Srpski jezik i ćirilica – Akademik dr Predrag Piper

 

SRPSKI JEZIK I ĆIRILICA

Akademik dr Predrag Piper o srpskom jeziku i ćirilici kao osnovama nacionalnog identiteta

 

Ćirilicom pisati uvek kada se piše na srpskom

Živeli smo i bez države, ali u tvrđavi vere i jezika, izvan koje bismo ostajali bez duše i nestajali. Da li svetskim političkim manipulatorima i njihovim predradnicima na našem terenu odgovara visokobrazovano stanovništvo ili polupismen svet koji ne vidi dalje od tabloida i „rijaliti“ televizija ogrezlih u niskim strastima, koje se reklamiraju kao vrhunac zabave a zabava kao najviši domet ljudskog duha? Jezik je živi muzej kulturne prošlosti jednog naroda, kaže dr Predrag Piper

 

„Ko ne nosi u sebi Kosovo i Metohiju ne zaslužuje da ga ima ni u svojoj državi. Zato Kosovo i Metohiju treba imati, pre svega u sebi. Srbi su nekoliko vekova opstajali bez države zahvaljujući jakom verskom, etničkom, jezičkom, istorijskom samopoštovanju. U temelju tog osećanja su i pravoslavno hrišćanstvo i Sveti Sava, i Sveti knez Lazar, i naziv naroda, i naziv zemlje, i naziv jezika, i srpska ćirilica, i Kosovo i Metohija, i Njegoš i Karađorđe, i Jevrosima majka, i Nikola Tesla… sve se ne može staviti u jednu rečenicu- onoliko koliko zaslužujemo da ih imamo kao najbolji deo sebe“. Ova misao uglednog slaviste, akademika, profesora dr Predraga Pipera koja izražava suštinu identiteta srpskog bića bila je povod za intervju o srpskom jeziku i srpskoj ćirilici kao osnovama nacionalnog identiteta.

Kako ocenjujete položaj srpskog jezika i srpske ćirilice u Srbiji, na Kosovu i Metohiji, u Crnoj Gori, Bosni, Hrvatskoj, Makedoniji… posle više od dve i po decenije od raspada zajedničke države?

Lakše je kratko postaviti krupno pitanje nego na takva pitanja kratko odgovarati, a da odgovor ne bude uopšten! Položaj srpskog jezika i srpske ćirilice nije isti na celom srpskom jezičkom prostoru, ali je svuda loš i sve gori. U Evropi je pre dve i po decenije, ako ne i ranije, započet dalekosežan sukob širih razmera čiji je krajnji cilj kako se sve jasnije vidi , uništavanje ruske civilizacije, rasparčavanje Rusije i otimanje njenih bogatstava. On je menjao glavno mesto i intenzitet , a imao je raznovrsne oblike – od medijskih, ekonomskih, kulturnih itd. do vojnih. Iz više razloga Srbi su bili određeni za jednu od prvih meta. Vojni deo tog posla je, što se nas tiče, izgleda, završen, a sada je u toku rasrbljavanje Srba kroz manjine njihovog identiteta (mada je to počelo mnogo ranije, još 1945. ako ne i pre). U tome učestvuju i neki naši susedi koji se ponašaju kao da im je obećano da mogu nekažnjeno da nas poharaju. U tome, nažalost, učestvuju i mnogi Srbi, što u neznanju, što iz bezočne sebičnosti. Jezik i pismo su za većinu naroda u osnovi identiteta, pored svesti o zajedničkoj istoriji, tradiciji, preovlađujućoj verskoj pripadnosti, istom ili sličnom sistemu vrednosti itd.

Na čemu zasnivate tvrdnju da smo „ u vremenu dok smo bili bez države, u pogledu čvrstine identiteta bili kompaktniji nego danas“?

Iako smo bili bez države od pada Smedereva do Prvog srpskog ustanka, dakle oko tri i po (a ne pet vekova), iako smo bili podanici dveju carevina, a i nekih drugih država, iako, dakle, nismo imali ministarstva za prosvetu i kulturu, niti bilo kakvu vladu, ili išta slično, iako je u tom dugom periodu bilo i onih koji su zbog slabosti ili lakomosti otpali, – ipak smo u najvećem delu naroda sačuvali nacionalno samopoštovanje i svest o velikoj prošlosti i svetlijoj budućnosti kao i spremnost na žrtvu „za krst časni i slobodu zlatnu“ koju su mnogi i podneli. Živeli smo bez države, ali u tvrđavi vere i jezika, izvan koje bismo ostajali bez duše i nestajali.

Gde vidite probleme u obrazovnom sistemu koji uzrokuju slabo opšte znanje i kvarenje jezika kao i odsustvo svesti o značaju upotrebe ćirilice?

Možda je ćirilica ugrožena baš zato što su oni koji vode ili presudno utiču na našu obrazovnu i kulturnu politiku svesni njenog identitetskog značaja. Tzv. Bolonjski proces je degradirao naš obrazovni sistem i sveo ga na obrazovanje koje je dopušteno samo kolonijama i protektoratima, dok će najbolji deo mladih odlaziti da nastave školovanje negde drugde, gde , po pravilu, i ostaju. Da li svetskim manipulatorima i njihovim predradnicima na našem terenu odgovara visokoobrazovano stanovništvo ili polupismeni svet koji ne vidi dalje od tabloida i „rijaliti“ televizija ogrezlih u niskim strastima, koje se reklamiraju kao vrhunac zabave a zabava kao najviši domet ljudskog duha?

Negovanju lepe reči, dikcije i pravopisa ne pridaje se odgovarajuća pažnja. Kako se i gde gubi osećaj za maternji jezik i pismo?

Skoro sve najbolje i najgore u nama stvara se u porodici, u ranom detinjstvu. Pošto je porodica i kod nas, a manje više i u celoj zapadnoj civilizaciji, na udaru onih koji promovišu nov sistem vrednosti (a kod nas je još, po nekim podacima, skoro svaka treća majka samohrana), jasno je koliko je to nepovoljno za pravilno vaspitanje deteta. I sada se sećam kada sam igrajući se po podu rekao majci da želim da naučim slova i kad me je ona, i sama vrlo načitana, odvela kod najučenijeg u porodici, gde sam u njegovom krilu i sa njegovom krupnom šakom iznad svoje počeo da pišem prva slova. To se ne zaboravlja. Hvala Bogu imao sam sreće. Imam utisak da je sve više dece koja ne dobijaju punu pažnju najbližih kada je najpotrebnija za njihovo vaspitanje, a dobro vaspitanje je mnogo važnije od obrazovanja i temelj u svemu ostalome, pa i identitetu i odnosu prema maternjem jeziku i pismu.

Upotreba savremenih informacionih tehnologija je, takođe, jednim delom, dovela do kvarenja srpskog jezika i smanjenja upotrebe ćirilice?

Nisu toliko krive nove tehnologije koliko njihova pogrešna upotreba ili zloupotreba. Brzina i praktičnost su često ispred tačnosti i lepote upotrebe reči. Ako bi se na vreme usvojila vrednost lepe i tačne reči, ona bi se ostvarila u novim informacionim tehnologijama.

Koje su štetne posledice fenomena prikrivanja jezičkog identiteta koji je prisutan u Hrvatskoj i izražen na Kosovu i Metohiji, i koji je direktna posledica straha od toga da se govori vlastitim jezikom?

Ko se boji ili stidi da otkrije svoj identitet, taj je na korak da ga zauvek izgubi i da preuzme neki drugi identitet. Naravno, ponekad, velika muka natera ljude na to, a ponekad lakomost.

Na Kosovu i Metohiji je pokrenuta i TV-emisija sa sugestivnim naslovom „Slobodno srpski“ , ali su efekti mali. Šta činiti da se srpsko stanovništvo, u enklavama, oslobodi prikrivanja jezičkog identiteta a šta će se dešavati ako se ovako nastavi?

Naziv te emisije je zaista dobro prilagođen situaciji i pogađa u suštinu, pa iako još nema većih rezultata, to samo potvrđuje ozbiljnost problema. Ne treba ipak ići samo za brzim uspesima. Treba i u tom slučaju, i u drugim prilikama, pokazivati strpljivost i istrajnost.

Šta reći o crnogorskom jeziku kao „standradizovanoj varijanti srpskohrvatskog jezika“ i dovođenju srpskog (većinskog) jezika u nepravedan položaj statusom jezika manjinskih naroda, na šta uporno upozorava Srpski nacionalni savjet u CG na čelu sa dr Momčilom Vuksanovićem?

O tome sam više puta pisao i govorio pa bih ovde samo ponovio da je tzv. crnogorski jezik primer političkog jezika izmišljenog za političke potrebe, koje su znatnim delom antisrpske. Na žalost vlasti u Srbiji ne pokazuju dovoljno brige za status srpskog naroda i srpske kulture izvan Srbije, tako da su Srbi u Crnoj Gori uglavnom prepušteni sami sebi, ali verujem da će imati snage da istraju. Bili su njihovi preci i u težim situacijama pa se nisu dali.

U čemu je kolizija između nauke i politike kada je u pitanju očuvanje osnova nacionalnog identiteta – srpskog jezika i srpske ćirilice?

Kratko govoreći, državna politika se rukovodi, pre svega, onim što se proceni da je u interesu države (a uz to se, nažalost, mnogi političari rukovode i svojim, ako ne i pre svega svojim interesom). Nauku treba da interesuje samo utvrđivanje istine, kao i objašnjenje stvarnosti. Politika bi trebalo da se zasniva na naučno utvrđenim činjenicama, ali je u stvarnosti tako da se politika naručuje i dobija „naučne“ činjenice, kojima stiče privid legitimnosti.

Vi ste u javnim istupanjima istakli nedostatak jezičke i kulturne politike. Ima li naznaka da se nešto menja?

Sve je više mladih lingvista sa solidnim obrazovanjem iz oblasti normativne lingvističke i govorne kulture, sve je više sajtova na kojima se o tim pitanjima argumentovano raspravlja. To je dobar znak.

Kako objašnjavate to da je ćirilica najviše u upotrebi na jugu i na istoku Srbije?

To je stvar za istraživanje. Možda je u pitanju dobra tradicija, možda udaljenost od najvećih gradova u Srbiji, gde je latinica najprisutnija, možda je to takođe posledica češćih kontakata sa bugarskom i makedonskom kulturom, a možda ima i drugih razloga.

Kojim tezama ste se rukovodili u svom istraživačkom radu „O pitanjima lingvističke ekologije“?

Okruženje u kojem živimo može biti podsticajno, ili nezdravo, bilo da je reč o fizičkom ili kulturnom pa i jezičkom okruženju. Ako se tom postavkom služimo, a mnogi je prihvataju, treba utvrđivati, opisivati i objašnjavati kako ono što je podsticajno u našem jezičkom okruženju, tako i ono što je štetno za zdrav razvoj jezika i kulture koja se njime izražava.

Kažete da onome kome nije „ zakržljalo“ osećanje razlikovanja dobrog od rđavog nije teško objasniti značaj ćirilice. Zamolila bih da nam to objasnite?

To je opet jedno lepo, ali krupno pitanje koje je lakše postaviti nego na njega kratko odgovoriti. Bilo bi pogrešno verovati da svi ljudi jednako jasno razlikuju dobro od zla. Za to je potrebno ono što apostol Pavle u poslanici Efescima naziva „čiste oči srca“, ali danas je među poznatima malo onih za koje se može reći da imaju taj kvalitet. Dobro je ako se njemu bar teži, koliko ko može. Danas je na delu relativizacija mnogih temeljnih vrednosti, što je jedna od najopasnijih bolesti savremene zapadne civilizacije. Ono što se juče smatralo bolesnim i nastranim danas se smatra normalnim, ono što se juče smatralo ružnim danas se reklamira i političkom prinudom nameće kao lepo. Koliko čovek izgubi sposobnost razlikovanja dobra od zla, toliko se on izgubi kao čovek, pa je utoliko izgubio i samoga sebe i degradirao je u neko čovekoliko biće koje se može upotrebiti za svakakva nepočinstva.

Crkveni oci kažu da je kod pravilnog pisanja ćirilicom potrebno da se ruka kao i pisana slova kreću udesno a ne pravo ili ulevo. Kakvo je objašnjenje za to?

Nisam znao za tu misao i ne bih je smeo tumačiti.

Zašto je, iz ugla identiteta, potrebno sačuvati dijalekte?

To što školovani ljudi znaju književni jezik, ne znači da treba da zaborave zavičajne govore za prijateljske razgovore u zavičaju i sa rodbinom i prijateljima iz zavičaja. Nažalost, govori nestaju pre svega zato što sve više ljudi sa sela nepovratno odlazi, sela ubrzano nestaju, a gradovi rastu. Svaki, pa i najmanji jezik, pa i najmanji govor, predstavlja neponovljivu sliku sveta ovaploćenu u jeziku, a bogatiju i lepšu od svih pojedinačnih čovekovih tvorevina. Jezik je živi muzej kulturne prošlosti nekog naroda, a govor je najpotpuniji muzej kulturne prošlosti nekog kraja. Već je i to dovoljan razlog da se lokalni govori ne prepuste zaboravu, mada će ipak mnogi govori uskoro zauvek nestati, gotovo bez traga o sebi.

Kako ocenjujete akciju „Negujmo srpski jezik“ čije se poruke i pouke od nedavno nalaze na beogradskim bilbordima i u TV-spotovima, a promovišu ih glumci, književnici, muzička lica?

Mislim da je namera organizatora akcije „Negujmo srpski jezik“ plemenita i korisna. Potrebno je više vremena, kao i stručne i društvene podrške, da ona donese plodove koje još može doneti i koji, nadam se, neće izostati.

Slavica Đukić

Izvor: Srpske novine CG