Netokratija kontroliše Internet – Oči Gugla

„Politika“ je nedavno objavila da su kineski hakeri prodrli u elektronsku poštu Pentagona. Digitalna špijunaža ili sajber-rat? Prvo sigurno, a možda i drugo. Ovde je reč o trećoj komponenti interneta. Digitalizam nije neutralna tehnika nego nova ideologija kapitalizma. U kom smislu?

Digitalni pretraživač „Gugl” je monopolist na tržištu informacija. Oblikuje strukturu našeg opažanja sveta. To je koncern sa 50.000 saradnika koji koristi 70 odsto tražioca informacija u svetu. „Fejsbuk” i „Tviter”takođe prožimaju bitne sfere života: opštenje, javnost, transakcije, medije, a pravila nameće kapital. Ne direktno, nego posredno.

Sama okolnost da je teško zamisliti život bez „Gugla” svedoči da je to najmoćnija ustanova za digitalno pravdanje kapitalizma. Zašto? Zato što šanse za slobodu i reklamu lišenu regulacije uvek znače više slobode za uži krug digitalno moćnih, a manje slobode za slabije koji eventualno mogu samo da bloguju i time da budu lažni ukras pluralizma. Neoliberalizam je uz pomoć digitalne tehnologije stvorio novo svetski umreženo i rizično klasno društvo. Kao što je nekada monopol pismenosti podrazumevao monopol vlasti, tako je i danas kontrola digitalnih servera ključna, bez obzira na to što se „Gugl” čini demokratskim posrednikom opštenja. Nova elita moći, netokratija, nadzire internet koji je šarena oglasna tabla za reklamu robe, ali i vlasti, mehanizam društvenog uključivanja, ali i isključivanja. Ako „Gugl”i može digitalnom brzinom da olakša mobilizaciju ekonomski izrabljivanih, kada bi revolucija ugrozila metropole kapitalizma „Gugl” bi sigurno bio isključen. Bez obzira na otvorenost interneta, cilj kontrolora umreženog društva jeste profit. Osim toga, nadmoć u vojnom sajber-prostoru stvara izrazitu dominaciju tehnološki i digitalno nadmoćnih država.

Može li se internet reformisati, odnosno pretvoriti u javno dobro, a da kapitalizam ostane netaknut? Teško. Informatička tehnologija čini 40 procenata svih stranih investicija u SAD. Internet korporacije sada čine skoro polovinu od 30 najvećih firmi u SAD prema tržišnoj vrednosti, navodi Robert Mekčesni. Ko dovede u pitanje prerogative internet giganata, dovodi u pitanje dominantnu infrastrukturu realnog kapitalizma. Zato i treba razbijati demokratske iluzije koje se pletu oko mreže. Komunikacijski prostor interneta skoncentrisan je u „oblacima” nekoliko monopolističkih korporacija. U spoljnoj politici „Tviter”i „Fejsbuk” su imali veliku ulogu u arapskom proleću, kada je Zapad podržao prenos ovih tehnologija u Libiju i Egipat. To je na drugoj strani podstaklo Rusiju Kinu i Iran da kontrolišu svoj internet. Pokazalo se da digitalni protest nije bio modernizacijski jer nije uvećao ljudska prava, nego je kod Arapa podstakao ratnu mobilizaciju. Danas internet najviše kontrolišu SAD.

Internet jeste katkad korisna preventiva. Olakšava upotrebu podataka protiv kriminala, ali i vrši nadzor nad elektronskom poštom. Centralne baze podataka raspoznaju imigrante koje treba deportovati ili sirotinju, pa takođe služe represiji. Internet je koristan u širenju znanja, ali i represije. Nevolja je u tome što su oba aspekta interneta (neutralni informatički i represivni) nerazdvojivi. Internet je medij sa Janusovim licem. Da li ova tehnička infrastruktura treba da bude privatna korporacija ili javni servis građana? Ili je rešenje u dizanju poreza „Guglu”? Evgenij Morozov kaže da treba stvoriti antineoliberalnu prijateljsku tehnologiju. Razvlastiti današnje kontrolore interneta kao manipulativnu infrastrukturu koja posredno, ali snažno, pravda kapitalizam.

Digitalna javnost je životni prostor kapitalizma. Zato u razumevanje smisla interneta treba učitati represiju. Internet je deo samoregulacije neoliberalizma, ali i motor manipulacije. Dijalozi, dijalozi, ali vlada praznina lišena novog. Internet koriste i oni koji veruju da je svet nastao za sedam dana kao i prosvećeni kritičari kapitalizma. Iako nema zabranjenog, tolerancija je represivna. Treba je prozreti. Odsustvo solidarnosti ne može se pravdati nejednakim sposobnostima ljudi. Sve u svemu, teško je govoriti o novoj onlajn demokratiji jednakih. Digitalno rečeno, sirotinja jeste oflajn i onda kada je onlajn. Digitalizam širi informacije, ali osigurava i eksploataciju.

Šta činiti?

Toni Negri kaže da je za borbu protiv mreže potrebna druga mreža.