Lazareva kletva i Kosovski boj – poruka izdajicama

 

LAZAREVA KLETVA I KOSOVSKI BOJ

Knez Lazar je u narodnoj pesmi izrekao kletvu o srpskim izdajicama pred polazak na Kosovo polje i boj sa Turcima

 

U kosovskom fenomenu, odnosno zavetu, vrh, sažetak i svetu poruku njegove celine, odnosno nauk, čini Lazareva kletva. Ona predstavlja s jedne strane krunu Kosovskog zaveta; a s druge, iz njega na tajnovit način kroz predanje prenosi osnovne elemente Srpskog nacionalnog programa.

Kao suštinsko-zavetna i izvorno-narodna, a oličena i data kroz kletvu Svetog cara Lazara, odnosno vladara srpske države, ona je najpoznatija kletva u Srba, koja snagom, porukom i duhom daleko prevazilazi nacionalne, vremenske, istorijske i geografske okvire Kosova. Iako se u prvi mah Lazareva kletva odnosi na poziv cara Lazara za Kosovsku bitku 1389. godine, (odnosno 6897. leta), ona je upravo kletva koja se prenosnim značenjem i izuzetnom snagom u ime najslavnijeg, najčasnijeg i najčestitijeg dela našeg naroda, odnosno predaka naših, zavetnom opomenom do kletve daje i ostavlja pre svega živom delu nacije da se po njoj časno upravlja, radi, stvara i vlada, naročito u uslovima kada su ugroženi vitalni državni i nacionalni interesi.

Po navedenim osnovama, Lazareva kletva je za Srpstvo od zavetne, trajne i univerzalne važnosti gde god da Srbi žive. Ona je ujedno najmoćnija, centralna i javno ispisana poruka na Kosovu, odnosno na spomeniku Kosovskim junacima na Gazimestanu (iako je tu data bez drugog stiha koji je očigledno nekome smetao). Tekst Lazareve kletve iz narodne pesme „Stefan Musić“ je sledeći:

„Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne došo u boj na Kosovo,
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga ni devojačkoga,
Od srca mu ništa ne rodilo,
Rujno vino ni pšenica bjela,
Rđom kapo dok mu je kolena.“

Moralo bi se imati u vidu, da suštinsko značenje i razumevanje Lazareve kletve nije moguće u potpunosti shvatiti ukoliko se ona pored spomenutog osećanja naroda kao istorijske celine, ne analizira i objašnjava i po predačkom kultu slave i duhu nepisanih zakona časti. Dakle, ukoliko se Lazareva kletva iz narodne pesme „Musić Stefan“ analizira u tom kontekstu, onda ona ima sledeće objašnjenje:

„KO JE SRBIN I SRPSKOGA RODA,
I OD SRPSKE KRVI I KOLENA;“

Ovim stihovima se „poziva u boj na Kosovo“ na osnovu osećanja lične, porodične, službene i nacionalne časti, a potom rodoljublja i otačastvoljublja, odnosno nacionalnog patriotizma kako se to danas shvata i razume. Na njihovu etičku, predačku i zavetnu vrednost se podseća. Ta osećanja se podstiču. Ona su oslonac i na njih se uvek računa.

Iako ovi stihovi čine celinu, valja ih posebno objasniti. Prvim se misli na sve Srbe i njihova pokolenja, odnosno na rod srpski. Drugi stih nije ispisan na spomeniku Kosovskim junacima. On je direktno pogađao i prozivao one naše građane koji su se osećali kao pripadnici odrođene srpske matice te ga je trebalo izostaviti ali tako namerno i ciljno da se opomena i krivica po kletvi prebaci samo na one koji su i dalje ostali verni predanju, zavetu, veri, Otadžbini i Srpstvu. Dakle, ovaj stih se odnosi na one odrođene čiji su stari i preci (po krvi, jeziku i veri) bili Srbi pa su primili drugu (stranu) veru, prešli u drugu naciju – promenili nacionalnost, ili usvojili neku ideologiju (na primer komunističku). Drugim rečima, kako Njegoš zapisa u „Gorskom vijencu“, to su oni koji su „Pohulili vjeru prađedovsku“ pa „Zarobiše sebe u tuđina“. Treba ovde imati u vidu činjenicu da je jedan deo tog odnarođenog našeg naroda, bio veoma svestan svojih srpskih korena, trudeći se i radeći na tome da se sa srpskim narodom održavaju složni – bratski odnosi, na uspeh i sreću svih zajedno.

„A NE DOŠO U BOJ NA KOSOVO,“

Ne odnosi se ovaj stih samo na Kosovski boj 1389. godine. Njim se upravo, i pre svega, živo pokolenje Srba uz opomenu, poziva na svaku aktuelnu i buduću odbranu i borbu za državne i nacionalne interese uključujući i borbu na polju ispravki zabluda i grešaka prethodnih generacija. Ujedno nameće obavezu vođenja nacionalno i državno odbrandbenih i oslobodilačkih ratova.

Da se Lazareva kletva odnosi na živi deo našeg naroda kao uverljiva potvrda može da posluži sledeći primer. Kada je nakon pobedonosnog završetka Drugog balkanskog rata veličanstvenom svečanošću dočekana slavna srpska vojska u Beogradu 23.avgusta 1913. godine, njeni pukovi su pred oduševljenom masom naroda defilovali kroz trijumfalne kapije od Slavije, Nemanjinom i Karađorđevom ulicom do Kalemegdana. Na tim kapijama su bile ispisane brojne poruke zahvalnosti i divljenja. Na jednoj je pisalo: „Bježi grda kletvo s roda, zavet Srbi ispuniše!“ Radi se dakle o Lazarevoj kletvi koju je skinulo ono pokolenje po Kosovskom zavetu oslobodivši Kosovo u Staru Srbiju nakon viševekovnog ropstva.

Pored poziva živom delu srpskog naroda u navedenom kontekstu, a obzirom da se Lazarevom kletvom obuhvata i onaj odnarođeni deo našeg naroda, to se ova kletva stihom: „A ne došo u boj na Kosovo“, odnosi i na njihove žive potomke, u smislu da moraju da znaju ko su im preci, te da su u tom smislu obavezni na ona angažovanja kojima se doprinosi etici dobra u složnom životu sa srpskim narodom, kao zajedničkoj narodnoj, odnosno predačkoj istorijskoj matici.

„NE IMAO OD SRCA PORODA,
NI MUŠKOGA NI DEVOJAČKOGA,“

Dakle, ne imao dece i naslednika iz bračne i ljudske ljubavi; odnosno, želja da mu se zatre porodica, slava i prezime, kako po muškoj tako i po ženskoj krvnoj lozi sa jasnom opomenom i ciljem bi se od takvih lica izbegle sve, odnosno velike nesreće i štete našem narodu koje mogu oni da nanesu. Ovi stihovi imaju težu konotaciju u odnosu na sledeće stihove, i nedvosmisleno nose najveći teret kletve.

Stihovima se indirektno ističe, da ako te bračne i ljudske ljubavi nema, onda će se pre javljati porod bez našeg rodoljublja i ljubavi prema Otadžbini, što vremenom može da preraste u beščašće i mržnju prema svemu srpskom i Srpstvu uopšte. Uz prethodno valja znati, da je časti primerena samo prava ljubav, a obe zajedno čine plemenitost, velikodušnost, uzvišenost i moralnu lepotu života. Nasuprot tome, potporu bešćašću daje mržnja koja podstiče poročnost, nasilje, zločine i genocid. Otuda imamo situaciju da su najteže zločine genocida nad Srbima vršili upravo potomci ekstremno preverenih i odnarođenih Srba, čak i onih koji su bili prestavnici i „pastiri“ vere. Stih dakle opominje na opasnost zla što donosi mržnja u vidu beščašća koje mogu da prime mlada pokolenja vaspitavana na tako ružnom osećanju.

„OD RUKE MU NIŠTA NE RODILO,
RUJNO VINO NI PŠENICA BELA,“

Što god čovek nameravao, radio i stvarao, loše mu krenulo i bezuspešno mu bilo, s tim da mu se posebno kune narodno piće i hleb koji jede. Kada je u pitanju naše živo pokolenje, ovde se preko vina i pšenice koje su deo časti pri obredu krsne slave u Srba, kletva indirektno prebacuje i na njegovu porodicu i kumstvo prema kojima mora da bude odgovoran. Ujedno se ovde učekuje reakcija i sud porodice kao krvnog, i kumstva kao duhovnog srodstva. Ovo zbog toga što je odstupio ne samo od Kosovskog zaveta, već i od zaveta slave svojih predaka koji su pronosili i održavali slavu kao naš najstariji prehrišćanski religijski kult, a i kumstvo kao predački običaj.

Za ona živa pokolenja odnarođenog dela našeg naroda koji neće da se angažuju na planu zajedničkog rada, pomoći, sloge i razumevanja, a pogotovo ukoliko se angažuju u bilo kom obliku neprijateljstva protiv Srba, odnosno srpskog naroda kao svoje predačke izvorne matice, takođe im se želi da im sve što nameravaju, rade ili stvaraju loše krene i ne ide od ruke.

„RĐOM KAPO DOK MU JE KOLENA!“

Kletva kulminira porukom, da ovi ljudi kao moralne rđe (u smislu „ljudi bez karaktera i časti“) uglavnom takva pokolenja mogu i da imaju, te da su oni sa svojim potomcima za sva zlodela prema Srpstvu i najodgovorniji. Ovde se mora podsetiti na proročki Njegošev stih koji se nastavlja na onaj „Zarobio sebe u tuđina“, gde kaže: „Pa je bratske krvi ožednio!“ Iako se ovi Njegoševi stihovi odnose na poturice u ondašnjoj Crnoj Gori, oni, na primer, jednako važe i za one Hrvate čiji su preci bili Srbi, a koji su tokom Prvog i Drugog svetskog rata, ali i tokom poslednjeg rata na prostorima bivše Jugoslavije, počinili zločine genocida nad Srbima.

Dakle, ako se taj deo odnarođenog Srpstva u kriznim ili ratnim vremenima okrene i angažuje putem genocida protiv srpskog naroda, onda se po duhu časti i kletve, od Srba zahteva osveta, odnosno obaveza da se putem pravnih i zakonskih međunarodnih i državnih propisa izvrši osuda a potom i dostojna kazna za počinjene zločine i ume pravde, istine i etike opšteg dobra. Ipak, kao mogućnost izbora tom odnarođenom delu, važi pravilo da se kletva skida sa onog pokolenja koje iskreno, časno i dobrovoljno, počini i nastavi dela dostojna zajedničkom životu, pomoći i razumevanju. Upravo takva dela imaju i nose moralnu snagu predanja i etike dobra kosovskog fenomena.

Kada se ovako u etičkom, moralnom i zavetnom duhu časti razume i shvati Lazareva kletva, onda ona ima itekako moćnu poruku s kojom se ne sme, niti može poigravati Srbin koji ima osećanje časti, rodoljublja i patriotizma bez obzira na obrazovanje ili zvanje, na zanimanje ili profesiju, mladost ili starost, u državi ili dijaspori, na pol ili politička uverenja, itd. To se naravno u indirektnoj moralnoj i etičkoj sadržini odnosi i na one naše sunarodnike čiji su preci bili Srbi.

 

Izvor: Lazareva kletva – kruna Kosovskog zaveta – Rajić S. N. Rade