BESMRTNOST JE REALNOST?
Da li je na pomolu lek protiv starenja i da li će tehnologija zameniti ljudsko telo a sačuvati svest za besmrtnost
Jedna od osnovnih odlika svakodnevnih uverenja koja nas vode kroz kratak život jeste svest o prolaznosti, tj. mortaliteta, svega živog, pa i nas kao pojedinaca. Što je rekao čuveni filozof, smrt je za ,,ne ja“, čime je pokušao da istakne činjenicu naše nemogućnosti konstatovanja sopstvenog upokojenja, dok tuđe svakako primećujemo. Time je čovečanstvu predočena tendencija za konstantnom indiferentnošću. Čuvena parola ovakvog uverenja je: ,,Ma, neće mene“. Iako svesni biološkog procesa starenja i opasnosti po život koje vrebaju iza svakog ugla, malo koji pojedinac konkretno shvata da će kad tad njegov život da bude završen, te da će da prestane da postoji na ovom svetu, barem u obliku živog bića na čiji smo prikaz navikli, razmatrajući učenja brojnih aktualnih veroispovesti.
Operacija srca koja je trajala 23 sata
Samo čovečanstvo je, uglavnom nesvesno, nastrojeno protiv života i produžetka sopstvene vrste. Nametanje vulgarnih sistema vrednosti nalik podršci LGBT populaciji, uzgoja i upotrebe genetski modifikovanih namirnica (koje smanjuju plodnost ljudi), ratovima, sve većem broju veštačkih fatalnih bolesti, prirodnih katastrofa izazvanih ljudskom rukom i svesno i nesvesno…
Njihovim sadejstvom postiže se smanjenje ukupne populacije. Tim putem se kao vrsta krećemo u jednom pravcu – američkom snu o postojanju svega 500 miliona ljudi na planeti ne bi li se osiguralo blagostanje i slobodnije uživanje resursa kojima planeta raspolaže, a čije se zalihe smanjuju opasnom brzinom usled nemarnosti tvoraca gorepomenute ideologije.
Pojedinci koji su dotične tendencije spoznali su počeli da vrednuju život kao najveći Božji dar. U ovom periodu na popularnosti značajno dobija teorija o besmrtnosti. Da li ste se ikada zapitali koju biste pokretačku snagu uživali bez ograničenja svog životnog doba? Kako bi takav život izgledao? Svakako je krajnje vreme da se zapitate s obzirom da nauka koja je u izvanrednom povoju upravo priprema više pristupa percepciji tzv. ,,leka protiv starenja“. Medicina i naučne oblasti povezane sa informatikom i računarstvom u kombinaciji sa brzim indeksom razvoja tehnologije nam donose nacrte nekoliko mogućih načina dugovečnosti i eventualnog podmlađivanja.
1.) Prenošenje svesti u memoriju super-računara:
Zamislite se u robotskom telu! Vodeći svetski informatičari sa najrenomiranijih univerziteta sa svih krajeva planete navode kako će presađivanje uma ubrzo da bude moguće i da se praktikuje sa velikom učestalošću i uspehom. Ovim bi se, naime, omogućila duovečnost duše u daleko efikasnijem ,,telu“ uz veliku lakoću prepravki i dogradnji kojima bi se jednom za svagda pobedila prolaznost. Glavni problem ovoj metodi predstavljala bi složena struktura našeg mozga čiji način delovanja i do danas nije detaljnije odgonetnut, kao i način skladištenja informacija i njegov kapacitet koji premašuje mogućnosti koje moderni super-kompjuteri nude. Mada, uz brz tehnološki prosperitet na dlanu, već za koju godinu bi mogli da se suočimo sa prvim uistinu svesnim robotom. Ko zna?
2.) Lek protiv starenja u bukvalnom smislu:
Fiziološki tok starenja uslovljen je slabljenjem intenziteta regeneracije naših ćelija. Pritom, svaka povreda dodatno ograničava moć obnove tkiva. Uzrok ovom fenomenu jeste svojevrsan enzim na kraju DNK koji onemogućuje njegovo ponovno razdvajanje. Medicinari tvrde da bi uspešno otklanjanje istog osiguralo večnu sintezu genetskog materijala, tj. besmrtnost. I ne samo to, na isti način bi se za shodno dalo da se ljudi dodatno podmlađuju dobivši priliku da organizam dovedu u prevashodno stanje iz bilo kog dosadašnjeg dela života. Optimistični lečnici tvrde kako će koncepcija ove teorije da bude ostvariva koliko predstojeće decenije, te da bi današnji šestedetogodišnjaci mogli uglavnom bez problema da dožive kreaciju prvog ,,leka“ ove vrste i produže sebi život, ukoliko ga i ne ovekoveče. Ipak, implementacija ovakve supstance nas ne bi zaštitila eventualne pogibije, no, nikada ne bismo mogli da izgubimo život usled prirodnih komplikacija.
3.) Nanoboti u vidu bioloških baterija:
Možda je, bar za sada, okarakterisana kao najmanje futuristička metoda. Ove sitne biomehaničke čestice sastavljene isključivo od lako razgradivih prirodnih, po organizam bezopasnih materijala, bi se napajane malim i beznačajnim količinama energije našeg organizma krećući se po njemu i obavljajući svoje funkcije koje bi obuhvatale analizu stanja ugroženog dela organizma, brzo i efikasno saniranje štete, a predpostavlja se da će ovim putem moći takođe da se uklone pod dejstvom mehanizma enzimi DNK koji onemogućuju večitu sintezu ćelija. Uz to bi bili povezani sa spoljašnjim računarskim uređajem, stavljajući suštinu svojih trenutnih aktivnosti do znanja ..sbujektu“ u koje ćemo vrlo moguće svi uskoro da se pretvorimo pod pritiskom zapada.
Međutim, postavlja se pitanje: ,,Kuda bi vodilo otključavanje večnog života uslovljeno razbijanjem biološkog zuba vrebena?“ Kao sebično inteligentno stvorenje, čovek se vlada u skladu sa društveno prihvatljivim normama najpre kao verujuće biće koje živi u strahu od Boga. Svest o bliskoj smrti primorava individuu na pokajanje i savestan život. Ali, šta bi sprečilo istog pojedinca da sprovodi neograničenu samovolju i izigrava Boga kada bi shvatio da bi besmrtnošću izbegao smrt i strašni sud kog se svaki vernik tri savremenih religija pribojava? Takođe, koja bi bila svrha takvog života? Najverovatnije bi postao sam sebi cilj. Došlo bi do trajnog nestanka svake motivacije i inspiracije, istovetni dani bi se preslikavali u godine, a one u vekove bez ikakvih promena. Jednom rečju, bio bi dosadan.
Nesumnjivo je da bi takav život podsećao na scenario ,,Bezvremenske Adelajn“.
Autor: Miodrag Miltuinović