KOSOVKA DEVOJKA NAŠIH DANA
Jasmina Stoiljković, dramska umetnica Narodnog pozorišta – Priština, intervju sa glumicom o ulogama i gostovanjima
Prati me lik „Kosovke devojke“
Sa predstavom „Banjsko zlato“ igrali smo po centranom Kosovu i Metohiji, u Nemačkoj u Dizeldorfu, u Beču. Juna je planirano da se povodom obeležavanja Dana jorgovana predstavimo publici u Lionu i Kanu u znak sećanja na 765 godina veza Francuske i Srbije kada se francuska princeza Jelena Anžujska udala za srpskog kralja Uroša Nemanjića, napominje Jasmina Stoiljković
Jasmina Stoiljković
Gnjilanku Jasminu Stoiljković, dramsku umetnicu Srpske drame Narodnog pozorišta – Priština, još pamte po ostvarenjima u predstavama „Ludi od ljubavi“ , Joneskovoj „Ćelavoj pevačici“ i mnogim drugim. Godine 1999. Pozorište deli sudbinu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i biva progonjeno. Jasmina je oformila pozorišnu trupu „Serbika“ u okviru istoimenog kluba iz Gnjilana. U tim predstavama gostuju i najveća imena srpskog glumišta srednje generacije među kojima su: Nenad Jezdić, Vojin Ćetković, Nebojša Dugalić… Jasmina Stoiljković je dobitnica ovogodišnje ZBILjINE nagrade za doprinos u dramskom stvaranju. Razgovaramo sa njom o aktuelnim ulogama, profesiji, životu…
Jeste li dovoljno angažovani kao dramska umetnica?
Kao umetnika prati me potreba za dramskim izražajem, poslednjih godina sam i autor scenskih dela u celosti. „Serbika“ vredno radi. U matičnom pozorištu igram u nekoliko predstava: „Građanin plemić“, „Ne očajavajte“… No nisam se umorila!
U kojem aktuelnom komadu igrate, koju ulogu i kako je publika prihvatila predstavu?
Izdvojila bih scensko delo „Banjsko zlato“, inspirisano srpskim srednjevekovnom istorijom i kulturom. Tu sam u ulozi scenariste i reditelja, a glumački u ulozi Jelene Anžujske. Vredna pažnje je i predstava za decu „Rajski vrt“ – nastavak sveta po Bibliji. „Rajskom vrtu“ su se radovala naša deca najpre širom Kosova i Metohije, a onda je bila izvedena u Parizu i nekim gradovim Švajcarske.
Gde ste još gostovali sa predstavom „Banjsko zlato „ ?
Posle premijere u porti samog manastira Banjska , kod Zvečana, „Banjsko zlato“ je gostovalo u Dizeldorfu u Nemačkoj i u Beču u Austriji. Podsetili smo na zlatni period nemanjićke Srbije, na našeg svetog kralja Milutina. Igrali smo, hvala Gospodu, i za iseljene Srbe ali i za tamošnje Nemce i Austrijance – za njih smo napravili prevod koji ide u toku predstave kao titl da bi se upoznali sa sadržajem.
Kakve ambicije imate?
Radimo na prevodu predstave na francuski jezik, jer će „Banjsko zlato“ u junu biti deo velike svečanosti „Dana jorgovana“ u Lionu i Kanu, povodom obeležavanja 765 godina veza dveju zemalja, kada se francuska princeza Jelena Anžujska udala za našeg kralja Uroša Nemanjića.
Da li Prištinsko pozorište, čiji ste član, prati potrebe vremena u kome živimo?
Kao dugogodišnji član Prištinskog pozorišta, koje poslednjih godina igra po enklavama, primetila sam da pored naših predstava postoji potreba za predstavama sa istorijskim i duhovnim sadržajima. Tako su nastali moji projekti kao doprinos širenju iskonske srpske kulture.
Kao dramska umetnica sa kosovskim korenima, osećate li u sebu lik, ličnost i dušu „Kosovke devojke“?
Često me to prati! I kad nisam na prostoru Kosova i Metohije i kad uloga nije mnogo vezana baš za taj lik. Ona me prati i u predstavi „Banjsko zlato“, u „Rajskom vrtu“… Kao da mi je verni saputnik.
Šta Vama Kosovo kao „metoh“ znači u životu i u karijeri?
Izvor inspiracije za delanje i to kao nasušna poterba.
Kakva je atmosfera u Vašem kolektivu, imajući u vidu da radite, specifičan posao, u vremenu i prostoru opterećenom posledicama ratnih dešavanja?
Otežane okolnosti u kojima radi moje pozorište , razni problemi koje rešavamo sa direktorom Nenadom Todorovićem čini specifičnu atmosferu kao i naše druženje. Gostujemo po centralnom Kosovu i Metohiji. Nedavno smo bili u Prizrenu i u Bogosloviji igrali „Ne očajavajte“. To je za sve nas bilo posebno iskustvo…
Šta vas kao umetnicu raduje a šta zabrinjava?
Kako sam na poziv prošlog direktora kratko pomagala oko poslova u pozorištu, potrudili smo se da po prvi put naše pozorište poseti Kosovsko pomoravlje i gnjilanski kraj gde danas živi oko 40 000 Srba. Inspirisali su me da im priredimo pravu teatarsku svetkovinu. I bi tako: narod odeven za odlazak u pozorište sa pozorišnim kartama puni salu do poslednjeg mesta, srdačno pozdravlja glumačka ostvarenja, aplaudira… Prikupljen novac smo dali za oslikavanje crkve u Šilovu i za obolelu devojčicu u Ropotovu.
Raduje me osmeh kosovskih Srba a brine da li će ga zadržati i sačuvati.
Autor: Slavica Đukić
Izvor: Jedinstvo