Kojadinovići su preko 30 godina putovali morem

 

KLI KLI PORODICA

Kojadinovići su porodica koja je 31 godinu provela putujući svetom u svom brodu Kli Kli. Ovo je priča o Srbima koji su obišli svet brodom

 

Kojadinovići su 1976 godine iz Francuske isplovili u nepoznato, sa svojim trinaestomesečnim sinom Vanjom. Osam godina kasnije dobili su ćerkicu i novog člana posade, Mila Moana rodila se na Tahitiju. Plovili su svetskim morima preko 30 godina, sve do 2007. godine

Srboljub Kojadinović želeo je da gradsku vrevu i brz život zameni drugačijim životom. Nije mu se svidelo da ima samo par nedelja godišnjeg odmora i da posle posla, kada dođe kući, od umora legne da spava, a izjutra sve nanovo. Predložio je svojoj ženi Jeleni nešto što će im zauvek promeniti život. Život na brodu i put oko sveta!

Sve je počelo 1976. godine. Srboljubu se nije dopao “robotski” način života. Zato je predložio svojoj supruzi da se upuste u avanturu, na šta je ona, naravno, pristala.

– Tada smo živeli u Francuskoj. Meni se nije svideo način na koji ljudi žive, a ni ja. Kapitalizam tada, a i sada uzima veliki zamah. Ljudi rade po ceo dan, dođu kući, gledaju televizor dok se ne uspavaju i svakoga dana sve isto. Još ako imate kredit koji otplaćujete više od dvadeset godina život vam se svodi samo na jurcanje za novcem. Od ušteđevine koje smo imali kupili smo korito za jedrenjak i polako ga pravili pune tri godine.

Kojadinovići su svoju avanturu započeli davne 1976. godine. Isplovili su iz francuske luke Avr u svom jedrenjaku, i uputili se sa svojim trinaestomesečnim sinom Vanjom u nepoznato. Osam godina kasnije dobili su ćerkicu i novog člana posade, Mila Moana rodila se na Tahitiju. Zbog toga su na tom ostrvu bili nastanjeni dve godine.

– Nismo krenuli na otvoreno more bez ikakvog znanja. Išli smo na časove jedrenja, na časove astronomske navigacije. U to vreme nije bilo GPS-a. Položaj broda je određivala sprava po imenu sekstant sa preciznošću od 3 do 5 milja. Imali smo dva, u slučaju da nam se jedan pokvari. Tek osamdesetih godina su se pojavili prvi GPS-ovi. Tada smo ga i mi nabavili. Sa GPS-om možete da plovite i noću, a sa sekstantom samo po danu. Ipak, i pored tih obuka bili smo početnici – kaže Jelena.

Odakle ideja da jedrenjak nazovete baš “Kli-Kli”?

– U to vreme kada smo ga pravili očekivali smo prinovu. Nismo znali da li će biti klinac ili klinka, i eto, prva tri slova iz obe reči dala su nam ideju za ime broda. Tako smo ga i nazvali “Kli-Kli”.

Kako je vaš sin Vanja podneo život na moru?

– Znate, na putovanje smo krenuli kada je on imao samo 13 meseci, tako da je bukvalno od svog rođenja na talasima. Dobro je sve to podnosio i njemu su brod i plavi okean bili dom. Kada smo mu pričali o Beogradu znao je da pita: A gde se nalazi to ostrvo? Kada smo pristajali u razne luke on bi na najbližoj lokalnoj pijaci kupovao vazu sa cvećem i stavljao je na brod. Tako da je on jedrenjak bukvalno smatrao svojom kućom, kao i svi mi.

Kako ste se hranili na otvorenom moru, jeste li nosili hranu, jeste li je sami lovili?

– U početku smo imali zalihe hrane, najviše konzervi. I ne dao Bog da nam sa konzerve otpadne etiketa, ne bi smo znali šta se unutra nalazi. Kupovali smo hranu na pijacama i prodavnicama u raznim lukama a nekada sam i ja sam morao da lovim kako bih prehranio porodicu.

Je li bilo teško naučiti kako “uhvatiti” hranu?

– Pa morao sam da naučim. Na primer, ako želite da uhvatite ovcu, morate znati kako se približiti stadu, morate se šunjati. Takođe, morate obratiti pažnju da se krećete uz vetar kako životinje ne bi osetile vaš miris. Naravno, uvek smo birali da to ne bude neka životinja koja je trudna i nosi mladunče.

Na putovanju su nailazili na mnoge prepreke i nevolje. Bili su tu cunamiji, razni uragani, nasukavanje, oštećenje jedrenjaka, ali su sve to uspeli da prevaziđu. Najveće nevreme zadesilo ih je u Biskajskom zalivu.

– E to je bilo stvarno strašno. Nevreme je trajalo punih 14 dana. Sećamo se da je jedan dnevni list u La Korunji pisao da smo nestali i da nas je nevreme odnelo. Međutim, kado smo se vratili i uplovili u Špansku luku svi su bili iznenađeni našim povratkom. Tada su svi mediji pisali da smo se vratili živi i zdravi. I kada se tako nešto desi, ljudi odmah daju svoje brodove u oglas na prodaju, jer ne žele da im se više bilo šta slično ponovi. Ne i mi, mi nismo želeli da odustanemo od naše avanture i da nas to nevreme poremeti. Nastavili smo dalje – priča Jelena.

Pisali su putopise sa svog putovanja i života na moru, a objavljivala ih je “Ilustrovana politika”. Dobijali su razna pisma čitalaca.

– Posle gore pomenutog nevremena javila se jedna čitateljka, majka, koja je uputila redakciji pismo prekora za nas. Napisala je da je ona sa svojim suprugom i sinčićem plovila Dunavom, da ih je zadesilo nevreme i da je bilo strašno. Nije joj bilo jasno kako mi izlažemo našu decu jakim nevremenima i opasnostima koji se dešavaju na okeanima. Proglasili su nas za neodgovorne roditelje – dodaje Jelena.

Ako je ikako moguće izdvojiti mesto koje je na vas ostavilo poseban utisak, koje bi to mesto bilo?

– To je nemoguće, a i malo je nezahvalno. Ali, evo, na primer ostrvo Galapagos je ostavilo veoma lep utisak na nas. U to vreme  ostrvo nije bilo turistički popularno kao danas i bilo je manje gužve. Tamo smo upoznali divne ljude iz Francuske koji su plovili sa svojim sinom koji je bio Vanjinih godina. Sa tim ljudima smo i danas u kontaktu i družimo se.

Koje ste različite kulture upoznali za života na moru, neka plemena možda?

– U to vreme nije bilo svuda aerodroma kao sada, tako da je svako uplovljavanje broda ili jedrenjaka u neku luku ili neki zaliv bio prava atrakcija za lokalno stanovništvo. Tu čovek vrlo lako shvati da je gostoprimstvo jedna od najraširenijih osobina ljudi na svetu. Manje-više vas svi prihvataju  i svi hoće da vam pomognu pod uslovom da niste neki turista savremenog tipa nego da ste neko ko dolazi svojim brodom tj. svojom kućom kod njih. Kada se jednom “Kli-kli” nasukao na ostrvu Upolu u arhipelagu Samoa, celo selo je došlo da vidi o čemu se radi. Svi su nam pomogli da izvučemo brod i posle toga su pravili svetkovinu u našu čast. To nam je jedna od najlepših uspomena da druženje – priča Srboljub.

Kako je izgledalo druženje sa ljudima na drugim brodovima, koliko je to trajalo, kada su se putevi razilazili?

Zavisi od etapa, sa nekima smo se sretali u više navrata jer smo birali iste luke. To su prolazna poznanstva, ali su bila vrlo lepa, jer svi smo imali iste probleme koje možemo da podelimo među sobom prilikom zajedničkog sidrenja u zalivu.

Kojadinovići imaju i jedno lepo iskustvo sa jednim Polinežanskim plemenom.

– Kada smo se našli na Polinežanskom ostrvu Valis poglavica jednog tamošnjeg plemena po imenu Mikael usvojio me je. Kod njih je običaj da se stranac usvoji ukoliko im je simpatičan. Donosio nam je voće na palubu, papaje, mango, banane. To je kod njih deo gostoprimstva. Kao i kod nas. Recimo, postoji priča da kada je poznati holivudski glumac Robert de Niro putovao kroz našu zemlju, ostao bez novca. Lokalno stanovništvo nekog sela u okolini Niša ga je zbrinulo i dalo mu hranu, vodu i nešto novca. Zbog toga mu je Srbija i dan danas u lepom sećanju.

Čemu vas je život na moru, upoznavanje raznih ljudi i kultura naučilo?

– Vi shvatite posle jedne takve plovidbe da je najveće bogatstvo ovog sveta baš ta raznovrsnost koja postoji u jezicima i običajima, a koja polako nestaje. Nema nikakvog smisla da svi budu isti. Zato je vrlo teško kada vidimo kako Srbi gube identitet. Ne znamo kako je sa vama mladima i da li vam je sve jedno da li ćete da pišete ćirilicom ili latinicom. Napuštanje ćirilice je napuštanje identiteta. Ako mlađe generacije pišu latinicom to je njihovo pravo, niko im to ne može zabraniti, ali je šteta da se tako brzo menjamo i da prihvatamo razne stvari koje nas ne čine ni plemenitijim, ni boljim. Ćirilica je savršenije pismo od latinice. Starije generacije imale su mnogo više obzira i poštovanja prema tom identitetu. Izgubiti identitet je izgubiti nasledstvo.

Na početku putovanja pravili su puno grešaka. Zatim su učili, učili i učili. Njihovo putovanje nije bilo sportsko nego upoznavanje sveta. Videli su šta se dešava u drugim delovima sveta i shvatili da je identitet ono što je najvažnije za jedan narod i za čoveka koji tom narodu pripada.

– Idem tako Knez Mihailovom ulicom i tamo nemate ništa na ćirilici, sve je na latinici ili na engleskom. Osim Akademije nauka i umetnosti čiji je natpis na ćirilici i možda još po neki, sve ostalo je na latinici. Ja sad to kažem na kritički način, ali zavisi od vaše generacije kako će u buduće biti – dodaje Srboljub Kojadinović.

Ranije su bila mnogo drugačija vremena, nije bilo toliko birokratije i raznih zavrzlama oko svega. Njihov sin Vanja pošao je u školu na Novom Zelandu, a evo šta Jelena kaže kako su ga upisali u tamošnju osnovnu školu.

– Otišla sam u školu i pitala da li Vanja može da se školuje kod njih. Bez ikakvih formalnosti on je krenuo sutradan u školu. Bili smo stranci s jugoslovenskim pasošem. I na to mislim kada kažem da je bilo drugo vreme, nismo imali nikakvih problema.

Iako im je dom više od trideset godina bio na moru, svake godine su makar jednom godišnje dolazili u Beograd. Dok su plovili svetom zemlja je pretrpela razne krize: raspad, ratove, sankcije, pa zatim bombardovanje… Evo kako je to uticalo na njihovu plovidbu.

– Kada tako plovite brodom a zemlja vam se raspada vaša plovidba ima i neku geopolitičku konotaciju. Kada se raspala bivša Jugoslavija zastava nije postojala, nismo imali zastavu, Srbija nije imala pravo na zastavu. Nismo znali koju zastavu da držimo na brodu kako bi ljudi znali odakle smo. Evo jednog zanimljivog događaja. Godinu dana posle bombardovanja Srbije, uplovili smo u Adensku luku u Crvenom moru. Sa nama u luku uplovio je i američki brod razarač JU-ES “Koul” koji je došao u posetu Jemenu. Znali smo da je on učestvovao u granatiranju Beograda 1999. godine. Moj zet, sestrić i ja izašli smo na palubu našeg jedrenjaka i jasno pokazali šta mislimo o njima. Kasnije je brod jednim delom bio razoren od strane Palestinaca i svi su mislili da i mi imamo nekog udela u svemu tome. Međutim, sve se dobro završilo po nas. Zbog toga, jedrenjak “Kli-Kli” se i danas nalazi u dokumentaciji američke vojske.

Posle trideset jedne godine, koliko su Srboljub i Jelena proveli na moru, došao je dan kada su spustili sidro. Poslednje njihovo uplovljavanje bilo je u Bokokotorskom zalivu 2006. godine i tu je jedna etapa njihovog života zatvorena. Jelena je penziju dočekala kao profesor fizike u Trećoj beogradskoj gimnaziji a Srboljub se posvetio slikanju. Napisali su i tri knjige putopisa: “Sunčano jedro”, “Tri godine za sedam okeana” i “Isti jarboli dva pokoljenja”. Sin Vanja i ćerka Mila sa svojim porodicama danas žive i rade u Francuskoj, a Srboljub i Jelena su bogatiji za petoro unučadi.

Poslednjih godina Srboljub Kojadinović stvara i izlaže u Francuskoj. Imao je samostalne izložbe u: Nici, Mantonu, Kanu, Evijanu kao i kolektivne izložbe u Le Lavandou, Nici, Sen Tropeu . Sada stvara u okviru pravca koji u Italiji nazivaju refleksionizmom, a u Francuskoj enigmatizmom.

Šta će biti sa jedrenjakom “Kli-Kli”, hoćete li ga čuvati, hoće li ga deca i unučići koristiti?

– Pa sad, to ćemo da vidimo. Brod je trenutno u Tivtu. On u jednom brodogradilištu provede zimu, a na leto ga spuštamo u more. Međutim, “Kli-Kli” više nije za prekookeanske plovidbe, dosta je istrošen na našim putovanjima. Videćemo šta ćemo dalje sa njim, to ćemo mi porodično sesti i odlučiti. Divno je podsetiti se u ovakvom razgovoru sa vama svih tih lepih uspomena koje smo doživeli na tom jedrenjaku, ali i na celokupnom putovanju.

Dođe vreme kada deca odrastu a pomorci se zažele kopna. U jednom trenutku ćerkica Mila im je rekla da joj je dosadilo više da se oseća kao da je u veš mašini. Bilo je to divno iskustvo za njih iz kojeg su naučili mnogo toga a iskustva i važne poruke prenose i na mlađe generacije. Svakog leta posete svoj jedrenjak koji se nalazi u Tivtu i vrate im se uspomene koje su doživeli na njemu. Ta etapa života je sada iza njih, ali su iz nje naučili mnogo i shvatili koje su prave vrednosti u životu.

 

S. Kostić

Izvor: Telegraf.rs