Zašto se Jugoslavija raspala? – Nenad Prokić

Nenad Prokić je srpski dramski pisac, reditelj, redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, jedan od osnivača LDP i narodni poslanik u Skupštini Srbije u dva mandata.

Nenad Prokić je redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1995) i jedan od osnivača Beogradskog kruga i Foruma pisaca. Bio je direktor BITEF-a dva puta uzastopce (1997-2005). Takodje je boravio kao dramaturg pisac u Jugoslovenskom dramskom pozoristu u Beogradu (1985-1995) i Slovenskom narodnom gledališču u Mariboru (1991-1995).

Nenad Prokić, autor komada „Prst obarač metak pištolj“ koji su glumci britanske pozorišne trupe „Stan’s cafe“ izveli na 60. Sterijinom pozorju, napisao je složenu i studioznu, istovremeno duhovitu i ironičnu, nadasve opominjujuću studiju o istorijskim okolnostima koje su dovele do atentata u Sarajevu i do toga da danas, posle toliko mrtvih, razrušenih kuća i zauvek razbucanih živih, imamo isti interes: da isključimo mozak i da kupujemo što više i što jeftinije u što bezveznijem trgovačkom lancu. Tim povodom za Bilten Sterijinog pozorja Snežana Miletić napravila je intervju sa njim.

O Principu, nestajanju nas kao ličnosti i nas kao naroda, nedoslednosti srpske politike, o tome zašto ubijeni ustaša u Blajburgu nije isto što i ubijena žrtva u Jasenovcu, ali i o tome kako naše obrazovanje stvara male polucivilizovane vukove koji najkraćim putem idu do cilja, govori Nenad Prokić…

Bavili ste se vremenom atentata na Franca Ferdinanda i okolnostima koje su do toga dovele. Sprema li naša politička konfuzija nekog novog Gavrila Principa? Mnogo je straha među ljudima i bez – da vas citiram, večno zabrinutog CNN-a, i dodajem, večno nez(a)brinutog RTS-a?

Istorija se nikada ne ponavlja doslovno. Suštinski da, ali formalno ne, tako da ne očekujem novog Gavrila Principa. Vremena su se dramatično promenila, svet se užasno promenio od tog vremena ali de fakto se u geopolitičkom smislu u Evropi ništa nije promenilo. Nama je sada glavna zemlja, koja je vodeća zemlja u EU, zemlja koja je onomad izazvala dva svetska rata, i oba izgubila a sada još ima ambiciju da uči nekoga o moralu. Ta ideja Evrope, sam fakt da je to tako, govori o tome da tu nešto nije u redu, bez obzira na takozvanu denacifikaciju, niko više nije ravnopravan sa tom državom i to stvara određeni disbalans.

Devedesete godine se Nemačka ujedinila, a ’91. se Genšer već šetao ovuda u žutom džemperu i rasturao Jugoslaviju. Ne možemo da budemo sigurni da posle Prvog i Drugog svetskog rata, i ovog danas, u nemačkoj politici nema, između ostalog, naravno ne isključivo, ali neke želje za osvetom za istorijske poraze. Ne putem vojske, nego nekim drugim sredstvima. Sva moja iskustva sa Nemačkom su sjajna. Valjda su zato i opasni…

Patriotske, pričama o zaverama sklone snage, smatraju da su u tom smislu Englezi još opasniji…

Oni su mnogo više nego bilo ko drugi savladali tog posla oko demokratije, tako da se to kod njih ne vidi. Tu su opasne političke igre. To što Britanija nije u Evropi, osim jednom nogom, a i tu jednu će možda da povuče na referendumu, to znači da od Evrope nema ništa. To će onda biti Nemačka sa nekim svojim satelitima. Unije obično nastaju u ratu, ova je nastala u miru, nećemo više nikad sebi da dozvolimo da se koljemo, to je sve divno i krasno, ali velika je kriza u EU i evropskoj ideji. To je jedna carinska i ekonomska unija, nema atribute države i pitanje je kako će se održati već posle neke prve veće krize, a već su je korozirale mnoge.

Pa zašto mi onda srljamo u nju? Malo ispunjavamo uslove, pa malo ne ispunjavamo, ovo hoćemo, ovo nećemo, jurimo, pa stanemo. Totalna šizofrenija…

Mi moramo da uđemo tamo jer mi smo tu, pa smo tu. Jednom smo bili izolovani i sve je bolje od toga. Mi nemamo drugog izlaza. Da smo neke 90. godine ušli svi zajedno, bilo bi mnogo bolje. Da je Vučić naučio neke lekcije u životu pre nego što ih je naučio, a 20 godina kasni za događajima, bilo bi drugačije. On je nedavno u Vršcu rekao da, što ne znamo – naučićemo od Nemaca. Pa što to nisi rekao devedesete – bili bismo u boljoj situaciji sada. Ali s druge strane, niko od takozvanih mondijalista, svetskih izdajnika nikada ne bi rekao to o svojoj državi, da nešto i učimo od nekoga, to se jednostavno ne izgovara.

Treba da učimo, ali se to ne govori jer ti svoju zemlju tako stavljaš u drugi plan. Gde je sada taj srpski ponos koji je postojao u politici radikala i naprednjaka. Zar mi moramo sve tako dugo i teško da učimo? Dvadeset godina je bilo potrebno da se nauče osnovne stvari koje je većina nas videla i znala devedesetih. Da nije dobro da se Jugoslavija raspadne, da nije dobro da se ratuje protiv suseda, braće… Mi smo bili očajni devedesetih, oni su likovali, sada su oni preuzeli naše mišljenje i vode državu. To je apsurd ovog sveta, i to je možda i nešto što tom svetu i pripada.

Te 1992. godine nije srušena samo Jugoslavija kao država, srušeno je jedno verovanje, poništene su i poražene istorijske činjenice. Godine su prošle pune muka, ginulo se za slobodu nemo, da bi danas, hopa cupa, bio rehabilitovan Draža Mihailović. Čija je to crna ruka provirila? Imate li uopšte ideju zašto je to učinjeno?

Srpska politika nije jasna, a isto tako nije jasna ni hrvatska. Ne može u Blajburgu ubijeni ustaša, koji je ubijeni ubica, da bude isto što i ubijeni u Jasenovcu koji je ubijena žrtva. Ne može to da se izjednači i ne može hrvatski Sabor da sponzoriše susret u Blajburgu. Isto je i oko Dražine rehabilitacije, uopšte mi nije jasno zašto je to napravljeno, zašto je i kako taj sudija tako procenio…

Srpska državna politika je katastrofa i užasno je da se to dogodi u ovom trenutku, jer zna se ko je pobedio u tom ratu, to se ne može izjednačiti. Revalorizacija nema smisla, jer ne možeš biti i fašista, i antifašista istovremeno. Svako će, naravno, naći svoj argument tim povodom, takve stvari nikad ne moraju da budu odlučene u načelu, aklamativno, ali državna politika mora da bude takva: ili je Draža zločinac ili heroj. Ovde sada nije ni jedno, ni drugo. Sad možemo očekivati da i Hitlera proglase antifašistom, i Himlera i ne znam koga još… Antifašizam se upotrebljava samo onda kada treba, a zloupotrbljava kada treba, i to su neke stvari kojima se manipuliše i dan danas. To će uvek tako biti.

Jedan stari čovek, kada je čuo za Mihailovićevu rehabilitaciju, rekao je da se istorijom bave samo oni koji bavljenje njome mogu ozbiljno da kapitalizuju.

Iz istorije se može dosta naučiti, samo što je istorija takva da ne može da da odgovore na pitanja poput ovog oko Draže jer će svako imati svoje mišljenje. Istorija je rekla svoje, ali to, očigledno, ne znači ništa. Politika je takva da koristi sve argumente kad joj treba. Koristiće jednu te istu stvar, i kao dokaz, i kao protivdokaz. I to je osnovna osobina svakog političara. Ja istinu nikad ne upotrebljavam u jednini, uvek u pluralu – istine. Mora da postoji jedna državna politika, ne mogu dve. Ako ideš u EU, ako hoćeš da se otkačiš sebične Rusije, pri tom ne ideš nigde gde je sjajno, ali ti onda moraš da proglašavaš istinama one istine koje su za taj pravac opredeljujuće. I na njima da radiš.

Zamislite šta naša deca uče po knjigama, šta mi stvaramo, šta će ti ljudi kad budu došli u svoju 30. ili 40. godinu, šta će oni da budu, šta će oni da zaključe o državi, svojoj zemlji, životu u njoj kada toliko različitih informacija dobijaju o svemu. Državna politika mora biti jedna u odnosu na državne interese, a ne da se menja od danas do sutra. Posle propasti Jugoslavije, heroji su bili krezubi kokošari i palikuće, mi sad ne znamo je li Mladić heroj ili ratni zločinac, i kad to nismo odlučili na državnom nivou, ne govorim o pojedincu – svako ima pravo da zaključi šta hoće. Ali kada državni nivo odluči, e tada ćemo znati kako da se ponašamo i kakve udžbenike da pravimo. A daleko smo od toga da to razrešimo.

Britanski glumci dali su posebnu ozbiljnost, doslednost, neku čestitost, posvećenost i odgovornost vašem tekstu. Da li bi naši glumci umeli tako da odigraju? To su glumci koji posle predstave sami kupe domine i scenografiju i stavljaju ih sami u kamion. Postoji li nešto takvo kod nas?

Ja ga ne znam, kod nas je taj skupi nemački model pozorišta koga su napravili bogati trgovci u Nemačkoj da bi sa ženama odlazili da se provode za vikend. Kad nema trgovaca i nema države, taj sistem je neodrživ. Kada bi neko rekao Sergeju Trifunoviću da utovari stolicu, on bi dobio moždani udar. Ovo kod nas je rezultat odnosa prema poslu, a tamo je odnos prema surovim uslovima koji vladaju, nema zaštite, makar lažne koju ti nekom platicom daje država. Ne mogu da te otpuste, toga tamo nema. Ne kažem da je to dobro, kapitalizam je takav, gramziv, a demokratija je razbojnička podela plena između levice i desnice. Dva mandata tebi, dva mandata meni, ako se naljutim  – jedan mandat tebi – to je demokratija.

Ali u tom svetu moraš dobro da se organizuješ kao društvo, kao građanin neke države, da se u tom svetu što bolje snađeš, a ne da imamo ovo što imamo već skoro 30 godina: ne možemo da kažemo ko smo, gde smo, koje su nam granice, da donesemo osnovnu liniju kretanja gde hoćemo da idemo. Hoćemo da idemo prema zapadu: ako je to izbor, onda moraju da se rade određene stvari koje nećeš. A ako hoćeš u Rusiju, moraju da se rade druge stvari koje nećeš. Ne može jedno i drugo, i babe, i žabe. Posledica te nejasnoće u državnoj politici je nejasnoća u glavi. I de fakto, velike društvene neorganizovanosti. Sada kriza već toliko dugo traje da je epohalna. Ovako narodi nestaju. Ako se umire sto godina više nego što se rađa, ti ćeš da nestaneš. Kako da rodiš dvoje – troje dece kad nemaš pare ni ti da jedeš? Kako da ga školuješ, kupiš cipele? Ne možeš, nemaš zaposlenje, mogućnost da zaradiš… Odeš kod privatnika, on ti ne uplaćuje socijalno, kasirka u „Idei“ prima 18.000 dinara platu, kako da neko od toga rodi dete?! Državi plaćaš porez i zauzvrat ona ima neku obavezu prema tebi. Obavezu da ti da neku šansu. Kakvu je šansu ova država ikada dala bilo kome?

Razočarani smatraju da su demokatske vlasti svojim postpetooktobarskim bahanalijama napravile svetski PR ovim „novim Evropejcima“.

Oni su bili lopovi, korumpirane bitange koje su upropastile državu i dezavuisale sve ideje 5. oktobra. To je bila Demokratska stranka. Oni su digli sve što se moglo dići u zemlji. Upropastili su jednu ideju, mi smo Miloševića imali kao protivnika, a njih smo smatali za svoje. Oni su krali, ništa nisu radili, bili su nesposobni, zapošljavali su preko veze, radili sve ono najgore što se u Srbiji može smisliti. De fakto, ako 5. oktobar nije uticao na svoje protagoniste, kako da utiče na društvo. Tako da je 5. oktobar jedan od imaginarnih datuma u srpskoj istoriji. On se nikada nije ni dogodio. O njemu će da se gusla kao i o Kosovskom boju, ali od njega nema nikakve vajde.

S druge strane, došli su oni koji su do juče vikali „ua“ zapadu i kapitalizmu, Engleskoj, Americi, Nemačkoj, koji su govorili „Ajmo Rusija“. Sad su okrenuli ćurak, što ja pozdravljam, ali nemam iluzija, znam da će i to propasti. Znam da neće moći da urade ništa. Naša privreda jedina u regionu ostala je u recesiji. Vučić priča da će ovo, da će ono. Tako bih i ja mogao da sredim finansije, skinem platu svakome 20 posto i odjednom imam više para za tu godinu. A šta ćemo naredne? Nešto mora da se prekine. Ako učimo od Nemaca, dovodimo investitore, to je isključivo zato što priznajemo da sami ne možemo i ne umemo. Pa Tito je znao da u svakoj maloj varoši mora da bude neki pogon, da ljudi tamo nešto kuckaju. Ovi su to prodali tajkunima, oni su se obogatili, prodali alate u staro gvožđe, drže neobrađenu zemlju, ili su na njoj sagradili neke skalamerije.

Tako je potuno nemoguće živeti, moraš sam nešto da proizvedeš da bi živeo bolje. Ne da radiš za strance, pa ne dolaze stranci ovde da bi ti zaradio, nego da bi on zaradio. „Delez“ i ovi ostali, oni dolaze tu isključivo zbog sebe, i kada im ne bude bio dovoljno visok profit kako su mislili, oni će otići, kao što su otišli iz Bugarske, kao što su otišli odasvud. I tako se ništa ne radi. Treba da dođu da naučimo nešto od njih, biće neka konkurencija, ali moramo vlastitim snagama nešto da napravimo. Danas se u Srbiji ništa ne proizvodi, pa ne možemo svi da budemo kelneri.

To je, naravno, svet tako i hteo da bi od nas napravili kupce u njihovim prodavnicama, evo, najnovije u „Lidlu“. Ja u „Lidlu“ ne bih ništa kupovao pošto je to roba šeste kategorije. Ali zbog toga se raspala Jugoslavija, da bismo svi kupovali u „Lidlu“. A oni koji su prvi izašli iz nje, Slovenci, sada prvi razmišljaju o nekoj novoj uniji, da bi to bilo dobro jer tržište nije dovoljno veliko da preživiš. Dakle, 30 godina kasnije, naši životi definitivno su upropašćeni, opet zbog nekoliko nemaštovitih nitkova koji su se zadesili na vlasti 90. godina, zbog sveta kojeg je bilo baš briga za nas. Ali ne može tebi svet ništa ako si ti iznutra jak. Srbija mora biti jaka iznutra, da ima neku iole poštenu vlast, u granicama bar, kako je to svuda u svetu. Ne mogu da budu svi lopovi, od toga ne može biti dobro nikome.

Međutim ovde je sintagma „Vidi kako je sposoban“ sinonim za „Kako ume da se nakrade“. To ne vodi ničemu. Svuda ima lopova u svetu, ali bar se to radi u rukavicama. Ovde, ma kakvi. Ono što dobiješ u kući – to vaspitanje nosiš u život, a država ne vodi računa o tebi. Treba snimati decu po obdaništima, kažu da su agresivnija od osnovnoškolaca i srednjoškolca koji niti jedan dan nisu provela u normalnoj školi jer su rođeni posle raspada Jugoslavije – a to su bili poslednji normalni dani koje sam ja proveo na ovoj teritoriji – to je slika onoga šta ćemo mi imati za 20-30 godina. Generaciju malih vukova koji do cilja idu najkraćim putem. Koji su polucivilizovani jer su to naučili kod kuće: nervozni roditelji kod kuće, nemaju para, ostaju triput godišnje bez posla, nisu platili obdanište, nemaju odakle, ko zna koliko razvoda. Pa kako da dete bude dobro?

To su nesagledive posledice. Nisam siguran da Vučić i Verbić imaju bilo kakvu ideju o tome koliko je obrazovanje važnije od ekonomije. Ne možeš da imaš ekonomiju sa nepismenima, moraš da napraviš ljude, da budu civilizovani, dobri, da žele dobro drugome. Svi mi imamo divlje duše, takvi su ljudi, ali moramo da se civilizujemo, da imamo okvire ponašanja, a to smo poslednji put imali pod Titom. Tad se znalo: nisi smeo da kažeš tri stvari, a ostalo je bilo dozvoljeno. Danas sve možeš, a ne možeš ništa.

Snežana Miletić

Izvor: 021.rs