STRANE SERIJE NA TV
Serije stranog porekla dovode do rušenja i privatizacije domaćih medija prikupljajući svu gledanost nažalost brojnih predstavnika lakoverne publike
Većina naših sunarodnika bi se složila oko činjenice da bi možda atribut ,,turska“ bio adekvatniji u okviru naziva čuvenog domaćeg medijskog servisa ,,Prve srpske“ televizije. Naime, većina serijskih programa na repertoaru jesu upravo produkti turske ili indijske filmske i serijske industrije. Srbi, prvenstveno stariji koji su prikovani za fotelje, se ne odvajaju od malih ekrana i provode sate uz ,,Sulejmana Veličanstvenog“, ,,Odbačenu“, ,,Malu Nevestu“ i mnoge druge televizijske tekovine nama i te kako po kulturi poznatih azijskih zemalja. Kako bi na činjenicu da su najgledanije serije u našoj napaćenoj zemlji upravo kreacije nekadašnjih okupatora reagovali naši preci koji su mučenički položili svoje živote zarad oslobođenja otadžbine?!
Živimo u periodu informatičkog društva, tehnologije, pre svega informaciono-telekomunikacione su u naglom i nepredvidivom porastu. Jednim klikom možemo da dodjemo do željene informacije za šta je pre svega nekoliko decenija bilo potrebno možda i po nekoliko meseci. Kulturna načela se usvajaju prvenstveno od dominantnih svetskih sila kao vid usvajanja tamošnjih kulturnih normi, što moćnim zemljama i pogoduje, jer time subjekte izlažu snažnom uticaju domaćeg načina razmišljanja time ih približavajući pragu povinovanja sopstvenoj volji u cilju širenja kontrole. Da li ste se ikada zapitali zašto je renomirani Holivud u SAD-u? Mislite li da Amerikanci gledaju turske serije?!
Svakako, gotovo je ne moguće da se ogradi od nametanja medijskih izdanaka svih vrsta koji su poreklom iz moćnih država, nalik gorepomenutoj. Načela koja isti propagiraju su postala suštinski deo tkanja mentaliteta današnjice, te se prožimaju i kroz sam način života koje stanovnici našeg kontinenta, kao i ona dva preko Atlantika vode, postajući njegov neprikosnoveni činilac. Usvajanje propagiranih odlika od ovakvih izvora je neizbežno. No, da li je ovolika aktualizacija orijentalne kulture zaista obavezna? Naravno da nije…
Popularizaciji istočnjačke televizije doprinela je znatiželja muslimana iz unutrašnjosti, ali i našeg trusnog komšiluka. Veoma brzo se proširila među pripadnicima hrišćanske vere takođe, koji besramano skrnave domovinu navijajući za Sulejmana prilikom invazije na Srbiju, nakon čega pokušavaju da se okarakterišu kao velike patriote. No, ne moramo njih da krivimo. Dotični programi su pažljivo dizajnirani ne bi li pod svoj degradirajući uticaj stavili publiku, koja očigledno nema pametnija posla nego da ovacijama pruža podršku nadvijanju kulta polumeseca nad balkanskim slovenskim narodima. Manje vernu publiku, turski glumci osvajaju redovnim posetama Beogradu, koje se neretko dešavaju s vremena na vreme postajući svojevrsnom tradicijom. U prilog privrženosti lokalne publike ovakvoj sramoti ide činjenica da po završetku emitovanja njihove omiljene serije, ,,oštećeni“ fanovi, najčešće starijeg uzrasta, ulaze u vid depresije i krize koje jedino može da izleči nova serija istovetnog porekla i slične tematike.
Naime, materijali ove vrste primoravaju besposlene gledaoce na moralnu i mentalnu degradaciju koja se ogleda u usvajanju i odobravanju malograđanskih, antipatriotskih, agresivnih i netolerantnih osobina koje nam se predstavljaju kao vrli nepromenjivi stubovi na kojima društvo dranašnjice počiva. Prekomerna i nepotrebna aktualizacija stranih programa indirektno dovodi do propasti naše industrije i pada količine njenih finansijskih sredstava, te naši javni servisi od velikog značaja i kredibiliteta, posredstvom zaintresovanih investitora, padaju u ruke investitora koji ponosno i sebično nastavljaju praksu promocije ,,Hiljadu i jedne noći“, ,,“ i sl. ne bi li što više privatizovali do skoro nepristrasne i neiskorumpirane informativne medije koji su uživali izuzetno poverenje i ogromnu gledanost širom bivše Jugoslavije. Primera radi, ozloglašena ,,Prva turska televizija“ pre promene imena nije beležila ovoliki broj stranih serija koje se smenjuju jedna za drugom u ogromnom tempu, kao ni značajniji rejting u toku emitovanja istih, koje se svakako nije dozvoljavalo u udarnim terminima.
Broj turskinh i indijskih serija je uveliko premašio plasirane konkurente sa ovog podneblja. Zaluđenicima prioriteti postaju posmatranje jednočasovnog prosipanja pirinča i lelekanja glavnih junakinja ,,Male neveste“ spram doprinosa eventualnom prosperitetu i procvatu srpskih TV kuća. Čak i ukoliko se po gledanosti s vremena na vreme pored pomenutih čuda azijske televizije određena domaća emisija istakne, u njenom okviru se izlažu još u negativnom smislu avangardniji i sramotniji sadržaji uz koje Srbi hipnotisano navijaju očarani svetlucavim bojama, golotinjom i nedostatkom morala. Posle nam ostaje još samo da krivimo vladu i da se pravimo političarima, pri čemu u potpunosti zanemarujemo činjenicu da smo mi doprineli neopisivom porastu publiciteta serija koje nam ispiraju mozak koje, nažalost i nismo svesni.
Autor: Miodrag Milutinović
„…do skoro nepristrasne i neiskorumpirane informativne medije koji su uživali izuzetno poverenje…“ je najbolje objasnio Marko Lopušina u svojoj knjizi “ CRNA KNJIGA“-cenzura u Srbiji 1945-2015. Možda je trebao da stavi 1944-2015 . Štimovane medije u službi „bratstva i jedinstva“. Što se tiče uticaja serija na ljude,kako mlade tako i starije naraštaje autor je pogodio srž jer je osnovni temelj jedne zemlje,patriotizam (namerno pišem patriotizam ali treba nacionalizam),urušen. Nacionalnog osećaja nema,ljudi ne vole svoje a tuđe bez razmišljanja prihvataju umesto da samo poštuju kao što rade i drugi u svetu ali… Bez ikakvog promišljanja se prihvata nametnuti osećaj krivice Srba i Srbije za sve okolne događaje pa sam imao prilike da vidim kako neki počinju da mrze sve što je srpsko! Na tom psihičkom stanju tih naših Srba mrzitelja možemo zahvaliti političarima kao što je Boris Tadić, Vuk Drašković,Vojislav Šešelj…i svim našim divnim medijima!