MAGNA CARTA LIBERTATUM
Magna carta libertatum (eng. The Great Charter) ili Velika povelja sloboda je engleski ustavni dokument iz 1215. kojim je ograničena moć engleskih kraljeva, konkretno kralja Jovana bez Zemlje (Džona). Potpisana je 15. juna 1215. godine u Ranimidu, zapadno od Londona.
U ponedeljak 15 juna 2015 godine je obeleženo ravno 800 godina od usvajanja Magna Karte (Magna Carta ili Velika povelja). Doduše, većina nas je to uvidela zato što je Gugl, osam vekova nakon 15. juna 1215. godine, na svoju naslovnu stranicu stavio animaciju („dudl“) kralja Džona kako potpisuje, tj. nevoljno lupa pečat na Povelju.
Kralj Jovan bez zemlje potpisuje Magna kartu
U pitanju nije bila mala stvar – mnogi navode da je u pitanju prvi pisani ustavni akt na svetu, odnosno prvi dokument koji ljudima nedvosmisleno garantuje građanska prava i vladavinu zakona. To jest, da je posredi svojevrsna „krštenica slobode“ ili, sekularno, njen izvod iz matične knjige rođenih. Ručno napisan, na ovčijoj koži, sa oko 4.500 reči. Smatra se da Magna Karta, indirektno, i dalje ima ogroman uticaj na svet – pre svega zato što je ovim dokumentom po prvi put zapečaćena velika ideja o ograničavanju samovolje vladara. Jednostavno, neka centralna vlast više nije mogla da kontroliše ekonomski, politički, verski ili intelektualni život ljudi nad kojima upravlja. A šta je zaista bilo?
Velika povelja je nastala kao rezultat neslaganja između rimskog pape i kralja Džona i njegovih barona u pogledu kraljevskih prava: zahtevano je od kralja da se odrekne određenih prava i da poštuje određenu zakonsku proceduru, kao i da prihvati da kraljeva volja može biti ograničena zakonom. Velika povelja je prvi korak dugog istorijskog procesa koji je doveo do vladavine ustavnog zakona.
Naprosto – Kralj Džon (ili Jovan) je bio nasilnik ili siledžija, a plemići neobično buntovni. Uzgred, bio je to isti onaj kralj ili princ Džon iz legendi o Robinu Hudu, odnosno zli lav sa prevelikom krunom što sisa prst i obožava poreze iz Diznijevog crtaća o istom junaku. A ako je verovati problematičnim srednjovekovnim izvorima, zaista je bio sujetan, gramziv, osvetoljubiv i loš vladar, uostalom, nijedan potonji engleski kralj nije uzeo Džonovo ime. U ratovima je izgubio Normandiju, Akvitaniju i Anžu, oženio se osmogodišnjakinjom (drugi put) uz gomilu vanbračne dece usput, ali glavni problem njegove vladavine su, naravno, bile – pare. Nametnuo je izuzetno visoke poreze, a kada plemići nisu hteli da ih plate, zarobio im je i utamničio sinove. Tada je engleskom plemstvu sve to bilo dojadilo, pa su se pobunili i zaratili sa kraljem, zauzimajući London. Kada se Džon pribrao i sabrao – zapravo se oduzeo. Uvideo je da ne može da pobedi, te je progutao ponos i ponudio ovu Povelju kao svojevrsni mirovni sporazum. U tom smislu, čin potpisivanja Magna Karte zapravo je bila njegova taktička kapitulacija. I sad, pobune i zavere plemstva nisu bile neuobičajene u to doba, naprotiv, ali se najčešće radilo o nekom plemiću koji je pretendovao na presto i oko kojeg su se zatim okupljali pobunjenici. Međutim, u ovom slučaju Džon nije imao nikakvog konkurenta i zahtevi pobunjenika bili su isključivo političke i ekonomske, a ne dinastičke prirode. Prema jednoj nezgodnoj klauzuli iz Magna Karte (broj 61), bilo je moguće sazvati komitet od 25 engleskih plemića koji su zatim legalno mogli da odbace kraljevu odluku o bilo kom pitanju, čak i da zauzmu njegov zamak i imovinu, ako to požele.
A zatim je sve propalo. Čim su se plemići smirili i napustili London, Džon je zakukao kod rimskog pape Inoćentija III, koji je Magna Kartu proglasio ništavnom, nepravednom po prava kraljeva i štetnom po engleski narod. Za papu je to bio „sramotni sporazum koji je nametnut nasiljem i strahom“, što je kralju odgovaralo kao šamarčina protivnicima vakcinacije. Izbio je novi totalni građanski rat između kralja Džona i plemstva, koji je okončan tek njegovom smrću od dizenterije godinu dana kasnije. Tada je tekst Magna Karte prilično izmenjen i broj klauzula je smanjen za trećinu. U narednim vekovima je često modifikovana i u različitim verzijama je usvajana čak 45 puta. Sve u svemu, Magna Karta je bila neuspešna čak i kao originalni mirovni sporazum, nisu je prihvatili ni mnogi engleski plemići, a legalno je važila samo oko tri meseca. Usponom britanskog parlamenta, gradualno je prestajala da ima značajnu ulogu u engleskom političkom životu. Praktično je opozvana 1829. godine, a na snazi su ostale samo klauzule 1, 9 i 29 – one o slobodi engleske crkve, o slobodama grada Londona, i o pravu na pravedno suđenje. Zbog svih ovih činjenica, mnogi istoričari danas govore o „mitu o Magna Karti“ i posmatraju je samo kao napuštenu, neuspelu i romantičnu ruinu.
Iako je povelja ograničila kraljevsku moć i u svoje 63 stavke pokrila mnoga pitanja, uglavnom je zastupala veleposedničke interese. Pitanja obuhvaćena poveljom kretala su se od prava slobodnih ljudi na suđenje i pravdu, pa sve do težina i mera, ribarskih vrša i stranih trgovaca.
Magna karta je, takođe, ograničila prava šerifa, čuvala slobode i privilegije okruga i gradova i načinila sporazum sa Krunom da se neće mešati u prava Crkve, niti da će bez pristanka krunskog saveta nametati Klevetnički danak ili bilo kakav drugi porez.
Ovakav kiselkasto-gorki utisak ostaje i nakon detaljnijeg čitanja onoga šta u Magna Karti zaista i piše. Ako se ne umre od dosade, to jest. Prvo, i same „klauzule“ su dodate kasnije, i to mnogo kasnije, tek 1759. godine. Izvorno, bio je to jedan predugački i nabacani tekst bez prekida (otuda i naziv „Magna“ ili „velika“: zbog neprilične dužine, a ne veličanstvenosti). Drugo, napisana je na latinskom jeziku, dok su kralj i njegovo plemstvo govorili francuski, a nepismeni seljaci nekakav engleski. I treće, u pitanju je spisak gomiletine sasvim praktičnih, vrlo specifičnih i poprilično anahronih stvari koje su mučile tadašnje bogate i naoružane vlasteline. Kao takva, ona uopšte nije imala univerzalni sociopolitički ili monumentalni filozofski karakter poput npr. engleske Povelje o pravima (1689), američke Deklaracije o nezavisnosti (1776) ili francuske Deklaracije o pravima čoveka i građanina (1789). Ne, u Magna Karti se naširoko drobi o zamkama za ribolov, o nekim konkretnim velškim taocima, o mernim jedinicama za kukuruz, vino i pivo, o šumarima, šerifima i šumama, o jevrejskim zelenašima, o iznosima feudalnih poreza i tome slično – što su ezoterične stvari koje danas zanimaju samo posebno nastrane istoričare engleskog srednjeg veka.
I nije to ništa neobično ni strašno. Vlastelini i baroni koji su kralju izdiktirali Magna Kartu naprosto nisu ni bili (niti želeli da budu) nekakvi revolucionari koji uvode novi politički sistem u zemlju. Već obično buntovno plemstvo koje je ojačalo, okupilo se i primoralo kralja da podvije rep i posluša ih u vezi sa nekim finansijskim i inim tehnikalijama. I to ad hok i taksativno, bez mnogo elegancije i stila. Sve u njoj se odnosilo jedino na njihove uskogrude i bogataške interese, a ne na običan svet ili raju. Naime, trećina „klauzula“ Magna Karte zaista ograničava kraljevska prava – ali to čini u vezi sa nekim veoma opskurnim stvarima. Na primer, kralju se zabranjuje da primorava barone da grade mostove na rekama kako bi on mogao da ide u lov gde poželi. Što je simpatično, ali teško da ima bilo kakvog uticaja na današnju englesku kraljicu, demokratiju i ljudska prava. Ozbiljni istoričari su zato oprezni i koriste mlake fraze poput „uticala na“, „oblikovala“, „doprinela“ i tome slično kada spominju nasleđe Magna Karte. A svi ostali, naprosto, preterano slave i fetišiziraju dokument ograničenog uticaja, odnosno tekst koji više niko ne razume.
Pa ipak, ne treba biti previše ciničan. Kao što je neplodno preceniti značaj Magna Karte, neprikladno je i potceniti ga. Duh i simbolika ove velike Velike povelje jesu ono što ostaje važno. Uostalom, 800 godina kasnije i oko 2.400 kilometara dalje, u ovoj zemlji su samovoljno i arbitrarno uvećani nameti na plate i penzije za najmanje 10 odsto. A gde su naši velikaši da se pobune i kažu „Neće proći“? Suština Magna Karte bila je u tome da zakon nije samo izraz volje najvećeg zemare u plemenu. Već da iznad njega postoji nešto što se ne može tačno opipati ili namirisati, ali što upravlja i nad njim. U pitanju je vladavina prava, a što su engleski vlastelini nevešto nazvali „zakonom zemlje“. Prošle su duge 533 godine pre nego što je Monteskje isto to nazvao „Duhom zakona“ (1748), a što su par decenija kasnije i otelovili američki i francuski revolucionari po barikadama. Često citirana klauzula 39 („Nijedan slobodan čovek neće biti uhapšen ili zatvoren, lišen prava ili lišen poseda, stavljen van zakona ili prognan ili unesrećen na bilo koji način bez zakonske presude osoba ravnih njemu, u skladu sa zakonom zemlje“) zaista je bila sasvim neprimetno ušuškana ili zakopana u klauzule o engleskim šumama i ribama. I plemići su ovu klauzulu napisali da bi iz zatvora zbog neplaćenog poreza iščupali par svojih sinova, a ne imajući nekakvo čovečanstvo u vidu. Ali su u neplaniranom bljesku neobične dalekovidosti izrekli nešto na čemu počiva moderno društvo. A ono glasi: možda si kralj, predsednik ili premijer, možda si čak i bogom dan – u srednjovekovnom ili modernom smislu, svejedno – ali ograničavaju te naši, zemaljski, narodni zakoni. Ne možeš da radiš šta poželiš. I zato miči te bespravne pecaroške brane ili zamke za ribe sa našeg imanja.
Poštovanje povelje osigurano je konačnim stavkama, koje su davale ovlašćenje grupi od 25 barona da se podignu na oružje protiv kralja ukoliko se on ne bude pridržavao uslova Povelje. Tri dana nakon usvajanja Magna karte Džon je potražio, a kasnije i dobio, papsku osudu ovog dokumenta, što je četiri meseca kasnije dovelo do prvog Rata barona. I pored toga što su Povelju srednjevekovni i tjudorski vladari uglavnom ignorisali, smatra se da je značajno uticala na principe engleske ustavne slobode i da je bila model za ustave novih nezavisnih zemalja širom sveta.
Dakle, ni kralj Džon ni engleski baroni nisu mogli da predvide sve posledice parafiranja ovog dokumenta od ovčije kože. Engleske vlasteline je zanimalo samo da im kralj porezima ne skida kožu sa leđa i da ne uzima taoce, da im pusti sinove kućama, da učačkaju malo više kinte od lova i ribolova, da ne moraju da podižu mostove kad kralju padne na pamet, da ista mera za pivo bude u Londonu i u Jorku i tako to. Ali nisu ni morali da brinu za ostalo – to je nasleđe koje su prepustili nama. Jer, samo četrdeset godina kasnije, neke ideje iz Magna Karte su utabale put stvaranju prvog engleskog parlamenta. U sledećem stoleću, taj je parlament interpretirao delove Magna Karte kao pravo na pravično suđenje. U 17. veku, tokom Engleskih građanskih ratova, Velika povelja je iznova upotrebljena za novo ograničavanje apsolutne moći vladara. Zatim je preskočila baru i uticala na formulacije američke Deklaracije o pravima (1791) i tako sve do Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (1948), nakon klanice Drugog svetskog rata. Mrtvi dokumenti imaju svoj život ako im ga mi udahnemo. Drugim rečima, Magna Karta jeste bila proizvod vrlo specifičnih i vrlo dalekih istorijskih okolnosti – zategnutih odnosa između jednog siledžijskog kralja i pobunjenih velikaša pre osam vekova – ali radi se o tome šta ćemo mi da uradimo sa njom. Ako je čitamo kao sveto pismo (koje je, uzgred, takođe proizvod specifičnih i predalekih istorijskih okolnosti), nećemo daleko dogurati i zaspaćemo od dosade. Međutim, čak i ako Magna Karta ne detaljiše ili ni ne spominje stvari koje zanimaju modernog čoveka, ona simbolizuje naša prava kao individua nasuprot zlonamernoj ili kapricioznoj samovolji vlasti. Naprosto, ona je spomenik imanju muda. I trajna inspiracija za to da se dotična stisnu. A ako smo čitavih osam stotina godina posle u stanju nove ropske poslušnosti pred državom, vlašću i vlastodršcima, to više govori o nama nego o njoj.
Aleksej Kišjuhas
Izvor: Danas.rs