Sudjenje i logika ovoga sveta kvare duhovnu osetljivost

 

LOGIKA OVOGA SVETA I SVETI DUH

Logika ovoga sveta kvari duhovnu osetljivost – Sveti Pajsije Svetogorac

 

Sveti Oci su sve sagledavali duhovnim, božanskim očima. Svetotački spisi su pisani Duhom Božjim, i Duh Božji je taj koji tuzmači Svete Oce. Danas nema često ovoga Duha Božijeg, da bi se razumeli spisi Otaca. Sve se gleda očima ovoga sveta, i ništa se drugo ne vidi. Nema dobrih dela koja daju veru i ljubav. Arsenije Veliki je stavljao bosiljak u vodu i nije je menjao, tako da je voda mnogo mirisala. A šta ćemo mi razumeti o toj ustajaloj vodi! „Ma ne razumem ovo“, kažu ti. Ne zaustavlja se da vidi ima li tu još nešto, nego dobacuje zato što ne razume!

Kada se umeša logika, ništa ne može da se razume – ni Jevanđelje ni Sveti Oci. Duhovni osećaj se kvari, i Jevanđelje i Oci postaju čoveku nekorisni, tako da on dolazi do toga da kaže: „Tolike godine se ljudi nepravedno pate podvizavanjem, postom, itd!“ Ovo je bogohuljenje.

Dođe jednoga dana jedan monah u Koliviju automobilom.

„Dete moje, rekoh mu, šta će tebi automobil? Ne ide to!“

„Zašto starče“, reče mi, zar ne piše u Jevanđelju „sto puta više primiće i naslediće život večni? (Mt. 19, 29)“

Ovo, „sto puta više primiće“, rekao je zato što je želeo da ima. Ali, na monaha se odnosi ono što kaže Apostol Pavle da: „ništa nemajući sve poseduju“. Monah, dakle, nema ništa, ali može da raspolaže tuđim vrednostima, zato što mu veruju radi njegovih vrlina. Mi monasi ne treba da imamo! Videite kako se uz pomoć logike može doći do pogrešnih tumačenja? Imajte uvek na umu da, ako se čovek ne posveti (očisti dušu od greha), ako ne dođe božansko prosvetljenje, svako tumačenje koje će takav čovek dati biće uvek smutno.

Upitaše me jednom: „Zbog čega Presveta Bogorodica nije učinila čudo na Tinu, i Italijani razvališe brodić „Eli“ na dan njenog spomena?“

A Presveta Bogorodica je tamo učinila i veće čudo. Razvaljivanje brodića „Eli“ izazvalo je srdžbu Grka. Grci su shvatili da Italijani ništa ne poštuju i razljutili su se, i zatim su ih proterali vičući „vazduh“. Da nije tako bilo, Grci bi rekli: „I ovi Italijani su religiozni, oni su naši prijatelji“. Ne bi razumeli bezbožnost Italijana. A sada dolaze ovi sa svojom logikom i govore: „Zašto Presveta nije učinila čudo?“ I šta da im kažeš?

A drugi pitaju: „Zar su u Vavilonu, kada su u peć bacili trojicu mladića, zaista merili vatru, i izmerili da je bila četrdeset devet lakata?“

Pa kada je vatra isprva bila sedam metara visoka, dodali su još materijala za loženje da bude sedmostruko veća. Zar sedam puta sedam ne daje četrdeset devet? Vidiš li kako su znali kolika je vatra? Ovde vidiš jedan racionalizam, jednu bezumnu logiku, koja je na koncu odvojena od stvarnosti. Neki od današnjih teologa zamajavaju se i ovakvim pitanjima. Tako, na primer, pitaju: „Da li su se demoni koji su bacili krdo svinja u more udavili? (Mt. 8, 32)“ A suštinsko značenje je da su otišli od čoveka. Šta se tebe tiče šta je dalje bilo? Bolje pazi da demoni tebe ne posednu i nemoj se brinuti o tome gde se sada nalaze oni demoni.

Starče, neki pokušavaju da usaglase Jevanđelje sa ljudskom logikom. Tumače Jevnđelje logikom ovoga sveta bez ikakvog zazora.

Jevanđelje i logika ovoga sveta ne mogu da se usklade. U Jevanđelju je ljubav. U logici ovoga sveta je interes.

Jevanđelje kaže: „ako te ko neko potera jednu milju, idi sa njim dve (Mt. 5, 41)“.

Gde je tu logika? To je skoro ludost! Zbog toga oni koji pokušavaju da Jevanđelje usklade sa logikom ovoga sveta čine jednu ružno zamešateljstvo. Postoje, primera radi, različite grupe koje se bave filantropskim radom. Oni, tako saznaju da je neko postradao, da je osiromašio i da mu je potreban novac. „Pomoći ćemo mu, ali da se prvo uverimo da li mu je novac zaista neophodan“. I onda idu dva tri puta da ga posete, da se uvere da li mu je popmoć zaista potrebna. I ako, pretpostavimo, vide da ima nekoliko fotelja u sobama, kažu: „E, pa on ima toliko fotelja u tim sobama! Pošto ima toliko nameštaja, pomoć mu nije potrebna“. I ne daju mu pomoć.

Oni, međutim, ne razumeju da je taj čovek gladan. Jer, kada neko osiromaši, to ne znači da se istog časa promeni i njegova odeća. Otkud znaš da taj nameštaj nema od ranije, a još ako niko do sada nije došao da ga kupi? A može biti, da mu je to poklonio neko ko je saznao sa siromaštvo njegove porodice. Takvi dobrotvori se kriju iza logike i vrše smutnje, a Jevanđelje ostaje van njihovog života. Ljudi gledaju na stvari spoljašnje, i zato sve pogrešno tumače.

Starče, logiku i ljudsko razmišljanje koje imam, osećam kao zapreku za napredak u duhovnom rasuđivanju.

To zaista i jeste prepreka za duhovni napredak, jer tada odlazi blagodat Božija. Čovek tada ostaje bez pomoći Božije, padne i razbije nos. Ljudsko suđenje i rasuđivanje su, po pravilu, nepravedni. Rasuđivanje Božije jeste ljubav, dugotrpljenje, podsticanje. Bakterija koja izaziva tvoju duhovnu bolest je to što stvari istražuješ ljudskom logikom. Delotvoran lek su dobre misli. Kada čovek skreće desno, ima dakle, dobre misli, a raste i sposobnost njegovog srca. Stoga, ako mnogo koistiš razum, neophodno je da dobro paziš na svoje pomisli, jer i zaključci do kojih svojim umovanjem dolaziše, jesu ljudski a ne duhovni i osvećeni.

Starče, zašto tako često padam u osuđivanje?

U tebi je Pravo koje studiraš, i zato osuđuješ. Mnogo puta određene studije ili neko zanimanje, na izvestan način stvaraju jednu suvu logiku. Logika je česta bolest onih koji umuju. Ona je suština bolesti. Ako imaš srca, logika ide mnogo ispred tvog srca.

Ima mnogo onih koji imaju veliku moć mišljenja i koji rasuđuju sa egoizmom, i koji ništa ne primaju. Sve traže od drugih ali ne i od sebe. Sami ostaju u svojim nemoćima a druge osuđuju. Zaista je to veoma čudno! Spolja su uobličeni, napravili su jednog spoljašnjeg čoveka punog licemerja i u sebi nemaju ni traga od prostodušnosti. To i jeste razlika između evropskog i jelinskog duha. Kada kažem „jelinskog“ mislim na duh pravoslavlja. Kod evropljanina nikad ne možeš da shvatiš kada možeš, a kada ne možeš da mu se približiš. Uvek kaže „dobro došli“ sa lažljivim osmehom. Dok jelina možeš da razumeš. Radostan je? To i pokazuje. Hoće da te prevari? I to pokazuje, pa i to uviđaš.

Kako biva kriv onaj ko osuđuje ljude a svakako i stanja?

Sami se krećete u sferi logike, služite se samo svojim mozgom, a ovo je posledica toga. Dobro je za one koji imaju ravan um, da Bog uzme odvijač pa da ih malo okrene. Koliko se um više isprazni, toliko blagodat ispunjava čoveka. Kada kažem um, mislim na ljudsko rasuđivanje, na egoizam, na samouverenost. U onom moemntu, međutim, kada neko shvati da ne rasuđuje ispravno i kada kaže: „Rasuđujem na način ovoga sveta, moje rasuđivanje nema božanskog prosvetljenja i stoga ću pogrešiti. Zato ne treba da koristim to moje rasuđvanje“ – tada ga Bog prosvetljuje, i tada može ispravno da rasuđuje šta je pravo.

Pametnim ljudima iskušenje ne dolazi kao očigledno suđenje. Kada čovek u sebi ima ljudske elemente, on sudi ljudski i čini zlodelo. Čovek treba da se udalji od tog ljudskog elementa, da bi njegov sud postao božanski. Sud ovoga sveta je krivi sud. Kolike samo nepravde bivaju! Jednom prilikom za Pashu, nakon Svete Vaskršnje Liturgije, sedosmo malo u jednu kućicu da pojedemo sir i jaje. Pored mene je sedeo jedan monah koji je bio vodič mazgi, i koji je donosio drva. Gledam ga, stvalja u svoj ćošak ono što mu je ponuđeno.

„Jedi“, rekoh mu.

„Dobro, dobro, ješću“, reče mi.

Gledam ga posle, opet ne jede.

„Jedi, opet ti govorim. Danas je Pasha.“

„Blagoslovi starče, reče mi, „ja, kad se pričešćujem, ne jedem do dva popodne“.

Od prethodnog dana posti a ješće popodne! Vidiš li šta on čini radi blagočestivosti? A drugi mogu da ga smatraju običnim mazgovodcem.

Čovek je tajna! I ako te primoravaju da sudiš, razmišljaj: „Da li je ovaj moj sud božanski, ili je pun pristrasnosti?„

Da li je to nesebično ili puno samovolje? Nemojte imati poverenja u sebe niti u svoj sud. U tom sudu ima mnogo egoizma. Mene su postavili da sudim o jednoj stvari, i iako to nisam hteo, primorali su me. I kada sam stao na molitvu, pošto sam sa nesebičnošću i nepristrasnošću sudio, nisam osećao onu sladost kao drugim prilikama. Nije me uznemiravala moja odluka o nečemu, nego to što sam sudio kao čovek. Koliko je često naš sud prevaran i koliko su tu često prisutni ljudski kriterijumi! Mnogo je drskosti u ljudskom suđenju, Sud pripada Bogu. To je strašno! I nije važno, ako onaj ko sudi ima i dobru nameru. Važno je šta je u njegovom sudu.

Potrebno je mnogo rasuđivanja. Prirodno, svi mi imamo neko rasuđivanje, ali na žalost, mnogi od nas ga ne primenjuju na sebi samima, nego na bližnjima svojim. To rasuđivanje koje imamo, pomućujemo suđenjem i osuđivanjem i zahtevom da se drugi poprave, dok je u stvari to trebalo da zahtevamo samo od sebe, pošto ne uzimamo dovoljno učešća u duhovnoj borbi i u odsecanju sopstvenih strasti, kako bi se duša naša oslobodila i kako bi uzletela na Nebesa.

Sveti Pajsije Svetogorac