AKADEMSKI SLIKAR MIRKO KOVAČEVIĆ
Blagosloveni simboli vere i života. Tragom zapisa Mirka Kovačevića, akademskog slikara
Darovao nam je Gospod svoje verne Ćirila i Metodija, da nam sastave svetu ćirilicu, jedino pismo među svim svetskim pismima koje sastaviše apostoli vere i reči Hristove. To je zaveštana, svetotajinska, sveta ćirilica, kaže gospodin Mirko Kovačević.
Mirko Kovačević, akademski slikar
Mirko Kovačević, akademski slikar, nikada nije napustio svoj svet: čoveka, krajputaše, nadrgrobne krstove, epigrafsko-epitafske elemente, uskršnja jaja, ćirilična slova koja prosijavaju kao zvezde. Na prostranim, najčešće zlatnim, pergamentima ucrtao je različite znake, oblike s nosivošću simbola, čiji smisao prepoznajemo (krug, krst, trougao, četvorougao, zvezda). Svaki znak predstavlja određeni oblik osećanja sveta. Krug je znak izvorne jednostavnosti i vrhunski domet savršenstva. Krst kao najsveobuhvatniji simbol – u njemu se sastaju nebo i zemlja, u njemu se prepliću vreme i prostor. Mirko Kovačević je do dana današnjeg ostao dosledan simbolima vere i života, i uspeo da liči na narod kome pripada.
U jednom slučajnom susretu upoznajemo slikara Mirka Kovačevića koji nas poziva da vidimo njegova dela. I tako dolazi do razgovora sa njim. Primio nas je sa suprugom Mirjanom u stanu koji je više galerija u kojoj, sve, baš sve, od praga do lođe, odiše notom zavičajnog, nacionalnog, rodoljubivog, hristoljubivog, čistog, u svetlom okupanom ambijentu. Mala je to galerija, ali ne deluje skučeno jer je bogata duhom i božanstvenim slikama. Neobično za slikara, Mirko je sasvim pedantan… Pažljivo su složene i slike i boje… Do sada je stvorio više od 1200 dela… Ničim se ne hvali, ništa posebno ne ističe , samo kaže da je član ULUS-a i da je slobodno slikarstvo njegov izbor.
Kako ste odrastali i kako je tekao Vaš stvaralački put?
– Rođen sam 1954. godine na padinama Ovčara u duhovnom okrilju ovčarsko-kablarskih manastira, u selu Dučalovićima, gde se među vrednim i bistroumnim seljacima imalo šta naučiti i poneti kao poputninu u život …
Tihi zvuci gusala skriveno su brujali o velikim duhovnim podvizima Svetog Save, Svetog kneza Lazara, o junaštvu Miloša Obilića i ostalih Kosovskih zavetnika, o nepokornosti Marka Kraljevića tuđincima na svojoj zemlji, i o neponovljivim jurišima haduk Veljka i njegovih bećara, o mudroj državotvornosti kneza Miloša i, … još tiša šaputanja o vojvodi Stepi, o vojvodi Mišiću, o Ceru, o Kolubari, o mučeničkom, nepokolebljivom povlačenju preko Albanije, o „Plavoj grobnici“, o „ljubavi“ bratskih naroda koje smo oslobađali …
Kao dete rastao sam među prenaglašenim parolama o slobodi i jednakosti. Mi, đaci provlačili smo se između parola kao između saobraćajnih znakova, a sloboda u životu: tihi, da ih niko ne čuje, razgovori đedova, solunaca, kada se nađu samo pod nekom kruškom ili lipom, njihovim sećanjima na juriše, na poginule drugove, na stidljive suze koje su se slivale niz obraze borama izbrazdanih lica. Tako zavoleh zvuk solunske trube, plave boje divnih krajputaša, jednostavnost ljudske duše lišene mržnje prema tlačitelju, duše obasjane nebeskom ljubavlju prema Otadžbini.
Vama su otadžbina i rodoljublje osnova i imperativ stvaranja?
– Otadžbina je duhovno slojevit pojam, pod kojim su objedinjeno nastanjena nebrojena pokolenja koja luču vere i slobode braniše nebrojenim jezerima krvi, kodirajući genetske zavete postojanja svim potonjim pokolenjima. A – domovina, može biti i na točkovima , može se i premeštati. Domovini su nas naučili oni, kasniji, koji su govorili. Gradimo novog čoveka koji će znati da gradi, brani i tumači ovo društvo. Posledice takvog učenja vide se u svim porama današnjeg dezorijentisanog postojanja.
Akademiju likovnih umetnosti završio sam u Sarajevu, 1984. godine. Mnogi su me pitali zašto sam odabrao Sarajevo a ne Beograd? Iz aviona se videlo da su se u Beogradu, u prestonici, za faraonom dovukle nepregledne kolone dvorjana, oduševljenih obožavalaca, beskompromisnim popunjivačima svih pora života, pa i kulture. Sve je prštalo od skojevskih nadimaka, umesto dostojnih imena, u tom konspirativnom galimatijasu, shvatio sam da smearn čovek nema šta da traži. Na vašar taštine nisam otišao.
Sarajevo je oduvek znalo za različitosti, mudrost i strpljenje za drugačije, stvorili su uslove za vrlo značajan i živopisan kulturni život koji je u ona vremena davao značajne rezultate. Imao sam izvanredne profesore, izrazito ljudskog i posvećenog odnosa prema studentima i tu nesebičnost i podršku nikada neću zaboraviti. Diplomirao sam sa temom: „Likovni elementi Srbskih nadgrobnih spomenika – krajputaša“, a mentor mi je bio profesor dr Muhamed Karamehmedović, istoričar umetnosti i tada dekan Akademije u Sarajevu.
Krst, krug i ćirilična slova su često prisutni na Vašim slikama?
– Gospod naš, tvorac svega vidljivog i nevidljivog dao je svim narodima sveta boju kože, jezik, pesmu i narodnu šaru – i svaka je lepa, i to je zajedno s Verom, zemljom, vodom i vazduhom, siguran koren za nadgradnju svakog kreativnog bića. Dao nam je imena i prezimena da se određujemo i da se generacijski povezujemo i obavezujemo. I sve je to celom planetom povezano.
Nas Srbe darovao je Gospod da smo najstariji narod, da se ponosimo vinčanskim pismom kada nigde niko na planeti slova ne znadeše, no to poplaši naše učene glave i sakriše glave u sigurniji(?) mesopotamski pesak.
Darova nam Gospod svoje verne Ćirila i Metodija, da nam sastave svetu ćirilicu, jedino pismo među svim svetskim pismima koje sastaviše apostoli vere i reči Hristove. To je zaveštana, svetotajinska, sveta ćirilica.
U Srbiji danas kad hodate retko gde možete pročitati ćirilicu, uveliko je potisnuta zagrebačkom „ljudeviticom“, takozvanom latinicom koju latinski evropski narodi ne mogu pročitati, a sve pod blagoslovom bele, maršalske rukavice faraona kome se jedan deo urbanog Beograda još uvek divi i klanja.
Rano sam sagledao da se život mora i treba proživeti otvorenog uma , otvorenih čula, otvorenog srca, biti svestan da smo linija, zapis, koju su drugi pre nas ispisivali i koju će drugi posle nas nastaviti.
Primetih da jedino Srbi mogu tečno izgovoriti četiri suglasnika „KRST“ te smo, zaista, istorijski krstonosan narod. Zato spoznah, zavetom predaka, osećajući zvuk zvona, miris tamjana, i tihe zvuke ratničke trube, – da u delima ruku svojih uobličim nešto što će se usaglasiti sa zvukom gusala, sa srbskim narodnim šarama, sa ikonama i freskama, da naslikam nešto što će ovaskrsnuti današnji dan i dane koji dolaze.
Freske, ikone, manastiri, iluminirani rukopisi, vezene povelje i pohvale, neponovljive tkanice, plavi krajputaši postrojenim u cvetu mladosti i lepote po šljivovitoj Šumadiji, sa divnim nežnim tekstovima: „Rodismo se da mremo, a mremo da večno živimo“…
Kako vidite novo vreme i pitanje svih pitanja u Srbiji, a to je Kosovsko pitanje?
– U vremenu ovom, takozvanom modernom (a za mene je moderno – upodobljeno zapadu i njihovim merilima), ozbiljan čovek mora nešto raditi, iznaći nešto u čemu će izraziti svoje duhovno, narodno i društveno biće, da narod kojem pripadam kad-tad razazna da sam u tome bio iskren.
Ciklus mojih slika koji traje preko tri decenije a koji nazvah „Tragom zapisa“ govori o zemlji Srbiji, Bogoljubivoj i stradalnoj, o dečjoj radosti duše srbske, koja ne zna mrzeti, a koja će, kako reče Onaj koji je Bio i koji jeste, i koji će Biti, koja će pobediti. Tako ja vidim i Kosovsko pitanje, i takozvanu političku sceni, i takozvanu kulturnu umetničku današnju zbilju.
Identitet, a to je ono što suštinski Verom, imenom i postojanjem jesmo, ne može nestati, jer oni koji se trude, za šaku dolara, da to promene, ne vide svevideće Oko Tvorca koji je sve ustanovio i kome se ja, grešan, uvek svojim rukodelanjem klanjam i zahvaljujem.
Izabravši ovakav put, duboko sam svestan da ću svoj život proživeti skrajnut, van medijske promocije, ali o delima sude pokolenja. Moj dnevni dvanaestočasovni rad potvrđuje to.
I kao što nas često život vodi stazama kuda nismo ni slutili da ćemo hoditi, sada živim tiho u gradu Beogradu, gradu za koji jedan lekar, visokoobrazovani jevrejin iz Luksemburga reče, mom dragom prijatelju doktoru Nenadu, da se na aramejskom jeziku (maternjem jeziku Gospoda Hrista) – Beograd zove Jeruzalem!?
Slavica Đukić
Izvor: Vidovdan