Tamni koridori moći i teorija zavere – Dr Miša Đurković

 

TAMNI KORIDORI MOĆI

Ko i kako vlada svetom, postoji li teorija zavere koju ne vidimo, čemu služe odredjeni društeni pokreti i mehanizmi, za Geopolitiku govori Dr Miša Đurković

 

Srbija je zemlja koja živi u dubokoj okupaciji, koja je samo na površini meka, ali njena snaga potiče od dubinske kontrole svih ključnih segmenata koju stranci obavljaju. Oni direktno kontrolišu rad tužilaštava, svih najvažnijih sudova, sve važne državne agencije, medije, strukovna udruženja, političke partije itd.

Jedan ruski mislilac rekao je da svako piše knjigu koju bi želeo da pročita, a ne može da je nađe u knjižari. Sasvim je moguće da je to bio slučaj i sa našim sagovornikom, autorom knjige „Tamni koridori moći“, koja je predmet našeg razgovora. Uvaženi gospodine Đurkoviću, kako ste uopšte došli do naučnog bavljenja temom kriptopolitike, to jest onoga što se kod nas posprdno nazivalo „teorijom zavere“, „konspirologijom“ i slično? Odakle nadahnuće za jednu, da tako kažemo, „marginalnu“ temu? Koliko je moguće uspostavljati vezu između konspirologije i političke teorije?

Moj osnovni predmet izučavanja je klasična politička teorija, koja se nekada bavila pre svega pitanjima praktikovanja moći. Ono što se danas promoviše i predstavlja kao politička teorija u globalnim razmerama je kastrirana naracija o neobavezujućim normativnim sistemima, potpuno definisana uzusima političke korektnosti.

Ukratko, političkoj teoriji je zabranjeno da se bavi stvarnom politikom i stvarnim praktikovanjem moći. S druge strane međutim, kao čoveku koji ima i solidno iskustvo praktičnog bavljenja politikom, postalo mi je jasno da su najvažnija politička pitanja ona koja ostaju vezana za takozvane netransparentne, tajne prostore moći.

Dakle, sve ono što se obično gura u područje konspirologije. Osnovno pitanje na koje pokušavam da odgovorim je kakav je odnos političke teorije i konspirologije, i zaključujem tezom da je konspirologija neophodan i neizbežan metodološki deo svake političke teorije koja želi da bude relevantan diskurs o svetu. Ovde sam izdvojio nekoliko područja: delatnost tajnih službi, tajnih društava, mafije, sekti, i praktičara okultnih i ezoterijskih nauka. Grubo rečeno, 80 % istraživanja moći mora da se bavi ovim stvarima, a tek 20% je ono što je transparentno i vidljivo. Uvodno poglavlje knjige stoga takođe pokušava da metodski legitimiše istraživanja koja slede.

Pre neku godinu, američka ambasada u Pakistanu pravila je žurku za vođe lokalnog LGBT pokreta, iako im je bilo sasvim jasno da time neće promeniti stav pakistanske države prema ovom pitanju, a ni odnos pakistanskih muhamedanaca prema istom. Ipak, žurka je održana, jer, kako bi rekao Šekspir, „u tom ludilu ima sistema“. Mislećim ljudima je odavno jasno da savremeni LGBT pokret predstavlja moćno oruđe vašingterne u nametanju „vrednosti“ liberalne Imperije čovečanstvu. To je tema jednog od poglavlja Vaše knjige, „(Geo)politika homoseksualizma“. Razjasnite nam malo geopolitičke horizonte LGBT ideologije…

Homoseksualna ideologija je danas zaokružen i razvijen instrument koji globalni vladari koriste za vrlo jasne i precizne ciljeve. Normativno gledano, čitava priča se promoviše pod bezazlenom etiketom ljudskih prava. No, kao i u ostatku knjige, moj zadatak je da odem sa one strane date normativnosti i da vidim ko, zašto i kako instrumentalizuje određene fiziološke, biološke, društvene i kulturne fenomene. Ovo istraživanje nastoji da problem homoseksualizma tematizuje na različitim nivoima, počev od i dalje nerešenog pitanja da li je za pojavu ovog fenomena zaslužnija fiziologija ili razvoj. Čak i tu nalazimo čistu manipulaciju, pa se u zavisnosti od potrebe čas apostrofira jedna, a čas druga vrsta odgovora. Istraživanje pokazuje da su nauka, zakonodavstvo, sudska praksa, mediji, a sve više i popularna kultura pa i regularno obrazovanje, stavljeni u funkciju promovisanja i nasilnog nametanja homoseksualne ideologije. U Skandinaviji se deci u vrtićima zabranjuje upotreba reči otac i majka. Čitav javni diskurs se nasilno redefiniše kako bi se podrila i uništila klasična porodična struktura.

Homoseksualizam se tradicionalno koristi kao instrument za smanjivanje broja populacije, za podrivanje odbrambene sposobnosti zemlje, za narušavanje postojećih vrednosnih sistema i promovisanje hedonizma, itd. Usput otkrivamo kako sve više divlja takozvano konstruktivističko ludilo u nauci, koje tvrdi da je sve konstrukcija i da su čak i seksualni i polni identitet konstrukti. Dakle, ono što imate između nogu nije više dato od Boga, već je, kažu, čist konstrukt, pa svako može da bude šta izabere.

Ko bi rekao da su u zapadnom svetu, koji se decenijama kune u svoju slobodoljubivost i antitotalitarizam, toliko moćni trockisti, sledbenici makar i „preformatiranih“ ideja Lava Trockog, onoga koji se zalagao za „permanentnu revoluciju“ i tvrdio da Rusija može da izgubi i dvesta miliona glava ako je to cena uspeha svetskog prevrata… Baveći se, u „Tamnim koridorima moći“, novim trockizmom na Zapadu, uverili ste nas da stare ideje žive novom snagom, i to tamo gde bi se najmanje očekivale – u srcu kapitalističkog sistema. Zašto?

Priču o novim trockistima pokrenuli su pre desetak godina pripadnici danas marginalizovane klasične američke desnice. Oni ljudi, tradicionalni hrišćani koji su nekada oblikovali javno mnjenje desnog prostora u SAD i definisali ideologiju Republikanske stranke, uočili su kako su njihovu stranku i „desni prostor“ preoteli akteri koji su pristigli iz redova izuzetno jake intelektualne trockističke tradicije u Americi. Bivši komunisti koji su u međuvremenu navodno evoluirali ka desnici uneli su sa sobom, manje-više, čitav vrednosni sistem i metode gledanja na politiku, pa i na sferu međunarodnih odnosa. To je ekipa koja stoji iza svih vojnih intervencija u poslednjih petnaestak godina i zahteva nasilno nametanje ljudskih prava i demokratije u svim država gde američki kapital ima interes. Ovo je bio povod da se prisetimo izvorne trockističke ideologije i njene dve osnovne odlike koje ovi novi trockisti i dalje baštine i promovišu. Jedno je ideja permanentne revolucije kao zalaganje da se svuda izvoze konflikti i podrivaju tradicionalni, uređeni sistemi, a drugo je metod infiltracije, odnosno tzv. entrizam. Ideja je da se velike i masovne strukture kao što su političke partije iznutra preuzimaju i da im se iznutra menja ideologija i namena. Jedan deo poglavlja bavi se i neotrockističkim nasleđem kod nas.

Nastanak tzv. „crnogorske nacije“ u Vašoj knjizi dat je kao paradigmatičan primer kako funkcioniše svetski geopolitički inženjering, i to na prostorima čije je identitetsko jezgro vekovima delovalo stabilno poput atomskog jezgra pre otkrivanja fisije. I sami ste, u doba pre montenegrinskog referenduma, učestvovali u borbi za srbsku Crnu Goru. Koliko smo, kao narod i kao samosvojna kultura, poraženi pod Njegoševim, mauzolejom okovanim, Lovćenom?

Slučaj tzv. crnogorske nacije je zaista paradigmatičan, laboratorijski primer, jer na malom prostoru pokazuje modele koji su razvijeni pre oko sto pedeset godina i uz polaganu, faznu izradu na kraju daju veoma dobre rezultate za onoga ko sve to podstiče. Čitava ova priča je deo pomenute konstruktivističke ideologije koja u savremenoj, američkoj, ubrzanoj verziji, tvrdi da se nacija može iskonstruisati za deset do dvadeset godina, ako se dovoljno ulaže u meku moć, propagandu i korupciju elite, čiji lični interes treba predstaviti kao identičan interesu za formiranje nove nacije. Većina ovih ideja na našim prostorima potiče iz habzburških i vatikanskih krugova jer, u vreme kad je odlazak Osmanlija sa ovih prostora ostavljao vakuum, bilo je očigledno da samo Srbi imaju potencijala i snage da na Balkanu naprave snažnu i respektabilnu državu i naciju. Stoga su krugovi oko Talocija, Kalaja itd. započeli razne vidove izgradnje nacija na obodima srpskog etničkog prostora, pa smo tako dobili državu Albaniju (čiji je identitet kompletno konstruisan u bečkim institutima), zametak crnogorske nacije, Makedonce, Bošnjake, sve Srbe katolike preveli su u Hrvate, itd. Logično je očekivati i vojvođansku naciju, u šta se ulaže ozbiljan novac. No, slične stvari su rađene i u Ukrajini, a danas se pojavljuju i u slučajevima Moravske, Šlezije itd.

Nedavno se pojavila knjiga Zorana Petrovića Piroćanca, „Nomenklatura Serbika“, zanimljiva za čitanje kao pravi krimi-roman, upravo zato što otkriva moć tamo gde je ne vidimo. Vi ste u „Tamnim koridorima moći“ čitavo jedno poglavlje posvetili pretvaranju komunističke nomenklature u postkomunističku „elitu“. Šta se, makar u najkraćem, zbilo u Srbiji od Tita do Vučića, bar kad je ovaj proces u pitanju?

Teorija elite je još jedan od metodskih problema sa kojim marksistička i klasična liberalno-demokratska teorija nisu uspevale da se izbore na adekvatan način. Naime, u ovim sistemima koji zagovaraju jednakost i transparentnost pokazalo se da je pripadnost eliti moći, uticaja i poznatosti i dalje nešto što ostaje rezervisano samo za mali broj ljudi. Tako se i u zemljama u tranziciji pokazalo da su, uprkos formalnoj promeni sistema, vlast, moć i novac ostali kod istih ljudi ili porodica.

Pokazalo se da je takozvana reprodukcija mnogo važnija nego cirkulacija za napredovanje u društvu i osvajanje moći. U ovom poglavlju sam pokušao da pokažem kako su i naši politički i poslovni lideri u poslednjih dvadeset i pet godina takođe uglavnom pripadnici bivše komunističke nomenklature ili njihova deca, koja su iskoristila veze i moć svojih roditelja da nastave dominaciju. Jedini uslov za tu vrstu reprodukcije je poslušnost stranom faktoru koji aminuje domaće vladare, dokle god realizuju geopolitičke ciljeve koje im stranci postavljaju. Slučaj Vučića je potpuno paradigmatičan. Stranci su njemu, njegovom bratu, ocu i kumovima dali da rade šta god hoće po Srbiji dokle god prihvataju briselski sporazum, guše Republiku Srpsku, rade protiv Srba u Crnoj Gori i ekonomski uništavaju Srbiju.

Globalistički totalitarizam nam je ušao i u kuću: ideologija „dečjih prava“ dovela je do nasilja dece nad roditeljima, skrivenog iza priče o nasilju roditelja nad decom. Ako je, po našem filozofu i kulturologu Marku S. Markoviću, cilj Novog poretka „atomizacija čovečanstva“, onda porodica nije slučajna žrtva. Kako će se sve to završiti? Hoće li biti „porodične kontrarevolucije“? I hoćemo li videti obnovu porodičnih vrednosti u svetskim razmerama?

Malo ljudi zna, nažalost, za fenomen sudske diktature ili sudskog totalitarizma. Najvažnije revolucije u kreiranju Evropske zajednice i redefinisanju moralnih i civilizacijskih osnova SAD odrađene su preko odluka sudija na koje obični ljudi nikako nisu mogli da utiču. I danas širom Amerike besni rat običnog naroda koji traži referendumska izjašnjavanja o takozvanim homoseksualnim brakovima, i vladara koji pederske brakove uvode na silu preko odluka sudova koji maliciozno i široko tumače Ustav. Ova bolest je stigla i kod nas. Sem pravnika, vrlo malo ljudi zna kako je radikalno u Srbiji za desetak godina promenjen sistem porodičnog zakonodavstva i sama institucija porodice. Zato sam u ovom delu knjige tematizovao pitanje kuda vodi ovakva reforma porodičnih odnosa u kojoj deca dobijaju sve više, a roditelji sve manje prava, i gube svaki autoritet u vaspitavanju dece. Odgovor je jasan: sve to vodi u rastakanje društva i zajednice, u novu atomizaciju i novi totalitarizam. I zaista, sve je veći broj slučajeva u kojim deca maltretiraju, pa čak i fizički nasrću na svoje roditelje, jer roditeljima zakon zabranjuje da vrše bilo kakvu utemeljenu kontrolu ponašanja svoje dece.

Naravno, ljudi počinju da se bune protiv ovog zla, ali su takve snage još politički marginalizovane, bez medija i novca da artikulišu jasno nezadovoljstvo većine.

U knjizi ste tematizovali čak i upotrebu priče o gojaznosti kao sredstva nadzora nad čovečanstvom pretvorenim u biomasu. Kako se, po Vama, od marginalnih tema prave bičevi za kroćenje čoveka u mravinjaku današnjice?

Većina tema koje se obrađuju u ovoj knjizi pre sto ili pedeset godina bile bi tumačene kao marginalne. Danas su one, međutim, fundamentalne za razumevanje problema savremenog sveta i savremene politike. Upravo zato što se struktura sveta i društava radikalno izmenila. Tako su homoseksualizam, porodično zakonodavstvo, konstrukcija identiteta i, končano, gojaznost postali najvažniji fenomeni unutar zapadnog sveta. Statistike pokazuju kako je upravo u poslednje dve decenije dramatično skočio broj gojaznih i debelih osoba, što povlači veliki broj oboljenja i dodatne troškove državama i društvima za lečenje tih anomalija. Pri analizi uzroka ovakvog rasta uočava se da je sve to posledica potpuno promenjene strukture života i rada, kao i načina na koji danas odrastaju deca. Nema više porodične ishrane, nema više porodičnih kuvanih obroka, nema više fizičkog vaspitanja i razvijene mreže školskih sekcija i školskog sporta. S druge strane, povećan je broj sati koje deca provode gledajući u ekrane kompjutera, telefona itd. Sve to vodi dotle da je u Americi barijatrijska hirurgija postala jedna od najrazvijenijih hirurških disciplina i komercijalnih delatnosti. Dakle, hriruški zahvati su postali glavni način lečenja gojaznosti! Najluđe je što često isti subjekti prave profit na lancima nezdrave ishrane koji truju našu decu, i na faramceutskim i hirurškim uslugama kojima „leče“ posledice nezdravog života i ishrane.

Vi niste samo naučnik, nego ste i društveno angažovani intelektualac, koji se bavi i političkom analitikom. Kako sagledavate obnovu „kulta vođe“ u postpetooktobarskoj Srbiji, koja se potpuno predala ne vlasti jedne stranke, nego vlasti jednog čoveka? Kako je postalo moguće da u parlamentu zavlada jednoumlje kakvog nije bilo od Brozovog doba?

Srbija je zemlja koja živi u dubokoj okupaciji, koja je samo na površini meka, ali njena snaga potiče od dubinske kontrole svih ključnih segmenata koju stranci obavljaju. Oni direktno kontrolišu rad tužilaštava, svih najvažnijih sudova, sve važne državne agencije, medije, strukovna udruženja, političke partije itd. Stoga mogu da rade sa našim partijskim sistemom šta god hoće. Isključivo je njihova odluka to da se u roku od dve godine uništi i na kraju pocepa tako moćna struktura kakva je bila Demokratska stranka, a što verovatno uskoro može da se desi i SPS-u, odnosno svakome ko nije do kraja kooperativan. Dakle, Vučić nema nikakvu realnu moć, bez obzira na ovih 50%. Njemu će ministre i politiku da diktiraju strane ambasade. One su mu dozvolile da zloupotrebljava tajne službe i medije za građenje rejtinga jer je njihov interes da onaj ko garantuje sprovođenje Briselskog sporazuma ima navodno ogromnu podršku građana. Ljudi su, međutim, glasali za njih jer samo oni danas mogu da zapošljavaju, a apstinencija je bila velika jer su direktno pretili glasačima opozicije. Dakle, čista diktatura po Đukanovićevom modelu. I to pokazuje koliko je Srbija i dalje važna i koliki je pritisak na njoj. Mi smo jedna od retkih zemalja koja čak ne sme ni u parlamentu da ima anti-NATO i evroskeptične partije. Jer i oni dobro znaju da sa dva meseca slobodnih medija i poslovnih tokova ceo Vučićev sistem okupacije ide u paramparčad. Upravo zato se patriotskim krugovima ne dozvoljava da izrode jednu normalnu pristojnu desnu stranku koja bi imala od 10 do 20% i sa kojom više ništa ne bi bilo isto.

Šta možemo očekivati u unutrašnjoj, a šta u spoljnoj politici pod vlašću Srpske napredne stranke?

Pa već smo sve videli, pošto oni drže vlast i tokom poslednje dve godine. U unutrašnjoj politici nastavlja se radikalno urušavanje institucija, i uspostavljanje diktature. Nema više nijednog segmenta politike i privrede koji SNS ne kontroliše i zato su rezultati katastrofalni. Pogledajte samo kadrovski potencijal te grupacije. Kandidati za ministre su dva čoveka (Stefanović i Đurić) koji nisu bili sposobni da završe Pravni fakultet u Beogradu! Ja ne znam više nijednog pristojnog čoveka koji je član SNS, a da to može da kaže bez stida. Stranci su zbog svojih potreba izvukli na scenu samo kadrovsko i moralno dno srpskog društva i beskrupulozno ih koriste.

Što se spoljne politike tiče, njen tempo će takođe određivati stranci, a ciljevi su sasvim jasni: učlanjenje u NATO u sledeće dve do tri godine i potpuna harmonizacija spoljne politike sa Briselom, tako da ćemo uskoro i mi, kao Crna Gora nedavno, morati da osuđujemo „agresiju“ Rusije na Ukrajinu. Inače, našim ambasadorima je zabranjeno da prilikom obeležavanja petnaest godina od bombardovanja koriste reč „agresija“.

Nekada smo pevali: „U Budimu gradu čudno čudo kažu“ (Budim je bio srbski, a Pešta mađarska), i „Igralo kolo pod Vidin, pusti me, majko, da vidim“ (Vidin je, iako u današnjoj Bugarskoj, bio srbski). Danas su čak i u Srbskoj Sparti na vlasti NATO srbofobi. Od popisa 2002. do popisa 2011, manje nas je za 400 000 – neki su otišli iz zemlje, a neki pod zemlju. Ima li nade za Srbiju i Srbe u 21. veku?

Ako logično pogledamo šta nam se dešava, šta nam rade i šta nam spremaju, kao i kakvi smo mi sami i koliko zaslužujemo sve što nam se dešava, jasno se zaključuje da za nas nema nikakve nade i da ćemo polagano odumirati kao narod, i ostajati bez svojih teritorija. Međutim, uprkos tome, čovek mora da veruje i da se moli da njegov rod bude spasen. Takođe, svako mora da uradi ono što zaista može: da prvo sebe popravi, da svoju porodicu dovede u red, a na svom radnom mestu da dâ sve od sebe. Ako nema dece, hajde manje da kukamo što ih nema, a više da ih pravimo i odgajamo. Opet bismo da ih neko drugi pravi i da preuzima brigu i odgovornost. Možda smo mi generacija koja je prosto osuđena da gleda sužavanje i odumiranje Srbije i da za života nećemo videti neka poboljšanja. A opet, ko je u Rusiji 1998. mogao da se nada bilo čemu?

Ne smemo zaboraviti ulogu „klasičnih“ tajnih službi u oblikovanju naše stvarnosti. Recimo, britanska obaveštajna služba nije se libila da u svoje redove uključi tako različite ljude,kakvi su pisac katolik Grejem Grin, ali i satanista Alister Krouli, a zna se da je i Orvel jedno vreme bio saradnik tih službi. Koliko je to predmet vaših istraživanja?

Da bih ilustrovao neophodnost konspirologije za izučavanje savremene politike i političke teorije, izdvojio sam nekoliko oblasti koje su najilustrativnije za priču o tamnim koridorima moći: tajne službe, tajna društva, mafiju, sekte i praktičare okultnih nauka. O svemu tome nećete, po pravilu, naći ni red u knjigama koje se bave savremenom političkom teorijom. Srpsko iskustvo i naša istorijska praksa govore međutim nešto sasvim drugo: nema politike bez službi. U šali se govori da su do 2000. ovde domaće službe pravile partije, a posle toga partije su pravile strane službe. No nije to tako samo kod nas. Na jednoj skorašnjoj tribini skandalizovao sam učesnike kad sam objasnio da je osnovni uslov za izgradnju liberalno-demokratske države postojanje jakog sektora vojske i bezbednosti sa snažnim obaveštajnim i kontroabaveštajnim sektorom. Nama stalno prodaju priču o slobodnom tržištu, građanima i sl., a uporno igornišu činjenicu da CIA, MI6 i BND spadaju među najjače službe na svetu, sa izrazito opasnim i subverzivnim dejstvima prema drugim državama, u kojima su upravo njihova delovanja najveća opasnost za demokratiju.

Njihova dejstva obuhvataju i mnoge stvari koje su zabranjene i zakonima domicilnih država. Po pravilu su povezani sa ekstremno velikim brojem oblasti, od šverca droge, oružja i dijamanata, preko nadziranja i upravljanja sektama, okultnim i tajnim društvima, do izvođenja državnih udara ili sprovođenja određenih medijskih i kulturnih politika. Trenutno se posebno bavim pitanjem agenata uticaja i otkrivam kako je veći deo kulturne istorije Evrope u dvadesetom veku povezan najpre sa Komineternom, a zatim sa CIA.

Da li vam se čini da je Beograd, i danas kao i nekad, veoma zanimljiva meta za obaveštajce iz celog sveta?

Apsolutno. Kao prirodna kapija Balkana i čvorište puteva, on je logično važno čvorište i obaveštajnog rada. Činjenica da je Otpor ovde napravljen, ispitan i prvi put upotrebljen, da bi kasnije bio „izvezen“ u tridesetak zemalja, nije slučajna. Ovde se i danas lome važne stvari, kupuju i razmenjuju informacije, obavljaju poverljive operacije. Uzmite samo sektor energetske bezbednosti, povezan sa aktuelnim ratom oko izgradnje gasnih puteva, pa ćete shvatiti zašto velike obaveštajne službe i dalje izdvajaju ogromna sredstva za svoje delovanje na Balkanu. Bojim se da je to danas pod mnogo slabijom domaćom kontrolom nego što je bilo pre 2000. Vodite računa i o tome da ozbiljne zemlje u beogradske ambasade ne šalju islužene pisce i propale političare kao što to radi naša diplomatija.

Inače, po pravilu u ovakvim stvarima puno pomažu i istorijske analogije. Istoričar Saša Adamović me je upozorio da je u Beogradu tokom Drugog svetskog rata bio smešten jedan od centara japanske obaveštajne službe. Kaže, znali smo da Srbi rade za Britance, za Ruse, za Nemce, ali, eto, našli se i oni koji su radili čak i za Japance.

Jedno od pitanja koja se, svakako, ne mogu zaobići jeste pitanje tajnih društava i njihove uloge u svetu i kod nas. Sada se to više ni ne krije, nego se, kroz pop-kulturu, od Holivuda (film„Nacionalno blago“ je himna američkoj masoneriji) do DenaBrauna (mit o Sionskom prioratu),popularizuje. Uloga masonerije ni u našoj istoriji nije bila mala: dovoljno je čitati studiju istoričara Dimitrija Vujovića o ulozi Velikog Orijenta Francuske na stvaranje Jugoslavije,ili poznatu knjigu o masonskim sibolima u Beogradu…Videli smo, pre neku godinu, da je u Skupštini Srbije osnovano društvo „prijatelja“ Malteških vitezova. Šta nam možete reći o tome?

Danas je postalo potpuno jasno da se poslednjih nekoliko vekova evropske istorije ne mogu razumeti bez praćenja uloge tajnih društava. Npr. čitav devetnaesti vek u Zapadnoj Evropi treba razumeti pre svega kroz prizmu sukoba Rimoktaličke crkve i slobodnog zidarstva o čemu svedoče brojne enciklike koje su pape objavljivale protiv masonerije. U savremenom svetu postoji niz takvih „nevladinih organizacija“, u okviru kojih se globalna ili lokalne elite nalaze iza zatvorenih vrata i većaju o pravcima u kojima će usmeravati tzv. vidljivu ili trasnparentnu politiku. Pritisak alternativnih medija je toliki da je čak i mejenstrim kuća kao što je „Ratlidž“ morala konačno da objavi knjigu o Bilderberg klubu. Inače, postoji čitav niz važnih metodoloških i sadržinskih problema kojima se politička teorija mora pozabaviti kad su u pitanju tajna društva. Npr. njihov odnos sa tajnim službama je krajnje kontroverzno i fleskibilno pitanje. Ko tu koga koristi i ko za koga radi? Ili, kako se braniti od odluka koje se donose iza zatvorenih vrata a potencijalno utiču na milione ljudi koji o tome čak ništa ni ne znaju?

Kad je Srbija u pitanju, mora se reći da je uloga masonerije u savremenoj srpskoj istoriji ogromna. Za narod kao što je naš, u kome su ljudi vrlo skloni zakulisnim radnjama, službe i tajna društva su vrlo privlačni. Ako pratite hrvatske rimokatoličke medije, videćete da oni nas doživljavaju kao potpuno masonsku državu koja je u službi i, navodno, pod zaštitom britanske masonerije. Ako izuzmemo tu priču o zaštiti (sećamo se kako su nas „zaštitili“ 1941, od posledica 27. marta), očigledno da za takve tvrdnje imaju bar neke osnove.

Najveći problem sa svim tim sistemima netransparentne moći koji su hijerarhijski ustrojeni, jeste to što velika većina sveta ne zna ko je na vrhu piramide i u kom smeru i za čije interese usmerava i celu piramidu i delovanje članova u javnoj sferi.

Koliko okultizam ima uticaja u oblikovanju postupaka globalističke vrhuške? Ako se pogledaju izvesni postupci prema Srbima (biranje značajnih praznika za određena nedela prema nama – izručenje Miloševića Hagu na Vidovdan, recimo), čini se da se iza racionalizma liberal-kapitalizma ipak krije izvesna mistika…

Pitanja okultizma, astrologije, magije, vidovnjaštva, telepatije i simbolike brojeva i te kako su u fokusu istraživanja i tretiranja od strane tajnih službi. Postoje različiti motivi za to. Npr. tokom Drugog svetskog rata vođen je pravi propagandni rat na području astrologije, gde su Nemci i Britanci imali posebne odseke u službama koji su se bavili samo time. Bile su tu razne metode, od falsifikovanja Nostradamusovih proročanstava, do izrade lažnih horoskopa lidera, koji su tim istim liderima kasnije podmetani, itd. No Šelenberg u svojim memoarima tvrdi da su oni zaista pomoću vidovnjaka i astrologa 1943. godine locirali Musolinija kada je bio uhapšen. CIA je imala niz programa pod nazivom „Zvezdana kapija“, gde je pokušavala da istraži i upotrebi parapsihološke moći. Ultramaterijalistički Sovjetski Savez je dvadesetih godina slao ekspedicije da istražuju na Tibetu najfantastičnije pretpostavke, a o stavovima vođa Trećeg rajha prema ovim pitanjima govore brojne knjige poput „Okultnog rajha“, itd. Kao što znate, Alister Krouli je sve vreme bio na vezi sa pripadnicima britanske tajne službe. Dakle, sva ova pitanja očigledno nemaju samo propagandnu notu, već postoje i elementi odlučivanja o kojima mi znamo vrlo malo, a kojima se oni koji odlučuju često vode. I u knjizi dajem niz zanimljivih primera iz strane i domaće političke prakse u kojima se vidi napadno pridržavanja simbolike brojeva, datuma itd. Izručenje Miloševića na Vidovdan, koje su stranci zahtevali baš tog dana, svakako nije slučajno.

Vladimir Dimitrijević

Izvor: Geopolitika

—

Dr Miša Đurković, rođen 1971. godine, radi kao viši naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu. Studirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1996, magistrirao 2001, a doktorirao na istom fakultetu 2005.
Na Institutu je od 1997. kao stipendista, da bi od 1999. bio stalno zaposlen. U zvanje naučnog saradnika izabran 2006, a u zvanje višeg naučnog saradnika promovisan 2010, a ovih dana pokreće izbor u zvanje naučnog savetnika.

Autor je velikog broja naučnih radova, deset monografija, a uredio je i tri zbornika radova. Bavi se klasičnom političkom teorijom, popularnom kulturom, procesima evropskih integracija i političkom istorijom.

Neobična monografija Miše Đurkovića, Tamni koridori moći (izdanje „Ukronije“) poslužila je kao povod za ovaj intervju.