Gluvo doba – Srpska Pravoslavna Crkva i ekumenizam

 

EKUMENIZAM U SPC

Kakav odnos imaju Srpska Pravoslavna Crkva i ekumenizam u današnje doba. Da li je SPC postala ekumenska ili joj još ima spasa

 

Ekumenizam je svejeres po rečima Svetog Justina Ćelijskog. To je licemeran pokret i zavera lukavog da uništi jednu i jedinu istinitu pravoslavnu veru mešajući je medju sve ostale sekte, kultove i religije. Istina i laž se ne mogu smešati, sve dok pravoslavna istina ne postane laž, a u duhovnom smislu se to dešava kada se dogme pravoslavne istine menjaju i prilagodjavaju zahtevima laži, kao što su „potreba da se pravoslavlje uklopi u savremeni svet, u modernost, u progres i multi konfesionalnost globalnog sveta,“ pa se tvrdi „Bog je jedan a prikazi su drugačiji“, „svi smo mi deca istog Boga“ i slične gluposti koje podrivaju temelje istine pravoslavnog hrišćanstva.

Samo jedan bog ima ideju da sve različite vere ujedini pod svojom vlašću. Taj bog se zove djavo, bog ovoga sveta, poznatiji i kao Lucifer, Svetlonoša. Pošto mrzi ljudski rod i ljude, vara ih na sve načine, pokušavajuči da ih ujedini u grehu, ne bi li nad njima vladao kao Antihrist. Za djavola su svi grehovi dobri, ma kako različiti bili, njemu jedinstvo zla nije problem, on tome teži.

Istiniti Bog teži čistoti ljudi, koja je moguća samo u dobru i ljubavi koja dolazi kroz Njega. Zato različiti ljudi imaju jedinstven i jedan put do Njega. Različiti u jednom su svi pravoslavni hrišćani kroz svoje pomesne Crkve, i to jedinstvo vere i različitosti je svima vidljivo i traje vekovima. Srpska Pravoslavna Crkva se razlikuje od Rumunske Pravoslavne Crkve ali su one jedinstvene u onome što je vera, u simvolima vere i ispovedanju istih Božijih zapovesti. Sve druge je otpadništvo od vere.

Šta je Ekumenizam i koji Bog ga stvara

Šta je problem sa ekumenistima? Zašto se ne možemo povezati ekumenski sa drugim religijama i sektama?

Bog jeste jedan i svi smo mi deca istog Boga ali ne verujemo svi u istog „boga“. I ne držimo se svi istog Zaveta i morala koji nam je Bog ostavio kao zapovest kako da živimo. Otuda, onaj ko živi pravoslavno hrišćanski nema ništa zajedničko sa drugima koji ispovedaju drugog Boga, druge proroke i drugi stil života, drugi moral, sve dok taj ne počne da živi pravoslavno i primi Sveto krštenje. Šta ima pravoslavni hrišćanin sa moralom koji dopušta eutanaziju, abortus, istopolne brakove, bavljenje magijom i čarobnjaštvom, pedofiliju, ozvaničenu prostituciju, bogoborstvo. Sve ono čega se pravoslavni hrišćanin gnuša jer je greh, sada treba da relativizujemo i prihvatimo kao deo nekoga ili nečega što takodje „ispravno ali malo drugačije veruje u Boga“. Kakvo licemerje i obmana! Ekumenizam je otpadništvo od istine!

Jer, živeti po Zapovestima Božijim, živeti moralno i spasavati dušu kroz Crkvu i njene službe je put do Boga. Ostali idu drugim putem i na drugo mesto, zavedeni pričama Lukavog, osim ako ih Bog zbog njihove lične dobrote i kajanja ne pogleda i ne uputi u pravom smeru. A živeti po Jevandjelju je suština života na zemlji, suština morala i vrednovanja stvari, jer je to jedini put spasenja suše. Svi ostali putevi su pogubni za dušu na kraju njenog zemaljskog puta, jer njima upravlja nečastivi. Svi drugi putevi su otpadništvo od vere, pogubljenje duše. Ako to znamo, to ne treba da podržavamo!

Stoga je naša odgovornost da odbijemo ekumenizam u svakom obliku, jer priznavajući im u ime bilo kakve političke i verske korektnosti bilo kakvo pravo na „istinitost“, mi ljude odvraćamo od jedine i prave istine, i teramo ih u pakao. Prepuštamo ih bogu ekumenizma – djavolu. Jer, neka naivna duša će pomisliti da je u redu da se pravoslavni hrišćanin bavi čarobnjaštvom jer to rade druidi, da prinosi obredne žrtve jer to rade pagani, da žena sveštenik venčava homoseksualce jer to rade prostestanti, da ide kod rimokatolika na indulgenciju, jer je to lakše nego se lično pokajati, moliti i postiti.

U tom smislu Srpska Pravoslavna Crkva i ekumenizam su suprostavljeni, nemaju ništa zajedničko i niko iz SPC ne sme da „ide na veća bezbožnička“, odnosno medju druge vere i religije, jer je to greh! Zna se koji bog stoji iza tih verovanja!

Pa ipak, postoje vernici, sveštenici, čak i episkopi koji to rade, odlaze na obrede drugih religija, učestvuju u njima, opšte sa nevernicima i neznabošcima, saradjuju sa jeresima i u tome ne vide ništa loše, smatrajući da je to sve „u ime ljubavi i humanizma“. Ne tako davno je Sveti Justin Ćelijski osudio takav lažni i licemerni humanizam i sveopšti progres kojim se farisejski teži. Pa, ipak, ona sveštena lica ako i čuju poruke svetitelja da se manu jeresi i ekumenizma, oni srljaju i dalje u zagrljaj nečastivog, govoreći kako je danas drugo vreme. U domenu vere nije drugo vreme, nikad nije ni bilo. Vreme je za hrišćanina uvek bilo isto, Jevandjelje i njegove zapovesti se nikada nisu promenile i neće se promeniti. Ko ih ne poštuje, u grehu je i spasa mu nema.

Ko je i zbog čega za ekumenizam u SPC

Zašto se to dešava, da sveštenik ili episkop koji služi u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi ide na veća bezbožnička, učestvuje u ekumenskim skupovima, služi jeretičke rituale, veliča papu i druge jeretičke poglavare, a sve u ime nekakve čovečnosti, zajedništva, sveopšte ljubavi.

To se dešava stoga što su i sveštenici ljudi, pa samim tim i podložni grehu, sujeti, gordosti, prelasti i raznim duhovnim obmanama. I oni greše i padaju pod uticaj zlih duhova. I oni su slavoljubivi, željni moći, bogatstva, uticaja, slasti i vlasti ovoga sveta. Neko potpadne pod taj uticaj, neko se odupre. Zato njih najlukaviji i najsuptilniji duh gordosti najviše i napada, neke i obuhvata i vlada njima, namećući im ideju da su oni pozvani da ujedine svet u različitosti i ljubavi, da su oni posebno izabrani i sposobni da svima objasne šta je ljubav i hrišćanstvo. Palih li duša!

Neki episkopi pokušavaju da budu moderni, ne bi li tako privukli vernike u crkvu, pa misle da je ekumenizam ispravan put. Zaboravili su da samo blagodat privlači ljude u Pravoslavnu crkvu, a nje nema ako si u grehu jeresi. Drugi su puni sebe jer imaju moć i autoritet, pa žele da to prošire vezujući se za još društveno jače organizacije kao što je Rimska kurija i papa. Treći su slavoljubivi pa hoće kroz masonske lože i obaveštajne agencije da se uspnu u piramidi moći, pristajući na ekumenizam ako to opravdava sredstvo. Ima i naivnih i neobrazovanih koji se ne snalaze i ne prepoznaju obmanu ekumenizma, smatrajući da to nije ni tako važno. Ima i romantičnih episkopa koji misle da je sve to samo prolazno i da se ne treba boriti protiv društvenog zla, nego samo spašavati svoju dušu. Svi oni negde u svojoj dubini svesti misle da su oni heroji koji će promeniti svet i ostati upisani u istoriji kao velikani srpske istorije. O velike li gordosti!

I onda su puni hvale za jeresi ovoga sveta, za mir i versku toleranciju koja treba da umrtvi našu živu veru. Bez obzira na mudre reči sveštenih lica ekumenista koje su pune duhovnosti i citata iz Biblije, mi ne treba da ih slušamo ako nas uvode i pozivaju na ekumenizam, već treba da se držimo Predanja i kanona Pravoslavne Crkve. Težnja antihrišćanskih sila i snaga je da se pravoslavlje razvodni, da oslabi i da se uklopi u novi Vavilon religija i vera. Naša je dužnost da to prepoznamo i da ispovedamo pravi i istinitu veru, da se ne mešamo sa ekumenistima, niti da živimo van zapovesti Jevandjelja koje nam je ostavljeno kao putokaz. A sve više ima ekumenske sloge medju episkopima i sveštenicima unutar Srpske Pravoslavne Crkve, što je jedno veliko iskušenje za srpski narod i vernike, jer SPC kao duhovna glava vodi srpsko duhovno biće. Ali glava ne može nikuda bez nogu, pa ako mali čovek pravednik odbaci u svojoj duši i duhu ekumenizam kao svejeres i zamoli Boga za pomoć da ga zaštiti od jeresi, osetiče gnev Božiji na sebi sveštena lica i episkopi ekumenisti.

Primetićete da su svi oko pravoslavlja agresivni da se ekumenizam prihvati od strane pravoslavlja. A  zna se ko je agresivan a ko daje mir Božiji. Pravoslavlje je oduvek bila tolerantna vera. U njoj nikada nije postojala organizovana inkvizicija, ni sistematski progon neznabožaca i pokrštavanje silom. Pravoslavni hrišćani su u miru oduvek bili krotki i tolerantni prema komšijama, za razliku od drugih konfesija. Pravoslavlje za razliku od jeresi protestantizma i rimokatolicizma, koje su upotrebljavale silu za svoje širenje, uvek raslo tako što su ljudi prilazili dobrovoljno Crkvi, jer su u njoj osećali spasenje i blagodat. Pravoslavnoj Crkvi ne treba ekumenizam da bi postojala već Božija blagoddat. Da bi se ta blagodat očuvala u Crkvi i medju nama, da bi ljudi prilazili da nadju svoj mir i spasenje, da bi našem nasledju ostavili čistu veru i istinu, moramo reći jednom za svagda, Srpska Pravoslavna Crkva i ekumenizam su razdvojeni, kao što je svetlo razdvojeno od tame.

Pravoslavni ekumenisti pokajte se, spasite dušu!

 

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

² I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

³ I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

⁵ A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

⁶ I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

⁷ A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

⁸ A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

⁹ Ko ima uši da čuje neka čuje.