Deca su veoma inspirativna – Radmila Stojković Knežević

 

DECA SU VEOMA INSPIRATIVNA

Prizrenka u Budvi: Radmila Stojković Knežević, glumica, pisac za decu, dramaturg

Dobra strategija razvoja dece i mladih ne postoji ni u Srbiji ni u Crnoj Gori. Deca su gotovo prepuštena sama sebi, svojim mobilnim telefonima i Pinkovim zvezdama. Omiljeni dečiji pisac mi je Mošo Odalović na čijim pesmama treba vaspitavati decu. A od mladih pisaca volim da čitam knjige Igora Kolarova i Velimira Ralevića, kaže Radmila Stojković Knežević

Radmila Stojković Knežević, rođena je u Prizrenu. Akademiju umetnosti – odsek gluma završila je u Prištini u klasi profesora Svetozara Rapaića kao i Filološki fakultet – književnost i srpski jezik. Bila je zaposlena u Prištinskom pozorištu od 1996. godine. Živi u Budvi. U okviru NVO Dramski studio vodi školu glume, režira dečje predstave i piše drame za decu i kratke priče za decu i odrasle. Napisala je četiri drame za decu – Hvosno, Istok 2007., Zbirku pesama „Ne tražim da znaš“, Svet knjige, Beograd 2011. Antologiju „Prizrene stari“ objavila je sa Lelom Marković u izdanju prištinske „Panorame“ i Književnog društva Kosova i Metohije, Kosovska Mitrovica 2012. Knjigu „Male morske i obalske priče“ izdala je Pčelica iz Čačka 2014. godine.

Razgovaramo sa Radmilom o njenom stvaralačkom radu i životnom putu posle napuštanja rodnog Prizrena 1999. godine.

Prizren sam napustila negde pred kraj bombardovanja. Naime, živela sam u Prištini jer sam tamo studirala i radila kao glumica Prištinskog pozorišta čiji sam i dalje član. Iz Prištine sam otišla za Kraljevo, tačnije za Matarušku banju, gde mi je bila mama koja je već tada bila bolesna pa smo je iz Prizrena prebacili u banju jer je odatle bilo bliže da se putuje u Beograd na hemoterapiju. Dakle, iz Prištine sam kao glumica Narodnog pozorišta, otišla da pomognem oko bolesne mame jer je starija sestra koja je bila sudija u Prištini (sada živi u Sidneju) morala da se vrati u Prizren, a mlađa sestra (sada živi u Minhenu) je bila isuviše mala. Otišla sam sa namerom da se vratim, sa jednom malom torbom, ne razmišljajući, kao i većina, šta će biti naša budućnost, jer to u tom trenutku očuvanja golog života nije ni bilo bitno, kaže Radmila dok priča kako je napustila Prištinu i Prizren posle bombardovanja Srbije 1999. godine.

Kulturni život je svuda ulaznica

Nisam odmah došla u Budvu, kaže ona. Živela sam malo u Beogradu. Otišla sam tog leta, posle bombardovanja, sa suprugom nekoliko dana na crnogorsko primorje i tu nam se, posle haosa na KiM i u Srbiji, Budva učinila kao lepo i mirno mesto za život. Ona to tada i jeste bila, a kasnije je došlo do njene građevinske ekspanizije i metropolizacije.

O tome kako je prihvaćena u novoj sredini kao neko ko je morao da izbegne iz svog grada Ramila ovako kaže..

Dobro sam primljena u Budvi. Kulturni život je osnovna ulaznica za svaku sredinu u kojoj se nađete. Ko sa tim nema probelma, nema problem ni sa sredinom.

Kad sam došla u Budvu nisam mogla da sedim skrštenih ruku, nastavlja Radmila, i da čekam da se neko seti i da me pozove i angažuje kao glumicu. Ja sam navikla na rad, ništa mi ne pada teško. Odlučila sam da otvorim školicu glume, odnosno, dramski studio, ovde pri osnovnoj školi, kasnije je registrovana kao NVO, jer sam morala i želela nešto da radim. Sve to je više sticaj okolnosti, ali se pokazalo kao dobar izbor jer sam otkrila jednu novu lepotu glume, režije i pisanja, rada sa decom, i koliko oni mogu da budu inspirativni.

Radmila Stojković Knežević se pisanjem bavi još od najranijeg detinjstva. U osnovnoj školi je bila nagrađivana za svoj rad, ali intenzivnije piše od kada živi i radi u Budvi.

Imala sam malo više vremena za sebe, a drame sam počela da pišem radeći sa decom iz razloga što su se uglavnom ponavljali isti dramski tekstovi, a ja sam želela nešto novo, i počela sam sama da pišem drame i da ih režiram. Budva nema nijedno pozorište za decu! Postoje dečje scene u okviru drugih registrovanih pozorišta i nekih JU i CZK i NVO. Uslovi su zbog toga neadekvatni za rad u smislu nedostatka scene i odgovarajućeg prostora. Meni je za takav način rada sa decom potreban, u stvari, prazan prostor jer je cilj moga rada izmaštati neizmaštano i stvoriti od nečega što je samo u glavi, na praznom prostoru, nešto što svojim umećem oživljava tu prazninu…kaže Radmila Stojković Knežević.

Čitanje je kao vožnja autobusom

O inspiracijama i literaturi koju čita Radmila nam je ovako rekla:

Često se vraćam na dela koja sam pročitala. A često se desi da ne pročitam do kraja knjigu koju sam počela jer me ne zainteresuje. Bitno je da se u pisanju odmah prepozna osnovna ideja i misao, makar i kroz jednu rečenicu. Čitanje je kao vožnja autobusom. Može da bude veoma udobna, a može da bude i naporna. Ako nemate rečenicu, pasus ili poglavlje koje će vas dotaći kao čoveka ili u kojem ćete se pronaći, za koje ste se uhvatili, to je isto kao da se niste uhvatili za šipku autobusa, osećate se nelagodno i tesno vam je, u tom slučaju najbolje je da izađete iz autobusa to jest da ostavite knjigu. Ali i svaka knjiga ima i svoje vreme kod čitaoca. Nešto što nam je danas „smor“ biće nam u nekoj bliskoj budućnosti interesantno i obrnuto. Sve u svoje vreme je rečenica koja i ovde važi. Bitno je da knjige i danas postoje, uprkos svemu.

Čitam i teološku literaturu, crkvene knjige, u njima nalazim odgovore na sva pitanja koja postavljam sebi. Čovek se celoga života pita i preispituje pred sobom, napominje ona.

Omiljeni dečji pisac mi je Mošo Odalović, pesnik na čijoj bi poeziji terbalo vaspitavati decu. Od maldih volim da čitam Igora Kolarevića i Velimira Ralevića. Igora, jer o životnim istinama govori kratko i na neobičan, otkačen, način, a Velimira jer se deca najslađe smeju posle njegovih pesama.

Praveći paralelu između književnosi za decu u Crnoj Gori i Srbiji ova ambiciozna i uspešna dramska umetnica kaže:

Književnost za decu u Srbiji i Crnoj Gori se razlikuje u osnovnom – u Srbiji ona postoji, ima svoje mesto, utemeljena je, razvija se i množi. U Crnoj Gori književnost za decu je marginalizovana i skoro da ne postoji. Prošle godine na Prvom književnom festivalu za decu u Crnoj Gori, čiji sam inicijator i organizator, je prvi put u Crnoj Gori održan Okrugli sto na temu – Dečja književnost u Crnoj Gori. Ceo vek, od osamostaljivanja dečje književnosti od književnosti za odrasle, trebalo je da prođe da bi se neko toga setio. Ovde su ljudi previše zaokupljeni dnevno-političkim događajima. Deca su gotovo prepuštena sama sebi, svojim mobilnim telefonima i Pinkovim zvezdicama. I šta im onda možemo ostaviti – štikle dvanaesticu, haljine sa šljokicama, velike palčeve zbog kuckanja na telefonu, nabilodvane mišiće i silikone…

Ostavićemo im reč empatija kao nepoznanicu u njihovom vokabularu, osećaj nepripadanja, globalizam u kome je sve dozvoljeno. Ako se mi ne otrgnemo, a krajnje je vreme, povući ćemo za sobom generacije i generacije. Naravno da uvek ima grupa ili pojedinaca koji deluju , stvaraju, rade, brinu, ali to je postalo stvar entuzijazma i volonterizma, više iz ljubavi i moralne obaveze i osećaja lične odgovornosti nego što društvo organizovano i sistemski brine o tome. Dobra strategija razvoja dece i mladih ne postoji ni u Srbiji ni u Crnoj Gori, zaključuje Radmila Stojković Knežević.

Nagrade za književni i dramski rad

Za svoj rad u oblasti književnosti Radmila Stojković Knežević bila je nagrađivana. Internacionalna nagrada za kratku priču do 13 redova, dodeljena joj je 2010. godine. Nagrada „Vuk Bezarević“ za najbolju satiričnu priču dodeljena joj je na Festivalu humora i satire u Pljevljima, 2010. godine. Nagrada „Dečja knjiga godine“ pripala joj je za „Male morske i obalske priče“, na 11. Međunarodnom sajmu „Trg od knjige“ , HN , 2013. godine.

Prva nagrada za originalnu radio-dramu za decu dramskog programa radio Beograda za dramski tekst „Razmaženko Bole“ dodeljena joj je u Beogradu 2014. godine. Knjiga „Pokloni se i počni“ nominovana je iz CG kao najbolja za decu u 2014. za nagradu „Mali princ“ u Tuzli 2015. godine.

Radmila Stojković Knežević dobitnik je tri prve nagrade za režiju, i četiri prve nagrade za najbolju dečju predstavu.
Dramski tekstovi i predstave koje režira Radmila Stojković Knežević zastupljeni su na mnogim pozorišnim scenama i festivalima.
Radmila Knežević je član UKS, UK Crne Gore i Društva književnika Kosova i Metohije. Član je Assitera, Međunarodne organizacije za profesionalni razvoj pozorišta za decu i mlade. Zastupljena je u više antologija, almanaha i zbornika. Osnivač je prvog Festivala književnosti za djecu u Crnoj Gori „Male morske pjesme i priče“, Budva , 2014. godine.

Autor je akreditovanog seminara „Od priče do scene“ ( o dramskom radu u školi za nastavnike) Zavoda za školstvo CG. Član je Crkvenog hora „Jevstatije Prevlački“ u Budvi.

 

Autor: Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo