PRAVA NACIJA I ČOVEKA
Prvi svetski rat i propadanje nacionalne države u Evropi je ujedno i kraj Prava čoveka u kontekstu stvaranja globalnog društva jednako obespravljenih
Propadanje nacionalne države i kraj Prava čoveka
ČAK I SADA je skoro nemoguće opisati šta se zapravo desilo u Evropi 4. avgusta 1914.
Dani pre i dani posle Prvog svetskog rata ne dele se kao kraj starog i početak novog perioda, već kao dan pre i dan posle eksplozije, iako je i ova govorna figura netačna kao i sve druge, jer tužno zatišje koje je nastalo posle katastrofe nikako nije prošlo. Kao da je prva eksplozija izazvala lančanu reakciju u koju smo od onda uhvaćeni i koju izgleda niko nije u stanju da zaustavi.
Prvi svetski rat je nepopravljivo razneo evropsku zajednicu nacija, što nikada nijedan drugi rat nije učinio. Inflacija je uništila celu klasu sitnih posednika bez nade za oporavak ili nov početak. Kad je stigla nezaposlenost, ona je dostigla neverovatne razmere, nije više bila ograničena na vladajuću klasu, već je zahvatila, sa beznačajnim izuzecima, cele nacije.
Gradjanski ratovi, koji su vodjeni i koji su se širili tokom dvadeset godina nelagodnog mira, nisu bili samo krvaviji i okrutniji od svih prethodnih; njih su pratile migracije čitavih grupa koje, za razliku od svojih srećnijih prethodnika u verskim ratovima, nigde nisu pozdravljene i nigde nisu mogle da se asimiluju. Čim bi napustile svoju domovinu, postale bi beskućnici, čim su napustili svoju državu, ostali su bez državljanstva, jednom lišeni svojih ljudskih prava, postali su bespravni, svetski šljam. Ništa što se činilo, ma kako glupo, ma koliko ljudi to znalo i predvidjalo posledice, nije moglo da se raščini ili spreči. Svaki je dogadjaj imao konačnost poslednjeg suda, suda koji nije sprovodio ni Bog ni djavo, već koji je pre izgledao kao izraz neke neiskupljivo glupe fatalnosti.
Pre nego što su totalitarne politike svesno napale i delimično uništile samu strukturu evropske civilizacije, eksplozija 1914. i njene ozbiljne i razorne posledice dovoljno su rastresle fasadu evropskog političkog sistema i ogolile njegovu skrivenu konstrukciju. Tako su izašle na videlo patnje sve više grupa ljudi za koje su pravila sveta oko njih iznenada prestala da važe. Upravo je prividna stabilnost okolnog sveta učinila da svaka grupa oterana iz svojih zaštitnih granica izgleda kao nesrećni izuzetak od inače zdravog i normalnog pravila i ona je podjednakim cinizmom ispunila i žrtve i posmatrače jedne očigledno nepravedne i nenormalne sudbine. I jedni i drugi su taj cinizam pogrešno shvatali kao sve veću mudrost u snalaženju u svetu, dok su zapravo bili zbunjeniji, i zbog toga su postali gluplji nego što su ikada ranije bili.
Mržnja, koje ni u predratnom svetu nije nedostajalo, je počela svuda da igra središnju ulogu u javnim poslovima, tako da je politička scena u prividno mirnim dvadesetim godinama poprimila gadnu i sablasnu atmosferu Strindbergovih porodičnih svadja. Opštu dezintegraciju političkog života možda ništa bolje ne ilustruje od ove nejasne, prožimajuće mržnje prema svemu i prema svakome, mržnje koja nije imala žižu svoje strasti, s tim što niko nije hteo da preuzme odgovornost za stanje stvari – ni vlada, ni buržoazija, niti neka spoljna sila. Stoga je ona krenula u svim pravcima, pukim slučajem i nepredvidivo, nesposobna da poprimi duh zdrave ravnodušnosti prema bilo čemu pod suncem.
Ova atmosfera dezintegracije, iako karakteristična za čitavu Evropu izmedju dva rata, bila je vidljivija u poraženim zemljama nego u zemljama pobednicama, a potpuno se razvila u novoosnovanim državama posle ukidanja Dvojne monarhije i Carstva.
BioRelax biljne kapi za smirenje i nesanicu biljni lek za slabe živce
Poslednji ostaci solidarnosti medju neemancipovanim nacijama u “pojasu mešovitog stanovništva” isparili su sa nestankom centralne despotske birokratije koja je takodje služila da na nju predju sve raspršene mržnje i konfliktni nacionalni zahtevi. Sada su svi bili protiv svih, a najviše protiv svog najbližeg suseda – Slovaci protiv Čeha, Hrvati protiv Srba, Ukrajinci protiv Poljaka. A to nije bio ishod sukoba izmedju nacionalnosti i državotvornih naroda (ili manjina i većina); Slovaci ne samo da su neprestano sabotirali demokratsku češku vladu u Pragu, već su u isto vreme na sopstvenom tlu proganjali madjarsku manjinu, dok je slično neprijateljstvo izmedju državotvornog naroda i nezadovoljnih manjina s jedne strane, i medju samima manjinama s druge, postojalo u Poljskoj.
Na prvi pogled su ti problemi u staroj evropskoj tački nemira izgledali kao sitne nacionalističke razmirice bez ikakve posledice po političku sudbinu Evrope. No, ipak su se u tim oblastima, i zbog ukidanja dve mnogonacionalne države predratne Evrope, Rusije i Austro-Ugarske, pojavile dve grupe žrtava čije su patnje bile drugačije od patnji drugih u medjuratnom periodu; njima je bilo još gore nego srednjim klasama lišenim poseda, nezaposlenima, malim rentiers, penzionerima lišenim društvenog položaja, mogućnosti za rad i prava da drže posed: oni su izgubili prava za koja se mislilo da su neotudjiva i koja su tako čak i bila definisana, naime Prava čoveka. Ljudi bez države i ljudi iz manjinskih naroda, s pravom nazvani “bliskim srodnicima”, nisu imali vladu koja bi ih predstavljala i štitila, i zato su bili primorani da žive ili pod zakonom izuzetka po manjinskim ugovorima, koje su sve vlade (osim Čehoslovačke) potpisale sa primedbama i nikada ih nisu primenjivale, ili u uslovima potpunog bezakonja.
Sa pojavom manjina u Istočnoj i Južnoj Evropi i sa ljudima bez državljanstva prognanim u Srednju i Zapadnu Evropu, u poratnu Evropu je uveden potpuno nov element dezintegracije. Oduzimanje državljanstva je postala moćno oružje totalitarne politike, a ustavna nemoć evropskih nacionalnih država da garantuju ljudska prava onima koji su izgubili nacionalno garantovana prava omogućila je vlastima koje su ih progonile da čak i oponentima nametnu svoja merila vrednosti.
Oni koje je progonilac označio kao svetski šljam – Jevreji, trockisti, itd. – stvarno su svuda bili primani kao svetski šljam; oni koje je progonitelj nazvao nepoželjnima postali su indésirables cele Evrope. Zvanično glasilo SS-a, Das Schwarze Korps, otvoreno je tvrdilo 1938. da ako svet još uvek nije uveren da su Jevreji svetski šljam, biće to uskoro kada prosjaci koji se ne mogu identifikovati, bez nacionalnosti, bez novca i bez pasoša predju njihove granice. A istina je da je ova vrsta činjenične propagande funkcionisala bolje od Gebelsove retorike, ne samo zato što je proglasila Jevreje za svetski šljam, već i zbog toga što je neverovatno bedan položaj sve veće grupe nevinog naroda bio nalik na praktičnu demonstraciju ciničnih tvrdnji totalitarnih pokreta da ne postoji nešto tako kao neotudjiva prava čoveka i da je afirmisanje demokratije svih država naprotiv bila puka predrasuda, hipokrizija i otvoreni kukavičluk pred licem okrutnog veličanstva novog sveta.
Sam izraz “prava čoveka” postao je za sve kojih se ticao – za žrtve, progonitelje i posmatrače podjednako – potvrda beznadnog idealizma ili nespretne maloumne hipokrizije.
Hana Arent – Izvori totalitarizma