđeoska slika mora biti usmerena prema onome ko je sozercava i pred njom se moli. Za tu svrhu koristi se obrnuta perspektiva, naročito u većoj meri za arhitekturu i pejzaž, odnosno ono što je u drugom planu, te kao takvo u funkciji osnovne poruke ikone.

Vi ste sudbinski vezani za Kosovo i Metohiju. Vaš suprug je poznati slikar Zoran Jovanović – Dobrotin, kojem je na Kosovu uništen veliki broj slika. Kako doživljavate sudbinu raspetog Kosova?

Kao odgovor na moje molitve u moj život je jednog maglovitog dana, na likovnoj koloniji, na Kopaoniku, ušetao bard naše likovne scene, profesor, slikar Zoran Jovanović – Dobrotin, čije mesto rođenja Dobrotin na Kosovu, postaje njegov saputnik i sastavni deo imena. Sa njim u moj život i moje srce, je ušlo celo Kosovo. I onaj deo koji je nedostajao da bi ta moja veza sa našom kolevkom, sa našim suštastvenim, bila potpuna. Još snažnije je odjeknula bol u mojoj duši, slušajući potresnu priču Zoranovu, o otetoj kući, uništenom ateljeu, slomljenim grafičkim pločama, stotinama spaljenih slika. Ceo svoj radni vek proveo je kao profesor na Fakultetu umetnosti u Prištini, da bi poslednjih 10 godina , po izmeštanju Fakulteta u Zvečan, zoran teško bolestan, putovao iz Beograda, na predavanja svake nedelje, odgovorno izvodeći na put nove generacije mladih umetnika, učeći ih svemu potrebnom za život i stvaranje. Te 2000. Godine među poslednjima je napustio Prištinu, sa jednim koferom, spremljenim za likovnu koloniju, na koju nije otišao. I kako mi često sa setom kaže: „ A šta bih mogao spakovati u jedan kofer – svoj atelje, svoje slike, svoj život. Znaš Jelena, to je bila kolektivna nesreća, ne žalim se , samo ponekad mi proleti pomisao, pa se pitam, ako su mene, zašto moje slike, šta je umetnost kriva“?

A kakva su to dela svedoče 32 svetske i naše nagrade za stvaralaštvo, kao i Prva nagrada za životno delo, za celokupan doprinos našoj likovnoj sceni, preko 50 samostalnih i preko 400 kolektivnih izložbi. Slike mu se nalaze u muzejima savremene umetnosti kod nas i u svetu. Deset njegovih studenata su sada redovni profesori širom eks Jugoslavije. I kako mukama i iskušenjima nikad kraja, nas dvoje, kao i 40 drugih kolega u ateljeima Starog Sajmišta, slikamo, stvaramo, doprinosimo kulturi naše zemlje i čekamo da nam neki novi urbanistički projekat , pokida snove i razveje nade, da će ova 70 godina stara kolevka srpske moderne umetnosti, beogradski Mon Martr, biti sačuvana, obnovljena i sa svojim umetnicima i njihovim ateljeima , biti otvorena za javnost. I kako kaže Zoran Jovanović –Dobrotin, bolelo je kada su mi to uradili Albanci, ovo boli još više!

U vreme ovog Vaskršnjeg posta radite ikonu „Sveti Georgije ubija aždahu“. Imajući u vidu simboliku te ikone i činjenicu da živimo u strahotno doba gde „svako svoj krst nosi“ imate li neku sveopštu poruku?

Kako smo u postu, moram reći da je on velika stvar, no ljubav je još veća. Ako se postom demoni progone, strasti krote, telo umiruje, duh sređuje, ljubavlju se Bog useljava u čoveka. Stoga, zagrlila bih ceo svet, izmirila zaraćene, nahranila gladne, prizvala pokajanju umiruće, utešila pretužne i svima poželela svako dobro, zdravlje, radost i sreću!

 

 

Slavica Đukić

Izvor: Dnevni list Jedinstvo