Zašto Srbija neće ući u Evropsku uniju – pismo istine o NATO

 

ZAŠTO SRBIJA NEĆE UĆI U EVROPSKU UNIJU

Pismo nemačkog diplomate koje otkriva koji su ciljevi Amerike i NATO u Evropi i zašto će Srbija ostati van EU

 

Pre 15 godina je jedno pismo nemačkog političara predvidelo sudbinu Evrope i Srbije. Nemački političar nije bio vidovit a nije bio ni politički analitičar, on je samo preneo direktive koje su postavljene na jednoj medjunarodnoj konferenciji pod vodjstvom Amerikanaca i NATO saveza.

To govori o tome kako se ništa u svetskoj istoriji ne dešava slučajno, kako Kosovo nije bez plana i zavere oteto Srbiji, kako raspad Jugoslavije i Ukrajine nije nastao slučajno. I ko zna kakvi sve još planovi postoje u kuhinjama svetskih imperija.

Ovo pismo je i odgovor naivnima zašto Srbija neće ući u Evropsku uniju i kako to da nakon 15 godina od demokratske revolucije u Srbiji, današnja Srbija nije ni blizu ulaska u EU i pored svih ustupaka koje je vlast Srbije učinila u proteklih 15 godina prema EU.

STRATEGIJA POKORAVANjA EVROPE

SRBIJU TRAJNO DRŽATI IZVAN EVROPSKOG RAZVOJA

15 godina jednog pisma Vilija Vimera kancelaru Gerhardu Šrederu.

Ovog meseca navršilo se 15 godina od jednog proročanskog pisma značajnog za razumevanje politike SAD prema Srbiji, ali i prema Rusiji, Evropi i svetu uopšte. Prolazile su godine, nizali se ratovi voljnih i nevoljnih, raspravljano o teorijama zavera i kraja istorije, menjane su vlade i lideri, otvarale se i krize i perspektive a tekst od nepune dve stranice je ostao i svedočanstvo i aktuelno predskazanje.

Reč je o pismu poznatog nemačkog političara, poslanika Bundestaga (CDU), državnog podsekretara za odbranu, potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS-a Vilija Vimera, upućenog nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu 2. maja 2000. godine. Voljom autora, pismo je postalo javni dokumenat 2005. godine.
Da bi bilo jasnije o kakvom se dokumentu radi, evo njegovog integralnog teksta:

. . .

Berlin, dana 02. maj 2000.

Veoma cenjeni gospodine Kancelaru,

Krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem Konferenciji, koju su zajednički organizovali Ministarstvo inostranih poslova SAD i Spoljnopolitički institut Republikanske stranke. Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO.

Konferenciji su prisustvovali visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da ih se naročito istakne:

1. Organizatori Konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.

2. Organizatori su saopštili da se SR Jugoslavija nalazi izvan svakog pravnog poretka, a pre svega, izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija.

3. Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO. U tom smislu, za primenu i u Evropi, znatno je pogodniji američki pravni poredak.

4. Rat protiv SR Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945.g.

5. Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije, da bi, de fakto, prevazišli prepreku i dilemu, nastalu posle usvajanja „Koncepta nove strategije“ Alijanse, u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanjem Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili OEBS-a.

6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana, da je, naime, kod širenja zadataka NATO preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.

7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO ponovo uspostavi teritorijalna situacija od Baltičkog mora do Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva, kad je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.

8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i sa juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.

9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.

10. U svakom procesu, pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava.

11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na SR Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana.

Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora.

Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa i ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.

Kada je sličnu sudbinu doživelo „Društvo naroda“, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.

S prijateljskim pozdravom,

Vili Vimer

. . .

Šta reći o ovoj konferenciji i pismu Vilija Vimera 15 godina posle?

Konferencija u Bratislavi održana je na inicijativu američke strane (Administracije) i to 10 meseci nakon okončanja agresije NATO protiv Srbije (SRJ). Iz sadržine pisma jasno se vidi povezanost tema o kojima se raspravljalo i agresije NATO. Jednako se vidi američki stav da je agresija NATO izvršena kao sastavni deo globalne strategije SAD radi:

1. Trajnog raspoređivanja američkih vojnika na Balkanu (Bondstil, 4 nove baze u Bugarskoj, 4 nove baze u Rumuniji) kao faze ostvarivanja politike širenja prema ruskim granicama;

2. Obavezivanja evropskih saveznika (uključujući tadašnje kandidate za članstvo u NATO) da slede ekspanzionističku politiku SAD;

3. Legalizovanje, u krugu saveznika, agresije protiv Srbije (SRJ) kao presedana za vojne intervencije bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN;

4. Razbijanja svih mišljenja, ili iluzija o vrednosti međunarodnog prava, pa i čitavog međunarodnog pravnog poretka uspostavljenog na rezultatima Drugog svetskog rata;

5. Izolovanja Rusije od EU i EU od Rusije uspostavljanjem odgovarajuće „prostorne situacije“ od Baltika do Anadolije.

Za Srbiju su posebno važna tri stava: Prvi, da su američki predstavnici pre ravno 15 godina zahtevali od svojih saveznika hitno priznavanje Kosova (i Metohije) kao neѕavisne države. Drugi, da se SR Jugoslavija nalazi „izvan svakog pravnog poretka“ (treba je ukinuti, prim. aut.). Treći, da je cilj agresije bio ispravljanje greške Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata, a ne neka zaštita Albanaca od „masovnog kršenja“ ljudskih prava. I četvrti, stav SAD – da Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja.

Gde smo danas, 15 godina posle? Pođimo od tačke do tačke Vimerovog pisma Gerhardu Šrederu.

Ad 1)

Vrhuška tzv. OVK proglasila je 2008. godine nezavisnost, odnosno, jednostrano otcepljenje od Srbije. SAD-u i njenim saveznicima, nije trebalo vremena da odmah priznaju „nezavisno Kosovo“, bez obzira što je srpska pokrajina i tada i danas pod okupacijom. Koristeći sebi svojstvene metode, SAD su „ubedile“ i veliki broj nesavezničih zemalja (izvan NATO i EU) da takođe priznaju jednostrano otcepljenje dela državne teritorije Srbije. Srpske proameričke vlasti su potom, pod maskom borbe za zaštitu srpskih nacionalnih i državnih interesa učinile mnogo kardinalnih, neoprostivih grešaka. Prva i suštinska greška je prihvatanje trgovine – Kosovo i Metohija za putovanje ka Evropskoj uniji.

Iz te osnovne, usledile su konkretne greške i ponižavajuće koncesije: Rešavanje pitanja statusa, kao suštinskog, srpske vlasti su izmestile sa koloseka UN i predale na kolosek EU, odričući se tako postojane podrške Rusije i Kine kao stalnih članica SB UN, „u korist“ ucena SAD, VB i Nemačke u Briselu; uspostavile granične prelaze na kojima uskoro treba i montažne objekte da zamene trajnim betonskim; zaključile seriju briselskih tzv. sporazuma koji su protiv Ustava Srbije i protiv Rezolucije SB UN 1244; potpisale odricanje od važenja ustavnog sistema Srbije i prihvatile ustav i zakone ilegalne tvorevine koju, navodno, ne priznaju; ukinule sve postojeće srpske institucije na severu Kosova i Metohije, od sudova i policije do tužilaštva, civilne zaštite i drugih javnih službi. Sve to i mnogo drugoga, u interesu navodne zaštite „našeg naroda“.

Krajnje je vreme da Srbija preispita dosadašnju politiku otvorene trgovine interesima na Kosovu i Metohiji za otvaranje pregovaračkih poglavlja i da razmotri strateške alternative. Dosadašnja politika neprekidnog uzmicanja i jednostranih koncesija nosi opasnost da Srbija isporuči sve što se od nje traži (i što će se tek tražiti) a da ne dobije ništa. Vlada bi relativno lako mogla da dođe do takvog zaključka ukoliko bar pokušala da napravi bilans dosadašnjih takozvanih pregovora o Kosovu i Metohiji od Đinđića, Koštunice, Tadića i Jeremića do Vučića, Nikolića i Dačića.

Ad 2)

Znalo se od ranije da SAD nisu priznavale SRJ. U Beogradu su, umesto ambasade, imale „predstavništvo SAD“ na čijem čelu nije bio ambasador, niti otpravnik poslova, već „šef predstavništva SAD“. Praktično, od 27. aprila 1992. godine, bilo je jasno da SAD ne žele Srbiju ni u smanjenoj Jugoslaviji, niti u zajednici sa bilo kojom drugom bivšom jugoslovenskom republikom, pogotovu ne sa Crnom Gorom, koja ima izlaz na Mediteran i čije se stanovništvo najvećim delom, oseća srpskim, bratskim sa Srbima u Srbiji. Sada je jasno da su predstavnici SAD na Konferenciji u Bratislavi o kojoj Vili Vimer izveštava kancelara Gerharda Šredera, samo izrekli ranije donetu presudu – da se, posle razbijanja SFRJ, i SRJ, kao zajednica Srbije i Crne Gore, mora takođe razbiti.

Tu presudu će uverljivo i disciplinovano izvršiti Havijer Solana, bivši generalni sekretar NATO, potonji komesar EU za spoljnu politiku i bezbednost, 14. marta 2002. godine, potpisavši tada zajedno sa Vojislavom Koštunicom i Milom Đukanovićem „Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore.“ Ovo „preuređenje odnosa“ će, u više faza, omogućiti kasniji „demokratski referendum“ sa isplaniranim rezultatom i konačno – izlazak Crne Gore iz „Državne zajednice“ sa Srbijom. SAD i njihovi vrli evropski saveznici mogli su da odahnu jer je Havijer Solana otklonio ključni deo opasnosti od „velikosrpskog hegemonizma.“ Ko bi rekao da su Josip Broz Tito, u vizuri Zapada, komunistički vođa i Bil Klinton, u toj istoj vizuri, predvodnik demokratizacije na planeti, imali identične poglede na „velikosrpsku opasnost!“

Ad 3)

Kakve je to planove NATO imao 2000. godine za čije sprovođenje je evropski pravni poredak, po oceni američkih predstavnika, predstavljao smetnju? Odgovor je utoliko važniji, ali i teži kad se tvrdi (ponegde, čak, i veruje) da je NATO, ne samo vojna već i politička, organizacija „demokratskih“ standarda i vrednosti, apriori izvan svih „teorija zavera“ ili podrivanja takvih tekovina kao što su, na primer, UN, međunarodno pravo, suverenitet i teritorijalni integritet država. Tu i tamo čuje se poređenje – da su SAD najmoćnija sila sveta, ali da mudrost, ipak, stoluje u Evropi, kolevki evropske civilizacije. Stav predstavnika SAD na Konferenciji u Bratislavi da je američki pravni poredak pogodniji i za primenu u Evropi dovodi u pitanje pomenutu komparaciju svodeći je na puku malicioznost uobraženih Evropljana.

Ali, ostavimo da to procene sami Evropljani, jer je očigledno da su mnoge američke izume i metode, upravo Evropljani, prihvatili kao svoje, da su,na primer, na svojoj teritoriji prihvatili „mini Gvantanama“, da su odmakli u međusobnom prisluškivanju telefona i interneta, da američki vojnici u Evropi uživaju diplomatski status, da u evropskim medijima dominiraju NATO i američke vrednosti, da američke korporacije u Evropi odgovaraju po američkim zakonima…

Ad 4)

SRJ i njeni predstavnici oduvek su isticali da problem Kosova i Metohije nije u „masovnom kršenju ljudskih prava“ pripadnika albanske nacionalne manjine, već u teritorijalnim aspiracijama, secesionizmu i terorizmu čiji je osnovni cilj otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije i stvaranje tzv. Velike Albanije. Cilj SAD i njihovih vrlih evropskih saveznika bio je i ostao teritorijalno smanjivanje i opšte slabljenje Srbije kao države i srpskog naroda kao političkog faktora na Balkanu. Jasno je da je takav cilj odgovarao separatističko-terorističkom vođstvu kosovo-metohijskih Albanaca. Još je jasnije da se SAD i NATO nisu mogli otvoreno i javno angažovati u prilog albanskog secesionizma i terorizma. Zato su, da bi pridobili svoju javnost, pokrenuli su ogromnu propagandnu mašineriju sa tezom da je njihov cilj zaštita ljudskih prava i sprečavanje „humanitarne katastrofe“.

Iz pisma-izveštaja Vimera Šrederu se vidi da je američki cilj bio da se ratom protiv SR Jugoslavije „ispravi jedna pogrešna odluka generala Ajznehauera iz Drugog svetskog rata“, odnosno, da se na terotoriji Kosova i Metohije, odnosno Srbije, naknadno rasporedile američke oružane snage. U čemu je general Ajzenhauer svojevremeno pogrešio?

Verovatno se njegova odluka 1944. o iskrcavanju savezničkih snaga u Normandiji smatra pogrešnom zato što je Normandija previše udaljena od ondašnjeg Staljinovog SSSR-a. Sadašnji stratezi SAD i NATO verovatno ocenjuju da je bilo daleko bolje da je Ajzenhauer doneo odluku o iskrcavanju saveznika na Balkanu jer bi tu, daleko bliže SSSR-u zauvek ostali. Uz to, Balkan je strateški veoma atraktivna interkontinentalna raskrsnica.

Kod Uroševca je nikao Bondstil, jedna od najvećih američkih vojnih baza u svetu. Bila je to samo prva karika u lancu novih američkih vojnih baza, od kojih je svaka nova bivala sve bliže i bliže ruskim granicama.

Prognoze da će posle agresije na Jugoslaviju 1999. godine doći do preraspoređivanja američkih i NATO baza i potencijala iz Centralne Evrope ka njenom jugoistoku, samo su se delimično ostvarile: došlo je do militarizacije jugoistoka kontinenta, ali nije došlo do demilitarizacije ni centralne ni zapadne Evrope. Koliko je poznato, tamo nisu zatvorene ni američke ni NATO vojne baze. Što se tiče severoistoka, ili tzv. Nove Evrope, to područje je doživelo najintenzivniju militarizaciju. Pored klasičnih, otvorene su i posebne američke vojne baze tzv. antiraketni štitovi, uspostavljeno je pet regionalnih komandi snaga za brze intervencije, isplanirane su i delom raspoređene snage za brze intervencije do 20.000 vojnika. Posebnu pažnju izaziva uspostavljanje vazdušne vojne kontrole NATO avijacije čitavog prostora od Baltičkog mora do Bosfora.

Nije posve jasno da li je intenzivna militarizacija Evrope, posebno njenog istoka i jugoistoka, izazvana građanskim ratom u Ukrajini, ili je građanski rat u Ukrajini pokriće za militarizaciju i odvajanje Evrope od Rusije, kao njenog prirodnog strateškog partnera?

Ad 5)

Potvrđeno je da između SAD i evropskih saveznika postoje razlike u pogledu predpostavki za upotrebu NATO-a koje Amerikanci tretiraju kao „dilemu“ evropskih saveznika. SAD smatraju da je ta „dilema“ rešena ratom protiv SR Jugoslavije. Da li „rešenje dileme“, u suštini znači slamanje, ili disciplinovanje evropskih saveznika da bespogovorno učestvuju u svim budućim intervencijama po odluci SAD, razume se, bez odluke SB UN – nije jednostavno zaključiti. Međutim, kasniji razvoj i ponašanje evropskih saveznika u konfliktnim i kriznim situacijama, ipak, govori da je agresija NATO protiv SRJ 1999. godine bila tačka preokreta. Uticaj Evrope je ograničen, marginalizovan a intervencionizam, po volji SAD, je globalizovan.

Evropa je prihvatila, ne samo načelno da sledi politiku i interese SAD, već da ih sledi i kad SAD krše osnovne principe međunarodnih odnosa i međunarodnog prava. Evropa je kasno i polovično shvatila da je 1999. godine učestvovala u agresiji protiv sebe same. Zato je danas, 16 godina posle toga, Evropa pred tako teškom situacijom oko građanskog rata u Ukrajini. Iako zna ko je odgovoran za Majdan, prevrat i sukobe, prinuđena je da javno osuđuje Rusiju i da sankcijama sama sebi nanosi ogromnu štetu. Primenom sankcija koje su u američkom strateškom interesu, Evropa ponovo učestvuje u jednom, zasad, ekonomsko–političkom ratu, protiv sebe same.

Ad 6)

Karakterišući pokušaje Evrope da se napad na SR Jugoslaviju ne pretvori u praksu prostorno i vremenski neograničenog intervencionizma, Amerikanci ih u Bratislavi bagatelišu kao zarobljenike „naknadne legalističke interpretacije“. Ako su Evropljani, ipak, legli na rudu i prihvatili poniženje, onda je njihova tobožnja ljutnja na Viktoriju Nuland, koja im je deceniju i po posle toga, povodom Ukrajine, skresala – neka se nose, u najmanju ruku –licemerna! Ocena jugoslovenskog državnog vrha, da su SAD agresijom 1999. godine, imale za cilj širenje na Istok i uspostavljanje presedana za nove intervencije bez odluke SB UN dočekivana je na nož od osokoljenih srpskih atlantista, soroševaca, dosovaca i otporaša koji su se neverovatno brzo uživeli u ulogu „iznad svih drugih“.

Kako se osećaju, ako išta osećaju, nakon što je njihov gazda rekao – „jasno je da se radi o presedanu koji će se koristiti“ uvek kada zatreba, dakle, da za nosioce „demokratizacije“ ne važe nikakva pravila, ograničenja ili standardi. Demokratija je kroz praksu NATO prerasla u pokriće osvajačke, neokolonijalističke politike.

Ad 7)

SAD teže da preko NATO uspostave takvu „prostornu situaciju između Baltičkog mora i Anadolije“ kakva je postojala na vrhuncu Rimskog carstva. Kakav benigni izraz za nenadmašnu ideju o novoj, ovog puta, „demokratizovanoj“ i „humanozovanoj“ gvozdenoj zavesi! Pogledajte samo ilustraciju koliko je dug i koliko širok pojas na tom pravcu. Pogledajte koje su zemlje unutar pojasa, koje su istočno, a koje zapadno. Ko je u izolaciji – teritorijalno nevelika i, u izvesnom smislu, dezorijentisana Evropa, njena degradirana civilizacija i razoren moral, ili Rusija, sa ogromnim prostranstvom i još ogromnim resursima?

A šta tek reći o mentalnoj strukturi mesija, bogomdanih prosvetitelja, sa druge strane Atlantika, koji sebe doživljavaju kao imperatore najnaprednije imperije u istoriji?!

Ad 8)

Gde se dede srpska elita, poslovično prepuna sebe, koja bi razumela šta znači stav američkih predstavnika izrečen na samitu saveznika u centralnoj Evropi – da Srbija trajno treba da bude isključena iz evropskog razvoja? Ko je Srbiju saterao u mišju rupu iz koje ne sme da proviri? Ako su to, na primer, Amerikanci, što bi bilo najlogičnije, jer su najmoćniji na planeti, znaju da iskoriste ucenjene, načete, koristoljubive, imaju novac, agencije, obaveštajce, postavlja se pitanje – otkuda tolika plima rajinskog mentaliteta?

Zar i prošlonedeljni sukobi sa albanskim teroristima u Makedoniji (Tetovu), učestale poruke o „prirodnom jedinstvu svih Albanaca“, sve teže podnošljivi pritisci na Republiku Srpsku, podsticanje opasnih podela u srpskom nacionalnom biću, revizija istorije i drugi zlosluti procesi nisu ozbiljna opomena i poziv da vlast razmisli o alternativnoj strategiji Srbije?

To bi značilo: okretanje sebi, sopstvenim ljudskim, ekonomskim, prirodnim i geopolitičkim resursima; zaustavljanje pljačkaške privatizacije odustajanjem od dalje rasprodaje preostalih resursa (Telekoma, EPS-a, poljoprivrednog zemljišta); dobrosusedstvo sa svima, uključujući EU; uravnoteženi odnosi i neutralna politika sa svim faktorima; očuvanje odnosa sa Zapadom, uz brži razvoj saradnje sa Rusijom, Kinom i celim BRIKS-om. Politika bez alternativa je sve drugo osim ozbiljna politika.

Ad 9)

Kakva slučajnost! Aprila 2000. Amerikanci zahtevaju od Evropljana (ili, bolje – saopštavaju im) da je potrebno uspostaviti „potpunu kontrolu nad prilazom iz Sankt-Petersburga u Baltičko more“.

Petnaest godina kasnije – prevrat pa, građanski rat u Ukrajini, gomilanje trupa NATO u Baltičkom priobalju, potpuna kontrola kopnenog, morskog vazdušnog prostora, tzv. antiraketni štitovi, rotirajuće komande snaga za brze intervencije. NATO propaganda se preusmerava sa teze o opasnosti od „osovine zla“ (Teheran – Pjongjang) na tezu o „ruskoj opasnosti“. A šta reći tek o konzistentnosti SAD/EU/NATO politike: agresija NATO 1999. Uz najgrublje kršenje Povelje UN i osnovnih principa međunarodnog prava, kao i jednostrano otcepljenje Kosova i Metohije kršenjem međunarodnog prava, rezolucije SB UN 1244 i Ustava Srbije, uz podršku SAD i celog Zapada 2008., bili su prihvatljivi i ispravni. Međutim, referendum na Krimu i vraćanje poluostrva matici Rusiji kojoj je vekovima pripadalo, po oceni tih istih faktora, predstavlja kršenje međunarodnog prava i nije prihvatljivo! Principijelno, nema šta!

Ad 10)

Prednost ima pravo na samoopredeljenje, izneli su predstavnici SAD pre 15 godina na konferenciji u Bratislavi. Podrazumeva se – ako to odgovara interesima SAD. U suprotnom, to pravo ne važi. Pogotovu, po američkim standardima, to ne važi za Srbe bilo gde da se nalaze u regionu van Srbije. Srbe u Republici Srpskoj tretiraju kao remetilački faktor koji navodno otežava evropsku funkcionalnost BiH. To što osnovni problemi u BiH potiču iz neuređenih odnosa iuzmeđu Muslimana i Hrvata, što Hrvati neće biti zadovoljni dok ne dobiju svoj samostlni entitet svi bi želeli da stave pod tepih. Ne prihvata se da za bilo šta može biti odgovoran neko drugi, osim Srba!

Zaključci na kraju pisma Vili Vimera su više nego jasni i ne zahtevaju komentar. Razvoj u proteklih 15 godina samo je potvrdio njihovu osnovanost i vrednost.

Vili Vimera sam upoznao 1996. godine na predlog jugoslovenske ambasade u Bonu. Ambasada je ocenila da se radi o konstruktivnom i uticajnom nemačkom političaru iz CDU, dobrom poznavaocu Jugoslavije i prilika na Balkanu i, što je bilo odlučujuće, o bliskom saradniku tadašnjeg nemačkog kancelara Helmuta Kola. To je vreme velikih napora jugoslovenske diplomatije da, posle Dejtona, ubrza nromalizaciju odnosa i bilateralne saradnje sa zemljama najvažnijim partnerima. U godinama koje su usledile imali smo više prilika za formalne i neformalne razgovore i u Beogradu i u Bonu, pa čak i za druženja koja su obuhvatala posete Jagodini, Ćupriji, Paraćinu, Kragujevcu, Kruševcu, Jastrepcu, Kaleniću. Par puta prisustvovao sam Vimerovim razgovorima sa pokojnim Predsednikom Slobodanom Miloševićem. Vimer i Milošević su jedan drugog poštovali. Što se Vimerovog odnosa tiče, on se može razaznati i iz delova knjige „Povratak Hazardera“ posvećene razgovorima sa Miloševićem. Knjiga je izdata 2014. u Nemačkoj, povodom 100. godišnjice početka Prvog svetskog rata.

Kao dobri poznanici, sretali smo se i posle prevrata u Beogradu oktobra 2000. kada je Vimer, posećivao Beograd radi razgovora sa liderima DOS-a Predsednikom Vojislavom Koštunicom i pokojnim Premijerom Zoranom Đinđićem. Jednom takvom prilikom uručio mi je kopiju svog pisma Gerhardu Šrederu od 2. maja 2000. Predajući mi pismo lakonski, nenametljivo, kako inače razgovara, propratio je taj gest rekavši da će me sadržina verovatno interesovati. Tek kada sam dan ili dva nakon toga obezbedio prevod pisma na srpski jezik shvatio sam o kakvom se dokumentu radi. U svojoj diplomatskoj karijeri, nisam imao prilike da pročitam kraći i sadržajniji tekst. Čitava strategija SAD, u to vreme jedine super-sile na svetu, ne samo prema Srbiji, odnosno, SRJ, niti prema Balkanu, već prema celoj Evro-Aziji, a delom i američka globalna strategija.

Vreme je prolazilo, a nikako da dobijem priliku da pitam Vimera za saglasnost da objavim njegovo pismo. Nisam želeo da to činim ni telefonom, ni Internetom jer su to delikatna pitanja a elektronika koliko god privlačna uvek nosi rizike. Na stranu rizik od prisluškivanja, taj mi nije bio odlučujući. Više sam se tih načina komuniciranja klonio bojeći se nesporazuma, da ne pomisli, kako postavljam neumesno pitanje, kako ne razumem delikatnost sadržine pisma i slično. Konačno, moje intersovanje za objavljivanjem pisma preneo sam usmeno, preko diplomate zajedničkog prijatelja. Vimerov odgovor je glasio – da mogu da objavim pismo, ukoliko ocenjujem da to može koristiti njegovim srpskim prijateljima. Pismo na nemačkom i na srpskom, uz komentar, bilo je spremno za objavljivanje krajem 2006. godine. Objavljeno je januara 2007. u publikaciji „Aktuelna pitanja spoljne politike“, u izdanju Beogradskog foruma za svet ravnopravnih.

Paralelno je poslato i redakciji NIN-a, kao tada najozbiljnijem nedeljnom listu u Jugoslaviji. Sećam se da mi je tadašnji glavni i odovorni urednik „NIN-a“ Slobodan Reljić telefonirao i pitao da li sam saglasan da Vimerovo pismo objavi u okviru šireg priloga njegovog dopisnika iz Berlina Nikole Živkovića. Ceneći tadašnji NIN i Reljića kao urednika i autora ubojitih komentara, saglasio sam se, bez trunke kolebanja. I obradovao – važan dokumenat, od velikog interesa za javnost, stručnjake i naučnike, konačno, će biti obelodanjen kako i zaslužuje – u najozbiljnijem nedeljnom listu! I, zaista, „NIN“ je, pored integralnog teksta pisma, objavio vrlo sadržajan komentar Nikole Živkovića, na nekoliko štampanih stranica.

Odjek objavljivanja Vimerovog pisma u publikaciji Beogradskog Foruma i u NIN-u, svakako je bio pozitivan. Za mnoge je to bilo pravo otkrovenje, dokaz, corpus delicti da je agresija NATO 1999. godine deo NATO globalne strategije širenja na Istok, da NATO nije milosrdan kako pretenduje da izgleda, već naprotiv, gramziv, agresivan, bezobzirna osvajačka mašinerija, koju je briga za bilo čija ljudska prava koliko za lanjski sneg. Drugi su vrteli glavom jer im se sadržina činila neverovatnom, preteranom.

Zamislite, tako ozbiljna, (nazovi) odbrambeno-politička, demokratska alijansa, pa neko govori, čak, i piše da ta anđeoska organizacija želi da uspostavi takvu „prostornu situaciju kakva je postojala kada je Rimsko carstvo bilo na vrhuncu moći“. Ajte, molim vas, kome vi to?! Nismo mi od juče da nasedamo pripadnicima „bivšeg režima“ i, uošte, retrogradnim pojedincima, u zemlji ili inostranstvu. Ili slične reakcije! A najveća reakcija je bila – ćutanje! Ničim ne dati povoda da se Vimerovo pismo širi. Shvatali su da je to ravno širenju istine o agresivnoj prirodi NATO-a, istine da strategija NATO, posebno, strategija ekspanzije na Istok, predstavlja opasnost po mir i bezbednost. To svakako ne sme činiti ni DOS, još manje medijima – premreženi NATO standardima i NATO izvođačima radova, iliti – urednicima!

A nauka, stručnjaci, analitičari? Preumljeni, preusmereni na projektne zadatke USAID, NATO i EU, „ohrabreni“ da govore i pišu samo o onome što je na liniji „katarze“, „promene svesti“, „izgradnje novog sistema vrednosti“ – što je „IN“. Inače, kao u slučaju pisma Vili Vimera, jednostavno, treba da ćuti. O EU, NATO-u – ništa osim dobro!

To što ovaj dokumenat od istorijskog značaja, nije ni tada ni kasnije, pobudio značajniju pažnju u javnosti Nemačke i zapadne javnosti uopšte, može se razumeti i objasniti činjenicom da registruje ciljeve, metode i činjenice koje nisu prijatne za NATO, niti za lidere zemalja članica. A mediji kao mediji, i na demokratskom Zapadu uživaju punu slobodu da ne objavljuju ono što nije dobro, pogotovu, što je (eventualno) loše, za NATO, za vlade vodećih zemalja članica, za vojno-industrijski kompleks, za parlamentarnu demokratiju i druge stubove liberalnog kapitalizma. Ali, šta su razlozi da ovaj dokumenat nije šire prihvaćen i afirmisan u Srbiji (i Crnoj Gori) nije, bar na prvi pogled, jasno. Dokumenat se, ipak, dobrim delom odnosi na Balkan, Kosovo (i Metohiju), na rat (agresiju NATO) 1999. protiv Jugoslavije.

Treba se nadati da bar istoričari neće propustiti da izvrše svoj zadatak.

Živadin Jovanović

Predsednik beogradskog foruma

Maj 2015.