POČETAK I KRAJ HRIŠĆANSKE VERE

Osnovna istina pravoslavlja – Bogočovek Hristos. Ava Justin Popović nas upozorava gde je suština našeg života i kroz Koga se spašavamo

Sve se istine Pravoslavlja izvode iz jedne istine i svode na jednu istinu, bezgraničnu i večnu. Ta istina je Bogočovek Hristos. Ako do kraja proživite ma koju istinu Pravoslavlja, moraćete pronaći da je njeno srce – Bogočovek Hristos. U stvari, sve istine Pravoslavlja nisu ništa drugo do razne varijante jedne Istine: Bogočoveka Hrista.

Isus Hristos Spasitelj na prestolu - Bogočovek

Isus Hristos Spasitelj na prestolu – ruska ikona iz XVI veka

PRAVOSLAVLjE JE PRAVOSLAVLjE BOGOČOVEKOM.

I ničim drugim i nikim drugim. Otuda je drugo ime Pravoslavlja – Bogočoveštvo. U njemu ništa ne biva po čoveku i od čoveka, već sve dolazi od Bogočoveka i biva po Bogočoveku. A to znači: osnovnu, večnu istinu života i sveta čovek doživljuje i saznaje samo pomoću Bogočoveka, u Bogočoveku. Još nešto: potpunu istinu o čoveku, o cilju i smislu njegovog postojanja, čovek doznaje jedino kroz Bogočoveka. Bez Njega i izvan Njega nema pravog čoveka, jer je čovek pravi čovek samo Bogočovekom i u Bogočoveku. Van Njega čovek se pretvara u proviđenje, u strašilo, u besmislicu. I mesto čoveka vi nalazite otpatke čoveka, odlomke čoveka, ogrizine čoveka. Otuda je i pravo čoveštvo jedino u bogočoveštvu. I nema drugoga pod nebom.

Zašto je Bogočovek osnovna istina Pravoslavlja? Zato što je rešio sva pitanja koja muče i grizu duh ljudski: pitanje života i smrti, pitanje dobra i zla, pitanje zemlje i neba, pitanje istine i laži, pitanje ljubavi i mržnje, pitanje pravde i nepravde. Jednom rečju: pitanje čoveka i Boga.

Zašto je Bogočovek osnovna istina Pravoslavlja? Zato što je svojim zemaljskim životom najočiglednije pokazao da je On ovaploćena, očovečena, oličena večna Istina, večna Pravda, večna Ljubav, večna Radost, večna Sila: Sveistina, Svepravda, Svesila, Sva Božanska savršenstva On je sneo sa neba na zemlju. I ne samo sneo, nego nas i naučio, i dao nam blagodatne sile da ih pretvaramo u svoj život, u svoje misli, u svoja osećanja, u svoja dela. Otuda je naš poziv: ovaplotiti ih u sebi, i u svetu oko sebe.

Pogledajte najbolje među najboljima u rodu ljudskom. U svima njima Bogočovek je to što je najbolje, i najglavnijem, i največnije. Jer je On – svetost svetitelja, mučeništvo mučenika, pravednost pravednika, apostolstvo apostola, dobrota dobrih, milosrđe milosrdnih, ljubav ljubećih.

Zašto je Bogočovek sve i sva u Pravoslavlju? Zato što je On, kao Jedan od Svete Trojice, ovaploćeni Sin Božiji, nezamenljiv i kao Bog, i kao Utešitelj, i kao Zaštitnik, i kao Učitelj, i kao Spasitelj. Izmučen zemaljskom tragikom, čovek jedino u Njemu, svemilostivom Gospodu Isusu, nalazi: Boga koji može istinski osmisliti stradanje, Utešitelja koji može istinski utešiti u svakoj nevolji i tuzi, Zaštitnika koji može istinski zaštititi od svakog zla, Spasitelja koji može istinski spasti od smrti i greha, Učitelja koji može istinski naučiti večnoj Istini i Pravdi.

Bogočovek je sve i sva u Pravoslavlju, jer je bezmerno uveličao čoveka: uzdigao ga do Boga, učinio ga bogom po blagodati. I to stvarno ne potcenjujući čoveka na račun Boga, već ispunjujući čoveka svim božanskim savršenstvima. Kao niko, Bogočovek je proslavio čoveka: darovao mu život večni, Istinu večnu, Ljubav večnu, Pravdu večnu, Radost večnu, Dobro večno, Blaženstvo večno. I čovek je Bogočovek postao božansko veličanstvo.

Dok je osnovna istina Pravoslavlja Bogočovek, dotle je osnovna istina svakog inoslovlja čovek, ili razlomci njegovog bića: razum, volja, čula, duša, telo, veštastvo. Nigde integralnog čoveka u inoslovlju, sav je razbijen u atome, u deliće. I to sve u slavu veličine čovekove. Ali, kolika je besmislica „umetnost radi umetnosti“, toliko je i besmislica i „čovek radi čoveka“. Taj put vodi u najkukavniji pandemonijum, gde je vrhovni idol čovek. A nigde kukavnijeg idola od njega.

Početna je istina Pravoslavlja: čovek nije radi čoveka, već radi Boga. Ili potpunije: radi Bogočoveka. Zato mi u ime čoveka ostajemo uz Bogočoveka. U Njemu je jedino moguća razumnost čovečijeg bića, u Njemu je jedino moguće opravdanje čovečijeg postojanja. U tu istinu se stiču sve tajne neba i zemlje, sve vrednosti svih svetova o kojima čovek može misliti, sve radosti svih savršenstava koja čovek može postizati. Posredno i neposredno, u Pravoslavlju je Bogočovek sve, i u Njemu onda i čovek, a u inoslovlju je samo goli čovek.

U samoj stvari, Pravoslavlje i nije drugo do čudesna Ličnost Bogočoveka Hrista, produžena kroz sve vekove, produžena kao Crkva. Pravoslavlje ima svoj pečat i svoj znak po kome se raspoznaje. To je svetli Lik Bogočoveka Isusa. Sve što toga Lika nema, nije pravoslavno. Sve što nema bogočovečanske Pravde, Istine, Ljubavi, Večnosti, nije pravoslavno. Sve što hoće da Bogočovekovo Evanđelje ostvari u ovom svetu metodama ovog sveta, nije pravoslavno, već znači robovanje trećem đavoljem iskušenju.

Biti pravoslavan znači: imati stalno Bogočoveka u duši, živeti Njime, misliti Njime, osećati Njime, delati Njime. Drugim rečima: biti pravoslavan znači biti hristonosac i duhonosac. To čovek postiže kada u telu Hristovom-Crkvi, vascelo biće svoje ispuni Bogočovekom Hristom od vrha do dna. Stoga je pravoslavni čovek stalno razapet molitvama između zemlje i neba, kao duga koja vezuje vrh neba sa ponorom zemlje. I dok telom molitveno hoda po tužnom mravinjaku zemaljskom, on dušom boravi gore gde Hristos sedi s desne strane Boga, jer je život njegov sakriven s Hristom u Bogu ( Kol. 3.1-3).

Bogočovek je osovina svih svetova: od atomskog do heruvimskog. Otkine li se od nje ma koje biće, otiskuje se u užas, u muke, u patnje. Otkinuo se Lucifer i – postao je Satana; otkinuli se anđeli – postali su đavoli; otkinuo se u mnogome i čovek i – postao nečovek. Otkine li se od nje ma koja tvar, neminovno se survava u haos i tugu. A kada se narod, kao celina, odrekne Bogočoveka, onda se njegova istorija pretvara u putovanje kroz pakao i njegove strahote.

Bogočovek je ne samo osnovna istina Pravoslavlja, nego i sila i svemoć, jer jedino On spasava čoveka od smrti, greha i đavola. To nikada nije mogao, ne može, niti će moći učiniti čovek, ma koji čovek, niti čovečanstvo kao celina. Poraz je uvek kraj čovekove borbe sa smrću, grehom i đavolom, ako je ne vodi Bogočovekom. Samo Bogočovekom Hristom čovek savlađuje i smrt, i greh, i đavola. Otuda je smisao čoveka: ispuniti se Bogočovekom, u telu Njegovom – Crkvi Pravoslavnoj, preobraziti se Njime kroz blagodatne podvige, osvemoćiti se Njime silom Duha Svetoga, obesmrtiti se, obožiti se, obogočovečiti se. To je smisao, pravi smisao i vascelog roda ljudskog. To i radost, jedina radost u ovom svetu bezmerne tuge i otrovne gorčine.

* * *

Pravoslavlje je Pravoslavlje Bogočovekom. I mi pravoslavni, ispovedajući Bogočoveka, posredno ispovedamo hristolikost čoveka, božansko poreklo čoveka, božansku uzvišenost čoveka, a time i božansku vrednost i neprikosnovenost čovečije ličnosti. U stvari, borba za Bogočoveka je borba za čoveka. Ne humanisti, već ljudi pravoslavne bogočovečanske vere i života bore se za pravog čoveka, čoveka bogolikog i hristolikog.

Ava Justin Popović