ЈЕЛЕНА

 

ЈЕЛЕНА

 

У месецу
ватре,
из
калеидоскопа
снова,
из
вреле тмине,
из јата
крилатих звезда,

сејућ‘
за собом
искре
ноћног пожара,

на мојем
небу
израњаш,

Јелена,

свилом
тканим заром
обвијена,
нежна,
смртна вило,

по звездама
ходаш,
у сну ми се
јављаш,
неодевена,

нудећи месо
зрелог
љубавног
плода,

гладну ватру
залуд
разгореваш,

на руци ми
спијеш,

а бдијеш
Онамо,

очи ми
везујеш
свиленим заром
љубавног бола,

у заносном
плесу,
само понекад
моја,
од љубави моје
бежиш,

верна само
својој
помамној
жудњи,

душа је твоја
дијадема
крашена
пупољцима ватре,

извијаш се,
рањена,
на оштрим
бридовима
Црвених језика,
на копљима
Пламених Витеза,

у месецу
водолије
нестајеш,

делфини те
безгласно
траже
у морској тмини,

и ждрали
међ‘ звездама,

из даљине,
поново,
весело дозиваш,

светионик си
једини
сред
ватреног мора.
Хучи,
ликује,
отима се,
голо лудило,
махнито крило
највећег таласа
хрли ка теби

и не досеже те.

Слепа за
урокљиве очи
разума,

у теби
је увек
нови
пламен.

Изгладнела,
враћаш се
блудној ватри,

нема и гола,
бацаш се
у наручје
огња,

опрљена,
одсутног осмеха,
грлиш ме
сред
ватреног бездана.

Гориш
на највишој
ломачи,

грми
стампедо
безнадне страсти,

горе
твоје очи

сјајућ`
небеским миром,

неухватни си
пламен
љубавне игре,

гориш у тишини,

пуцкета
свилена пређа,

следим те,
слеп
у жудњи,

само ти,
знаш,

где ћемо
бити,

у којем
вртлогу,
у којем
гротлу
махните игре,

заувек бити

једна
пламена ружа?

 

Љубомир Вулићевић