LEX SPECIALIS ZA MIRNODOPSKE ŽRTVE
POKRETANJE INICIJATIVE ZA DONOŠENJE ZAKONA KOJI BI OMOGUĆIO PREISPITIVANJE I REVIZIJU KONAČNIH PRESUDA SRPSKOG PRAVOSUDJA, KOJE SU DONETE SUPROTNO USTAVU I DRUGIM ZAKONIMA, KOJE SU REZULTAT NEUSTAVNOG UTICAJA IZVRŠNE VLASTI NA SUDSKU VLAST ILI NEZAKONITOG I NEPRAVILNOG RADA PRAVOSUDJA U CELINI
UMESTO UVODA
Broj vojnih ili civilnih žrtava u ratovima nikad nije tačno utvrdjen. Bilo da su veliki vojni sukobi u prošlosti, ili lokalni, odnosno ograničeni sukobi novijeg datuma, uvek se daju procene. Medjutim, to su ratne žrtve i njihov broj je bar približno poznat javnosti. Ovde nije reč o njima. Ovde je reč o mirnodopskim žrtvama. Njihov broj se nikad neće saznati, ni tačan ni procenjen. Žrtve su pojedinci, porodice i čitave generacije. Njihova sudbina ne zanima državu, onu državu koju poistovećujemo sa vlašću i koja je uzrok njihove moralne i materijalne bede. Značajnu ulogu u svemu tome ima srpsko pravosudje.
Da li ste se nekad zapitali koliko gubitnika, ili bolje reći mirnodopskih žrtava su proizveli procesi demokratizacije, tranzicije, privatizacije, privrednih reformi, reformi penzijskog ili zdravstvenog sistema, reformi pravosudnog sistema? Ako podjemo od prvih višestranačkih izbora 1990. godine kad je započeo proces demokratizacije i raskida sa prethodnim tzv. totalitarnim, nedemokratskim sistemom, svi pobrojani procesi traju već dvadesetpet godina. Šta su nam ovi procesi doneli najbolje se vidi na licima i u džepovima većinskog dela stanovništva Srbije. Dok su trajali ovi procesi stasala je jedna generacija, koja se odmah priključila već pomenutim gubitnicima – mirnodopskim žrtvama.
Demokratski, višestranački izbori doveli su na scenu nove ljude, političare i njihove partije, koji su kreatori svega što se dešavalo u pomenutih dvadesetpet godina. Šta je donela demokratija srpskom narodu i narodima bivše Jugoslavije? Jednostavno rečeno – najveću zabludu, privid da taj isti narod ima neku ulogu u odlučivanju o svojoj sudbini.
ZAŠTO OVAKAV ZAKON?
Odavno je srpsko pravosudje u „vanrednom stanju“. Promene koje su sprovodile „demokratske vlasti“, nisu dovele rad srpskog pravosudja na zadovoljavajući nivo, pa se opravdano i postavlja pitanje koji je i bio cilj tih promena. Da li su ih sprovodili nestručni ljudi ili je, iz nekog razloga, samo trebalo stvoriti privid da se nešto dešava?
Ustav Srbije je jasan, nedvosmislen u definiciji vladavine prava (podele vlasti, ljudskih i manjinskih prava i sloboda, uredjenja vlasti, sudskoj vlasti) i ostalim pitanjima koji čine pravni poredak države. Da li su oni koji su pobedjivali na izborima poštovali čl. 4 Ustava:
Podela vlasti
Član 4.
Pravni poredak je jedinstven.
Uredjenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i medjusobnoj kontroli.
Sudska vlast je nezavisna.
U dosadašnjoj, dvadesetpetogodišnjoj praksi ovaj član Ustava je bio samo mrtvo slovo na papiru, jer su sve vlade, kao izvršna vlast, imale veliki uticaj i na zakonodavnu i na sudsku vlast. Proklamovana, ustavom garantovana, demokratija i podela vlasti pretvarala se u diktaturu pojedinca ili grupe
Za „nezavisno“ sudstvo su karakteristična dva paralelna procesa koji se odvijaju u kontinuitetu. Proces koji je vezan za direktni ili indirektni uticaj izvršne vlasti na pravosudje, bilo da se ostvaruje u okviru zakonskih „rešenja“ ili putem izbora sudija ili predsednika sudova, zbog svoje „specifičnosti“ nije predmet ove inicijative. Jednostavno, teško je dokaziv.
Drugi proces, koji je karakterističan za pravosudje, a predmet je ove inicijative, je postupak donošenja pojedinih prvostepenih presuda i njihovo preispitivanje od strane viših sudova, koji se očigledno odvijao po nečijem nalogu i instrukcijama. Ove presude su potvrda da su u zaokruženom postupku, od njihovog donošenja do konačnosti, sve sudske instance kršile i Ustav i druge sistemske zakone. U ovim presudama su čak i obrazloženja davana rutinski, pa čak i šablonski, jer je zatvoreni pravosudni sistem garantovao da će presuda opstati, bez obzira kako je napisana. Ovakvi slučajevi bili su česti u prethodnom periodu, kad je od strane bivše ministarke pravde i bivše predsednice Vrhovnog i Kasacionog suda i Visokog saveta sudstva bilo, doduše neformalno, zabranjeno da sudovi presudjuju protiv Republike u postupcima gde se, zbog nezakonitog i nepravilnog rada sudova, tražila nadoknada štete. Da je takvih slučajeva bilo mnogo potvrdjuje i veliki broj ustavnih žalbi, a kasnije i tužbi upućenih Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.
Prevodjenje preispitivanja konačnih presuda srpskog pravosudja u „dvorište“ Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu završeno je neslavno, na štetu mnogih gradjana, jer je ovaj sud jednostavno prestao da se bavi „prljavim vešom“ srpskog pravosudja. Od preko 10.000 podnetih tužbi evropskom sudu više od 95% je proglašeno neprihvatljivim, što znači da podnosioci nisu ispunili neki od formalnih uslova da bi se obratili sudu, a što je uslov da se raspravlja o suštini – povredi prava koje garantuje i srpski Ustav i Evropska konvencija o ljudskim pravima. Po tome izgleda da gradjani Srbije lično, ili njihovi advokati, nisu za 10 poslednjih godina naučili kako da sastave tužbu, odnosno koje uslove treba ispuniti da bi je Evrpski sud proglasio prihvatljivim. Da li verujete u to? Proglašavanje predstavki neprihvatljivim je najlakši način da se Srbija „skine sa dnevnog reda“, jer odluka o neprihvatljivosti ne sadrži obrazloženje i ne daje pravo da se na istu žalite. Vrlo jednostavno i elegantno i konačno. Ono malo tužbi koje su proglašene prihvatljivim i dobile epilog u presudi, uglavnom su okončane na štetu Srbije.
ARGUMENTI ZA DONOŠENJE ZAKONA
Inicijativa za donošenje zakona koji bi omogućio preispitivanje i reviziju svih onih presuda koje su u svojoj konačnoj, pravosnažnoj i izvršnoj verziji donete uz kršenje Ustava i drugih zakona od strane srpskog pravosudja, a koje nije procesuirao ni Evropski sud za ljudska prava iz „formalnih“ razloga, zasniva se na konkretnim podacima o predmetima, postupajućem sudu i sudijama.
Primer koji je dat u nastavku daje najbolju sliku kako je zatvoreni sistem srpskog pravosudja postupao sa pozicije nedodirljivosti, bez kontrole i mogućnosti da drugi preispituju donete presude, pa čak ni Ministarstvo pravde. Da li takvo postupanje sudija ima bilo kakvih dodirnih tačaka sa zakletvom koju polaže svaki sudija prilikom izbora na ovu važnu funkciju: „Zaklinjem se svojom čašću da ću svoju funkciju vršiti verno Ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću i služiti samo istini i pravdi“. Ko je zakazao na putu časti, znanja, istine, pravde?
1993. godine započet je radni spor pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu (P-524/94). Započeo ga je P.S. iz Beograda zbog nezakonitog prekida radnog odnosa.
2009. godine, POSLE 17 GODINA, spor je prekinut (P-I-311/2009) jer je tuženo preduzeće prestalo sa radom. Za ovih 17 godina NIJE DONETA NIKAKVA PRESUDA!!??
U periodu od 1993. do 2004. godine (12 godina) spor su vodile sudije Marina Dželetović, Tatjana Mirković, Dubravka Rogošić, Živa Novaković i Zorica Veljić i na 44 ročišta nisu doneli nikakvu odluku. Oni i danas sude „u ime naroda“.
205. je otvoren i okončan stečajni postupak nad tuženim preduzećem (XII-St-70/05) u Trgovinskom sudu u Beogradu.
2006. godine Evropski sud za ljudska prava proglašava tužbu zbog kršenja prava na sudjenje u razumnom roku neprihvatljivom (10616/04) jer spor nije formalno okončan i nisu iskorišćeni svi pravni lekovi u zemlji. Tužba je upućena 2004. godine, posle 12 godina trajanja spora, posle potpisivanja Evropske konvencije o ljudskim pravima i njenje ratifikacije.
2007. godine Prvi opštinski sud, sudija Dragana Savić, i dalje sudija istog suda, odbija tužbu (XXIX 9137/05) za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada Trećeg opštinskog suda (12 godina bez presude u radnom sporu koji se smatra hitnim postupkom), uz obrazloženje da tužilac nije dostavio dokaze da je sud radio nezakonito i nepravilno. Okružni sud, sudija Vesna Obradović, je potvrdio prvostepenu presudu (Gž-5938/08)!?
2009. godine Treći opštinski sud prekida radni spor (P-I-311/2009) zbog prestanka rada tuženog na osnovu rešenja o zaključenju stečajnog postupka Trgovinskog suda iz 2005. godine. Rešenje o prekidu postupka doneto je posle četiri godine, od dana okončanja stečajnog postupka.
2010. godine Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu zbog povrede prava na sudjenje u razumnom roku, ne uvažavajući da je spor pravosnažno okončan prekidom 2009. godine. Ustavni sud proglašava rešenje o otvaranju stečajnog postupka iz 2005. godine konačnim prekidom radnog spora!!?? Ovom nepravilnom, retroaktivnom odlukom Ustavni sud odgovornost ostavlja periodu pre donošenja novog Ustava 2006. godine i iz istog razloga ne uvažava ni rešenje o prekidu postupka 2009. godine.
2014. godine Evropski sud za ljudska prava u Strazburu proglašava tužbu neprihvatljivom, tri i po godine posle podnošenja iste. Tužba je podneta u propisanoj formi, u propisanom roku, posle odluke Ustavnog suda – poslednjeg i konačnog pravnog leka u zemlji, sa svim potrebnim dokumentima za odlučivanje!?
Od podnošenja tužbe 1993. do odluke Ustavnog suda 2010. godine nezakonit i nepravilan rad opštinskog suda nisu „prepoznali“ Okružni sud, Vrhovni sud, Ustavni sud i Ministarstvo pravde, kojima su upućivane brojne pritužbe. Isti nisu „prepoznali“ ni kršenje Ustava, Zakona o uredjenju sudova, Zakona o sudijama, Zakona o parničnom postupku i Evropske konvencije o ljudskim pravima. Da li je baš to tako? Da li možda razlog leži u prikrivanju istine o načinu rada pravosudja, jer počinjene greške za sobom povlače i naknadu materijalne i nematerijalne štete?
Ko je to u pravosudju sebi dao za pravo da krši zakletvu i donosi presude u ime naroda, bez časti, znanja i umeća, bez obzira na istinu i pravdu?
ZATO JE POTREBAN OVAKAV ZAKON – LEX SPECIALIS ILI REHABILITACIJA
Aleksandar Zlatar