ŠPANSKA MELANHOLIJA
Da li je melanholija karakter Španije i španaca – piše Dragoslav Bokan sa puta po Španiji
Ako postoji osnovna oznaka španskog karaktera, njegov psihološki grb i motto, onda je to MELANHOLIJA.
Te romantično izdužene senke usred mediteranskog sunčanog sjaja su deo svakog madridskog predgrađa, svih prestoničkih ulica i bulevara, svakog dugačkog i pospanog popodneva…
Skulptura Krilata pobeda – hotel Metropolis u Madridu
Melanholija ima nad sobom dva jednako moćna, duhom različita krila (i dve sudbine): eros i tanatos, karnevalski duh i hrišćanski misticizam, pospanu ali snažnu životnu energiju (elan vitale) i neumoljivo osećanje „iskušenja smrti“ (memento mori & dans macabre)…
Melanholijom se najlepše sanja i najlakše podnosi smrt.
Ona nas podseća na naše palo božansko poreklo i prepušta nas Njegovoj volji i dežurnim Anđelima Čuvarima…
Ako je Srbe oduvek odlikovala neka zavodljiva „mangupska vedrina“ (uz šmekersko uvrtanje brkova i osmeh što osvaja i najledenija srca), najprepoznatljivija španska karakteristika bila je i ostala ova aristokratska melanholija.
Takva joj je i čitava istorija, svečano uspravljena pred herojskim zavetima crnih vitezova (melanholično svetlucajući na tamnoj pozadini specifičnog sudbinskog fatalizma).
Između čežnje i strepnje se odvija melanholični životni let svega zaista španskog.
Dragoslav Bokan
Izvor: FB profil autora