GASOVOD SNAGA SIBIRA
Ruski gas za Kinu. Izvoz ruskog gasa u Kinu: Kuda? Kada? Koliko?
Tokom maja meseca 2015 godine, Rusija i Kina su dogovorile nove vidove saradnje na polju energetike, investicija, kreditiranja, vojne industrije, medija, izgradnje infrastrukturnih objekata, i sve to potvrdile sa dvocifrenim brojem ugovora.
Trasa gasovoda kroz Rusiju i gasovod Sila Sibira – Gazprom mapa
Navešćemo samo nekoliko najznačajnijih projekata:
1. Gasovod “Snaga Sibira”, koji bi trebalo da spoji krajnje istočni deo Rusije (Vladivostok) sa severoistočnim krajevima Kine. Gasovod se sastoji od dva dolazna pravca (Jakutia – Vladivostok u dužini 3200km i Irkutsk – Jakutia u dužini 800 km). Kapacitet gasovoda: 38, a konačno 61 milijarda kubnih metara gasa godišnje.
Ceo projekat trebalo bi da košta 55 milijardi dolara, s tim što je Rusija očekivala kineski avans od 25 milijardi dolara, koji nije odobren, tako da će se za izgradnju gasovoda koristiti ili kineski kredit, ili sredstva iz ruskog Fonda nacionalnog blagostanja. Jedna od pretpostavki je da je pitanje avansa korišćeno u svrhu dobijanja što bolje cene za gas u korist ruske strane. Na kraju je dogovoreno da cena bude oko 350 dolara za hiljadu kubnih metara.
Prema dogovoru od 02. maja ove godine, kapacitet istočnog dela gasovoda trebalo bi na početku da bude 5 milijardi kubika (2019.), da bi do 2024. godine porastao na 38 milijardi.
Dakle, snabdevanje tim gasovodom u narednih 4-5 godina ne bi trebalo da bude od velikog značaja po rusku ekonomiju jer, primera radi, Gazprom je evropskim državama (uključujući i Tursku) u 2013. godini izvezao preko 150 milijardi kubika gasa, što je neuporedivo sa količinama gasa koje Rusija trenutno izvozi u Kinu. Na grafičkom prikazu iz 2013. godine, Rusija čak nije ni prikazana kao snabdevač Kine gasom.
2. Gasovod “Altaj” , drugačije nazvan i “Zapadna maršruta” treba da spoji Altajsku oblast, tj gasne rezerve zapadnog Sibira sa severozapadnom Kinom (tj uskim jezičkom kineske teritorije između Kazahstana i Mongolije). Kapacitet gasovoda: 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Izgradnju gasovoda Gazprom bi trebalo da finansira sopstvenim sredstvima, uz mogućnost uzimanja (verovatno kineskog) kredita. Prema izjavama zvaničnika, izgradnja ovog gasovoda nema veze sa izgradnjom “Snage Sibira”, a puštanje gasovoda u rad trebalo bi da se dogodi tek posle 2020. godine.
Bez obzira na nemogućnost da Rusija u narednih 4-5 godina ostvari bilo kakav značajan profit od eksploatacije gasa u Kinu kopnenim putevima, u ruske projekte će do tada biti investirano više desetina milijardi dolara. Budući da je Rusija i od ranije veoma zavisila od uvoza opreme za naftno-gasni sektor (1, 2, 3, 4, 5), ostaje pitanje koliki deo tih investicija mora otići na uvoznu opremu, što kinesku, što koreansku, dok se kao potencijalni snabdevači opreme za naftno-gasni sektor pojavljuju i Singapur i Indija.
3. Pored investicija u gasovode, Kina je izrazila veliki interes i za transportno-ekonomsko-trgovačko-energetski koridor “Put svile”, kao i za izgradnju brze pruge Moskva-Kazan, koja bi vremenom mogla da se produži i do kineske teritorije.
Ne treba zaboraviti ni da je Kina ranije izražavala interesovanje i za građevinske poduhvate na moskovskom metrou, most ka krimskom poluostrvu, kao i vlasničko učešće u strateškim naftnim i gasnim rezervama Rusije. Primera radi, u septembru prošle godine predsednik Rusije Putin je izjavio, povodom interesovanja da kineska strana bude suvlasnik naftno-gasnih nalazišta Vankor u istočnom Sibiru, da “za kineske prijatelje nema ograničenja”. Za sada, Kina je otkupila samo 10% akcija u navedenom nalazištu, ali u budućnosti je moguće očekivati i više, jer prema izjavama zamenika ruskog premijera za industriju i energiju Arkadija Dvorkoviča “nema političkih prepreka” da Kina postane čak i većinski vlasnik strateških ruskih nalazišta nafte i gasa. Kompanija Rosneft, koja većinski pripada ruskoj Vladi, prema izjavama ruskog ministra finansija Siluanova je spremna da proda udeo od 19,5% Kinezima, uz zadržavanje većinskog paketa, dok bi 19,75% akcija ostalo u vlasništvu British Petroleuma, a nekoliko procenata u rukama malih akcionara.
4. Što se tiče ostalih vidova saradnje, utvrđenih tokom skorašnjih međudržavnih sastanaka, možemo pomenuti i integraciju satelitskih sistema GLONASS i BeiDou, koji su ruska, tj kineska alternativa nama poznatom GPS sistemu.
Ipak, da se vratimo na energetiku. Za razliku od nekih država EU, koje se 100% snabdevaju ruskim gasom i trenutno nemaju tehničkih mogućnosti za alternativnim snabdevačem, Kina sve uspešnije radi na diverzifikaciji sopstvenog snabdevanja. Ovog puta nećemo se baviti tečnim gasom koji se pomorskim putevima u Kinu distribuira iz Katara, Indonezije, Malezije i drugih država. Pogledaćemo samo gasne kopnene veze sa Kinom.
Od alternativnih kopnenih snabdevača Kine gasom prvenstveno treba pomenuti Turkmenistan, koji iako četvrti na planeti po količini gasnih rezervi nema najbolje načine da svoj gas dovede do krajnjih potrošača. Ka Evropskom tržištu Turkmenistan mora da koristi ili ruske koridore, koji su mu sve manje na raspolaganju, ili da preko Kaspijskog mora ostvari vezu sa Azerbejdžanom, koji opet ka Evropi nema kapacitet kojim bi mogao da transportuje veću količinu gasa iz obe navedene države. Transport gasa prema Indiji išao bi preko Avganistana, što podrazumeva velike bezbednosne izazove. Zbog toga se Kina pojavljuje kao savršeni kupac za turkmenistanski gas, jer pored mogućnosti da kupi velike količine gasa može učestvovati i u investicionim projektima za nove gasovode. Ali, i to ima svoju cenu, i to prilično nisku cenu. Tačnije, 250 dolara (i niže) za hiljadu kubnih metara gasa, što je daleko manje od trenutnih uslova prodaje na svetskom tržištu. Ipak, ove godine će izvoz gasa iz Turmenistana u Kinu verovatno dostići 55 milijardi, dok do 2021. treba da poraste na 80 milijardi kubika. U tu svrhu planira se izgradnja gasovoda dužine 440 km, sa kapacitetom od 30 milijardi kubika godišnje.
Pored Turkmenistana, treba navesti i novi ekonomski koridor, koji Kina planira da realizuje ka Pakistanu, praktično od granice sa Kinom, pa do pakistanske obale, sve do logistički gledano veoma važne luke Gvadar u Arapskom moru. U luci Gvadar se, između ostalog planira i izgradnja LNG terminala. Na sajtu pakistanskog ministarstva za planiranje i razvoj navedeno je da se od 45 milijardi dolara, koliko Kina namerava da uloži u čitav projekat, 17 milijardi namerava potrošiti za naftovode/gasovode. Sa druge strane, Pakistan se nalazi u energetskoj krizi i između ostalog beleži nedostatak od 6000 MW električne energije dnevno. Planovi o izgradnji “Gasovoda mira” između Pakistana i Irana (sa kapacitetom oko 22 milijardi) stoje nerealizovani već godinama. Nedavno se, međutim, Kina pojaviljuje kao potencijalni investitor, uz naravno pretpostavku da će celokupni projekat u krajnjoj liniji spojiti zapadne Kineske regione sa iranskim nalazištima nafte i gasa. Budući da je planirano da Pakistan prevaziđe energetsku krizu do 2017. godine, a da je iranski deo gasovoda već urađen, pretpostavlja se da će “Gasovod mira” biti završen u roku od dve godine. Koliki će biti kineski udeo u upotrebi gasovoda i kada će biti završen potez ka kineskoj granici, još uvek nije poznato.
Dakle, Kina namerava da maksimalno diverzifikuje svoje snabdevanje prirodnim gasom, a i da do krajnjih granica razvije ekonomsko-trgovačke koridore ka drugim regionima. Ko će u budućnosti predstavljati značajnije snabdevače gasom na kineskom tržištu, ostaje da vidimo, mada je Turkmenistan već sada prilično ispred svih ostalih, udeo Rusije teži ozbiljnijem uvećavanju tek posle 2020. godine, možda i udeo Irana, kao i kineska domaća proizvodnja pomoću frekinga i prerade uglja, dok će drugi veliki snabdevači Kine gasom (u tečnom stanju) nakon izgradnje svih planiranih gasovoda i koridora biti prinuđeni ili da smanjuju cene, ili da izgube svoj udeo na kineskom tržištu. Da se nadmetanje u postizanju što niže cene između snabdevača tečnim gasom već događa, možete videti na sledećem linku, gde se LNG iz Australije za indijsko tržište nudi po 40% nižoj ceni u odnosu na katarski tečni gas. Za očekivati je da će nakon izgradnje dodatnih kopnenih gasovoda obaranje cene gasa u svakom slučaju biti sve češća pojava, a snabdevači maksimalno diverzifikovani, od čega istinsku korist može imati samo Kina. Jedna od prognoza kineskog snabdevanja gasom (iz januara 2015.) nalazi se na sledećem linku, uz mogućnost da najnovije unapređenje kinesko-ruskih odnosa ipak uveća ruski udeo u snabdevanju.
Rusija, sa druge strane, većinu gasa izvozi u Evropu, dok jedan deo odlazi na Tursku i bivše sovjetske republike. Količina ruskog gasa koji se kopnom izvozi u Kinu biće merljiva tek nakon 2019. godine, kada krene prva etapa gasovoda “Snaga Sibira” i tada će to biti 30 puta manje od količine ruskog gasa koji Evropa trenutno troši. Tek tokom treće dekade ovog veka realno se može očekivati da Kina otpočne ozbiljan uvoz ruskog gasa dopremljenog kopnenim putevima.
Što se tiče tečnog gasa iz Rusije, za 2017. godinu najavljeno je pokretanje LNG terminala Yamal (60% vlasništvo ruski Novatek, 20% francuski Total, 20% kineski CNPC), za čiju realizaciju je tokom prošle godine verovatno bilo više prepreka (sankcije, finansiranje, zabrana transfera tehnologije…), što je možda i rezultovalo da kompanija Novatek odluči da proda još 9% udela u projektu (a da njoj ostane većinski udeo od 51%). Prema rečima eksperata, za ponuđeni paket akcija postoji veliko interesovanje. Ipak, i pored činjenice da je do februara 2015. odrađena četvrtina posla, ne treba ukinuti mogućnost da (zahvaljujući kineskom kreditu) projekat ipak krene na vreme, sa konačnim kapacitetom od 20-25 milijardi kubnih metara gasa godišnje (što je količina koju je Gazprom tokom 2013. godine izvozio u Italiju).
Drugi značajan ruski LNG terminal, pušten u rad 1999. godine je Sakhalin II (vlasništvo 51% Gazprom, 27,5% Royal Dutch Shell, 12,5% japanski Mitsui, 10% Mitsubishi), sa kapacitetom oko 15 milijardi kubika i izvozom usmerenim prvenstveno za Japan i Koreju.
Po pitanju kineskog uvoza ruske nafte, na sledećem linku možemo videti ko su glavni snabdevači Kine, među kojima Rusija ima udeo od 11% za 2014. godinu. Detaljnije o tome nekom drugom prilikom.
Nikola Grujičić
Izvor: https://novaparadigma.wordpress.com