VOSTANI SERBIJO
Kako se dešava nevidljivi progres Srbije i skriveno uzdizanje zemlje mimo svih očekivanja
Srpska istorija je, kao i svaka savremena istorija, plod ideoloških laži i umetanja. Ona je tek delom istinita a u većoj meri je svesno lažirana i napunjena predrasudama, koje je u istorijske udžbenike servirala pobednička elita sa svojim socijalističkim uverenjima. Pošto pobednik piše istoriju, taj i takav pobednik je napisao istoriju koja mu je odgovarala i koja odražava njegove ideološke vrednosti.
Nevidljivi progres Srbije
Daću vam samo jedan jedini i očigledan argument – u istorijskim udžbanicima u Srbiji skoro i da ne postoji Crkva, Srpska Pravoslavna Crkva, koja je vekovima, čitajte VEKOVIMA bila glavni duhovni i materijalni stožer srpskog naroda, bez Crkve i njene pastirske i političke uloge, srpski narod ne bi preživeo, asimilovao bi se, poturčio ili pokatoličio. I umesto da se objektivno, čiste savesti i dokumentovano predstavi značaj Pravoslavne Crkve i njenog spasonosnog uticaja na istoriju Srbije, ona je SVESNO izbačena i marginalizovana iz srpske istorije, od svih onih istoričara i akademika koji su agnostici, ateisti ili sektaši. To što mrze Crkvu je razumljivo, ali da toliko nemaju savesti da budu objektivni, pokazuje samo njihovo duhovno stanje i kakav djavo vlada njima, koji ih satanski um vodi.
Nešto slično se dešava i u stvarno životu, jer je onaj stvarni život Srbije skriven i nevidljiv za ljude koji se zanose medijima i političarima, onoj drugoj vrsti satanske inteligencije, koja ljude tera da žive u laži. Onaj ko u tu laž poveruje, teško živi. Tako i sva ona masa nesrećnog sveta po Srbiji koja bez daha prati vesti, čita novine, udubljuje se u afere i senzacionalne natpise, koja preživljava crne hronike i apokaliptične vesti iz novina i sa televizije, svi oni žive u grču i u muci. Oni veruju u to da Srbija samo što nije propala, bankrotirala, zaratila, da je perspektiva nikakva, da je jedini cilj pobeći iz zemlje. Oni stvarno u to veruju i njima se to i dešava, podaci koje ekonomisti objavljuju pokazuju takvo stanje stvari.
Ali postoji i ona druga Srbija, koja se ne obazire na medije, na priče o zaduženosti, uvozu i izvozu, koja ne obraća pažnju na tabloide i političke afere, koja ne strahuje od budućnosti, koja ne gleda dnevnik, već živi i radi najbolje kako zna i stalno napreduje. Oni su za medije nevidljivi, oni su takodje nevidljivi i za gradjane koji duhovno žive od satanskih medija kao što su Kurir, Blic, Alo, Informer, Pink, Nova, oni su nevidljivi za državnu ekonomsku statistiku i brojeve, ali oni čine stvarni progres Srbije. Čine onaj nevidljivi progres koji uzdiže Srbiju mimo očiju domaćih i stranih posmatrača, koji zagledani u brojke i katastrofične cifre ne vide i onaj drugi, bolji i uspešniji svet malih i preduzimljivih ljudi i trgovaca. Tako nešto se desilo i u Rusiji, sada se dešava ovde.
Postoji jedna teza jednog srpskog intelektualca koja je popularna na internetu da je glavni problem Srba nestrpljivost i strast da se brzo dodje do rezultata i da nas to košta dugotrajnijeg uspeha. To je istina, ta teza je tačna na materijalnom nivou. Neki drugi narodi, posebno zapadni, su mirniji i staloženiji, pa bolje planiraju, strpljivo grade kvalitet i uspeh. Medjutim, moja teza je drugačija, naš najveći problem je neverovanje, nevera u Boga. Ne verujemo, zapravo verujemo suviše paganski i tako se i ponašamo. Da su Srbi samo malo više u veri, da se više mole, ispovedaju, poste i pričešćuju brzo bi nestrpljivost i strast izašla iz njih i na njihovo mesto došlo smirenumlje, mir i staloženost. Ljudi u veri, koji poštuju Božije zapovesti postaju mirni, krotki i trpeljivi i rade temeljno i strpljivo.
Ti nevidljivi mali ljudi čine da odjednom Srbija postane vidljivo bolja. To uzdizanje Srbije je neprimetno i dešava se na mnogo malih mesta, i u mnogim oblastima, koje u zbiru čine jednu veliku promenu, koja tek nakon nekoliko godina postane vidljiva. Ne ide to ni lako ni glatko, ali se dešava. A promena Srbije u ekonomskom pogledu je vidljiva, kako iz aviona, tako i sa ulice. Na žalost, ta promena na bolje i progres Srbije ima i svoju cenu u sve primetnijem sloju siromašnih i velikom jazu koji se pojavljuje izmedju onih koji imaju i onih koji nemaju, zbog pljačkaškog mentaliteta domaće elite, koja uzima samo za sebe a malo ili ništa ne daje narodu.
Ovo o čemu pričam je stanje koje je bilo u Srbiji pred Prvi i pred Drugi Svetski rat i koje je sada u Srbiji. To je ta skrivena istorija Srbije, koju su komunisti falsifikovali i ispunili proleterskim mitovima. U svim tim periodima Srbija je bila puna korupcije, političke ostrašćenosti, neorganizovanosti, tabloida, afera, mržnje i panike, velike pljačke naroda, ali je u svim tim periodima bila u napretku. Progres Srbije je bio vidljiv na svim poljima, ma kako to izgledalo čudno i neobično pored tako rdjavih ljudi i rdjave politike. To nikome nije bilo jasno ni tada a mnogima ni danas, ni domaćim a ni stranim analitičarima, ali istorija je to zabeležila i kroz valjanu analizu neke druge činjenice izadju na videlo.
A uzrok za nevidljivo uzdizanje i progres Srbije je blagodat Božija koja postoji u pravoslavnoj Crkvi i koja vlada medju vernim narodom i koja uzdiže i brani ceo narod. Ta Božija blagodat koju prizivamo kroz Crkvu stvara istaknute naučnike, sportiste, umetnike, firme, u zemlji od koje se to nikako ne očekuje. Ako pogledate bilo koju statistiku koliko nas Srba ima i kakvi su nam ekonomski i društveni pokazatelji, mi u svetskim okvirima uvek imamo nešto bolje od proseka koji se može očekivati za takvu zemlju i takve ljude. Objašnjenje da je to proizvod školovanja više ne stoji, jer u zadnje 3 decenije se naše školovanje na svakih 5 godina menja, da je to zbog klime, slične klime ima svuda u svetu, zbog gena, ni to ne stoji jer su geni nas i okolnih naroda istovetni. Jedino što nas razlikuje od hrvata, bosanaca je vera pravoslavna i samo vera pravoslavna, odnosno blagodat koju ona nosi.
Da Hrvati imaju blagodat Svetog Duha koja silazi kroz Crkvu, bili bi možda bolji u svakom pogledu od Srba, počev od sporta pa na dalje, jer imaju raznovrsniju zemlju i bolju klimu. Isto tako i bosanci. Ali jedno nemaju, nemaju blagodat. Otuda često mržnja u tim narodima prema Srbima.
Pošto moje tekstove mnogi shvataju pogrešno, moram ovde napisati šire objašnjenje. Ovo nije nikakav srbofilski tekst, niti umanjenje sposobnosti drugih naroda. Svaki je čovek vrednost sam po sebi i svakome čoveku ili narodu Bog da nešto vredno i jedinstveno. Ali mnogi ljudi i mnogi narodi zbog neznanja ili protivljenja ne veruju ispravno i nisu u istinitoj veri, pa njih blagodat Božija ne posećuje, ne osnažuje, ne čisti, ne uzdiže. Zašto je to tako, sam Bog zna, mada nas Biblija uči kako su ljudi stalno odstupali od Boga i tražili svoj put, bili tvrdovrati i tvrdoglavi, neposlušni. A oni koji su slušali Boga i živeli po njegovim zapovestima dobijali su blagodat.
Tako i Srbija ima mali broj pravednika koji slušaju Boga, mole mu se svakodnevno, prizivaju blagodat Božiju koja čisti ljude, nadahnjuje ih, snaži i stvara nevidljivi uspon Srbije. Bog deluje nevidljivo kroz ljude i dogadjaje. Taj tihi progres koji se dešava i koji uzdiže Srbiju, sve dok u Srbiji ima mira i stabilnosti. Zato neprijatelj ljudi, kroz svoje sluge, stalno kidiše na svaku blagodat, tako i kidiše na Srbe i Srbiju, razjedinjuje ih iznutra i napada spolja.
Kada bi mi svi bili bolji i Bogougodniji ljudi, niko nam ništa ne bi mogao. Medjutim, kako to nismo i kako ponavljamo istorijske greške i lekcije, kada Srbija opet bude na vrhuncu svog ekonomskog i materijalnog progresa, koji je i sada vidljiv a jednog trenutka će biti i evidentan, pašćemo ponovo dole, jer se mnogo posvećujemo materijalnom, a ono je samo manifestacija duhovnog stanja, doduše kod nekog je materijalno blagostanje rezultat duhovnog pada i služenja knezu ovoga sveta a kod drugih je to Božiji blagoslov.
Tako svako od nas stoji svakodnevno pred izazovom, kom ćeš se carstvu privoleti, nebeskom ili zemaljskom, Bogu ili Mamonu, jer jedan sluga ne može služiti dva gospodara. Oni koji su napravili ispravan izbor, služe Svemilostivom Bogu i na taj način najbolje služe i svom narodu. Ti mali nevidljivi ljudi su objašnjenje za neobjašnjiv progres Srbije i uzdizanje Srbije u regionu, mimo svih projekcija, analiza, i političkih odluka. Jer, sve okolne zemlje (osim onih koje su namerno ostavljene da budu buduća ratna žarišta) su dobile mnogo više novca od Srbije, koja je ostavljena na cedilu, ali ih Srbija stiže. I prestići će ih, ako bude dovoljno vremena mira i stabilnosti, jer djavo ne spava, on vidi ono što djavolovim poslovima obuzeti ljudi ne vide.
Otvorite oči, očistite duh svoj, ne bavite se djavolovim poslovima, ne lelečite nad stvarnošću i sudbinom, ne trujte se apokalitičnim vizijama budućnosti i pričama ljudi oko vas, ne odbacujte svoju zemlju i svoje mesto u njoj, po Božijem sudu vam je data na korišćenje, i niko vam neće više pomoći do sam Gospod. Stoga molite se Bogu, očistite dušu i duh, živite revnosno u veri i sam Bog će vas uputiti u bolji život, pa makar se sve raspadalo oko vas. Vi ćete biti onaj mali progres koji će dovesti do velikog uzdizanja Srbije.
Š.V.
Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.
1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.
2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.
3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.
4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;
5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.
6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.
7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.
8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.
9 Ko ima uši da čuje neka čuje.
Ponovljeni odgovor Vladimiru, gluvo je doba, ne čujemo se jasno, šaljem ne ja, nego sveštenomučenik Kiprijan koji kaže za našu Svetu Pravoslavnu Crkvu i njenu spasonosnu ulogu i važnost za našu dušu sledeće reči:
„Kome Crkva nije Majka, tome ni Bog nije Otac“.
Koliko god da reči sveštenomučenika Kiprijana doživljavam kao korisne i koliko god da verujem da je aktivno učešće u crkvenom životu meni korisno, ovaj tekst doživljavam kao još jedan od neubedljivih pokušaja da se misionari pomoću terminologije koja je sama po sebi antimisonarska.
Autoru najiskrenije preporučujem da pokuša sa nekim manje nasilnim metodama pomaganja drugima u spasavanju duša, a ne kroz osuđivanje celog sveta i očekivanje da će ljudi sa svim svojim nerazumevanjima i ranjivostima uspeti da se iz te osude pokrenu ka veri i duhovnom napredovanju. Da završim rečima jednog od otaca:
„Nema nam od Gospoda zapovesti da ljubav i pokajanje očekujemo od drugih ljudi.“
Iako, dakle, nemam bilo kakvo pravo da od autora očekujem da se menja na način kako sam ja to promislio, ipak verujem da neko ko je napisao toliko tekstova o duhovnosti ima sposobnost da iz ovih mojih reči izvuče ono najbolje po sopstvenu dušu.
Nikola Grujičić
Vaše mišljenje Nikola nije ništa neuobičajeno, postojalo je kroz vekove i dan danas je aktuelno i kod nekih vladika SPC da mi treba drugačije da razgovaramo sa inoslavnima i da misionarimo na „protestantski i katolički“ način, odnosno da se približimo njima na njima prihvatljiv način.
Ali …
To njihovo prihvatljivo komuniciranje je i dovelo do njihovog odvajanja od Istine, jer su katolici i pravoslavni prihvatili pagansko, ne bi li što više „vernika“ imali. Tako su otpali od vere.
Tako i mnogi pravoslavni otpadnu od vere kad mešaju pravoslavnu veru sa ostalima, a oni koji i ne otpadnu ali očijukaju sa drugim jeresima, dočekaju teško razočaranje kada inoslavni sa puno mržnje krenu na pravoslavlje.
Zašto je to tako odavno je objašnjeno i rastumačeno u Predanju, ali ljudi su slabi i romantični, veruju u bajke na zemlji.
Verujte i vi u šta vam drago, moje je da ponovim ono što su mudriji od mene rekli, nekome će biti dovoljno, nekome ne.
Pa i vaše mišljenje Anonimni čoveče nije ništa neoubičajeno, postojalo je kroz vekove i dan danas je aktuelno kod svih onih pravoslavnih vernika koji bi se najkraće mogli nazvati „Samoproklamovana So Zemlje“.
Njihovo misionarenje je zasnovano na neprestanoj zloupotrebi Otačkih citata, a sve to u cilju da se milijarde ljudi osudi, a „Samoproklamovana So Zemlje“ uveri u sopstvenu ispravnost i bogoupodobljenost.
Još jedna od posledica takvog misionarenja je i raspodela uloga u kojoj „smerni, grešni, skromni“ ljudi poput vas imaju Pravo da kritikuju i osuđuju čitav svet, a da „gordi, oholi, grabežljivi“ ljudi poput mene nemaju pravo ni da se osete drugačije od osuđenih satanista, jer gle – „Vi“ ste garantovano na pravoj strani! Sva sreća je da su me vaši istomišljenici do sada proglašavali i za Ustašu, Papistu, Soroševog plaćenika i ko zna šta još, pa sam eto i ja uspeo da dozvolim da na ovom svetu postoje ljudi, koji me sa „visota izabranih rabova božijih“ pljuju, a sa kojima ipak mogu da razgovaram. Vi ste verovatno daleko spremniji od mene na svet u kome ljudi ne misle kao vi, jer vi ste, jel da – na strani Ljubavi i Istine?
Ja sam Anonimni Gospodine do sada pročitao većinu vaših članaka i ćutao, ćutajući i verujući u reči pametnijih od sebe („Samo jezika niko ne može ukrotiti, jer je nemirno zlo, puno jeda smrtonosnoga“-Ap. Jakov) i sećajući se Žitija Ave Doroteja, koji je skoro dve decenije pokušavao da uvežba jedan stih iz Psaltira („Čuvaću se na putevima svojim, da ne zgrešim jezikom svojim.“)
Sada govorim samo zato što sve vas koji ovako pišete doživljavam kao vernike-Uplašene da će „inoslavni da unište pravoslavlje“, pa u tom nekom „medijskom ratu“ vojujete sa zapadom, potrošačkim društvom, globalizacijom, GMO-om, čipovanjem i svim drugim stvarima za koje Vi Verujete da mogu da pobede Crkvu – Koju inače „Vrata paklena neće nadvladati“.
Ipak, ono što vas svrbi u toj čitavoj priči, to je pitanje „A gde sam tu Ja? A kako Ja da pomognem i dam neki svoj doprinos?“ Jeste, rečeno vam je da trebate sebe da nazivate nepotrebnim slugom, ali vi ipak sebi dajete Funkciju Portparola koji brani Crkvu i primenjuje taktiku „Hajde Klevetnika da pobedimo uz pomoć Klevete!“
Iako obojica katolički „Dogmat o nepogrešivosti pape“ doživljavamo kao jeres, najiskrenije se nadam da niste od onih koji se bore da usmeno i kolektivno utiču na stvaranje „Dogmata o nepogrešivosti Vladimira Putina“ i povezivanja tog čoveka sa nekakvom „odbranom pravoslavlja“, kao i da niste stigli dotle da pored toliko ruskih svetih glava – najveću nadu polažete u ruske bojeve glave…
I da završim: Kada bi svi pravoslavni hrišćani na planeti svako jutro počinjali sa molitvom, svaki post praktikovali kao nešto normalno, sve hrišćanske vrline razvijali kao nešto prioritetno i čitavog života težili miru, učenju i radu (a ne razdoru, podučavanju drugih i lenjosti kao glavnom imperativu života), NIKO NA OVOME SVETU ne bi rekao ni jednu reč protiv naše Pravoslavne Crkve.
Nikola Grujičić, hrićanin koji ne računa na vaš sud.
Nikola Grujičić, hrišćanin koji ne računa na vaš sud.
PS: Ne zaboravite, kada budete kamenovali čitav ovaj svet, kamenujte i mene.
Ja se ne plašim Uplašenih.
Vi imenovani Nikola mešate odnos prema veri i prema ljudima.
Rekao bih da ste antropocentrični a ne Hristocentrični u mišljenju, jer pravoslavni su pozvani da poštuju svakog čoveka i svako živo biće ali ne i svako verovanje i jeres. U ime humanizma se ne menja vera, niti se prave ustupci neznabošcima, jer je vera u Hrista iznad vere u ljude i romantični humanizam.
Oni koji ne veruju u Hrista stoje sa druge strane. Oni su vredni naše ljubavi i milosrdja ali i osude za verovanje u neistinu, dok god ne prime istinitu veru.
Da ste pažljivo čitali Stari i Novi zavet videli bi koliko su često ljudi i čitavi narodi gubili veru mešajući se sa paganima i idolopokloncima, postajući zavedeni. Otuda smo pozvani da veru branimo revnosno, pa bili i isključivi prema drugim verama.
Pravoslavni nikada nisu tražili agresivno jedinstvo sa drugima, jer šta će to nama ako imamo istinu sa sobom, dok su svi drugi stalno težili da nas preobraze i približe sebi. Razmislite zašto.
I pročitajte šta sveti starci govore o inoslavnima i kako, zbog čega je štetno mešati se sa jereticima, jer se usvajaju rdjave navike i rdjave vrednosti koje vode u greh. Savremeni svet je očigledan primer toga.
Nastavi da kamenuješ, Uplašeni čoveče.
Nastavi slobodno da se skrivaš iza inicijala, jer inicijali mogu biti mnogo toga, a iza imena mora stajati čovek, pa makar bio i najgori.
Iza tvojih reči i ne može stajati čovek, već samo citati koje su izrekli istinski verujući ljudi, koji su inače veći deo svoga života bili neizmerno strogi prema sebi i posmatrali brvno u svome oku, da bi tek nakon toga sa istinskom ljubavlju i saosećanjem gledali čak i na najposrnulije duše.
Ti si nažalost sve žive reči Otaca pretvorio u mrtva slova na papiru, u Zakon o krivičnom postupku, a sebe postavio za Sudiju, Svedoka i Dželata.
Ono što nisi uspeo da shvatiš, to je da u krivičnom postupku protiv svakoga od nas nema bezgrešnih svedoka, koji su videli greha a nemaju u njemu učešća. Svi smo Svedoci Saradnici, prekršioci zakona i grešnici pred Bogom. I svako od nas ima posao da se kaje do kraja života.
Da si ikada iskreno poverovao u „Ostalo vreme života svoga u miru i pokajanju da provedemo.“, nikada sebi ne bi davao za pravo da širiš mržnju i razdor prema ljudima u čija srca nemaš ni elementarne mogućnosti da se zagledaš.
Kada bi imao makar malo želje da poradiš na sebi, što ti želim od Gospoda, uspeo bi da shvatiš koliko je zapravo teško stići do onoga što Sveti Isak Sirin želi reći izrekom: „Ko se udostojio da vidi sebe, veći je od onoga koji vidi anđele“. Ovako, ti si se odvažio da kamenuješ čitav svet, a da se još uvek nisi udostojio da sebe makar jednom u životu iskreno nazoveš grešnim.
I sve to u ime pravoslavlja.
Da li si spreman da u ime svoje vere u Boga, Koji želi da se svi ljudi spasu, pretrpiš i poneku kritiku, da spustiš glavu čak i pred nekim koga smatraš gorim od sebe, da daš primer hrišćanskog trpljenja i smirenja, ili ćeš da u društvu verujućih glumiš skromnost, a onda kada se konektuješ, onda kreće paljba… Revnost, pa makar samo ti do kraja ostao na „pravoj strani“, što verovatno potajno i priželjkuješ.
Kamenuj, Uplašeni čoveče.
Kamenuj, dok te Gospod ne udostoji da makar sa bezbedne daljine pogledaš na svoju dušu.
Onda će ti biti teže nego što možeš i da zamisliš, ali nakon toga makar više nećeš kamenovati.
„Ostalo vreme života svoga u miru i pokajanju da provedemo“.
Amin.
PS: Sve ovo što sam ti do sada napisao slobodno možeš pokazati nekom iskusnijem Duhovniku i pitati ga za mišljenje. Pa, ako Duhovnik tako kaže, slobodno napravi članak koji bi se zvao „Nikola Grujičić, prelešćeni hrišćanin koji želi mešanje sa inoslavnima“ i objavi ga na Bašti Balkana, neću se buniti. Ako Duhovnik kaže, neka sva sramota ode na mene i neka na mene padne obaveza da se kajem za izrečeno. Ako će moja sramota biti spasonosna po druge duše i ako mojim sramoćenjem Crkva može da unapredi svoju misionarsku ulogu, neka sramota ide na moje ime. Naravno, ukoliko uopšte smeš ovo da pokažeš nekom Duhovniku i ukoliko imaš srca za bilo šta osim kamenovanja iz fotelje.
PS: I pazi da u postu ni slučajno ne jedeš crnu čokoladu koja možda može sadržati mleko u tragovima…
Nastavi da kamenuješ, Uplašeni čoveče.
Nastavi slobodno da se skrivaš iza inicijala, jer inicijali mogu biti mnogo toga, a iza imena mora stajati čovek, pa makar bio i najgori.
Iza tvojih reči i ne može stajati čovek, već samo citati koje su izrekli istinski verujući ljudi, koji su inače veći deo svoga života bili neizmerno strogi prema sebi i posmatrali brvno u svome oku, da bi tek nakon toga sa istinskom ljubavlju i saosećanjem gledali čak i na najposrnulije duše.
Ti si nažalost sve žive reči Otaca pretvorio u mrtva slova na papiru, u Zakon o krivičnom postupku, a sebe postavio za Sudiju, Svedoka i Dželata.
Ono što nisi uspeo da shvatiš, to je da u krivičnom postupku protiv svakoga od nas nema bezgrešnih svedoka, koji su videli greha a nemaju u njemu učešća. Svi smo Svedoci Saradnici, prekršioci zakona i grešnici pred Bogom. I svako od nas ima posao da se kaje do kraja života.
Da si ikada iskreno poverovao u \"Ostalo vreme života svoga u miru i pokajanju da provedemo.\", nikada sebi ne bi davao za pravo da širiš mržnju i razdor prema ljudima u čija srca nemaš ni elementarne mogućnosti da se zagledaš.
Kada bi imao makar malo želje da poradiš na sebi, što ti želim od Gospoda, uspeo bi da shvatiš koliko je zapravo teško stići do onoga što Sveti Isak Sirin želi reći izrekom: \"Ko se udostojio da vidi sebe, veći je od onoga koji vidi anđele\". Ovako, ti si se odvažio da kamenuješ čitav svet, a da se još uvek nisi udostojio da sebe makar jednom u životu iskreno nazoveš grešnim.
I sve to u ime pravoslavlja.
Da li si spreman da u ime svoje vere u Boga, Koji želi da se svi ljudi spasu, pretrpiš i poneku kritiku, da spustiš glavu čak i pred nekim koga smatraš gorim od sebe, da daš primer hrišćanskog trpljenja i smirenja, ili ćeš da u društvu verujućih glumiš skromnost, a onda kada se konektuješ, onda kreće paljba… Revnost, pa makar samo ti do kraja ostao na \"pravoj strani\", što verovatno potajno i priželjkuješ.
Kamenuj, Uplašeni čoveče.
Kamenuj, dok te Gospod ne udostoji da makar sa bezbedne daljine pogledaš na svoju dušu.
Onda će ti biti teže nego što možeš i da zamisliš, ali nakon toga makar više nećeš kamenovati.
\"Ostalo vreme života svoga u miru i pokajanju da provedemo\".
Amin.
PS: Sve ovo što sam ti do sada napisao slobodno možeš pokazati nekom iskusnijem Duhovniku i pitati ga za mišljenje. Pa, ako Duhovnik tako kaže, slobodno napravi članak koji bi se zvao \"Nikola Grujičić, prelešćeni hrišćanin koji želi mešanje sa inoslavnima\" i objavi ga na Bašti Balkana, neću se buniti. Ako Duhovnik kaže, neka sva sramota ode na mene i neka na mene padne obaveza da se kajem za izrečeno. Ako će moja sramota biti spasonosna po druge duše i ako mojim sramoćenjem Crkva može da unapredi svoju misionarsku ulogu, neka sramota ide na moje ime. Naravno, ukoliko uopšte smeš ovo da pokažeš nekom Duhovniku i ukoliko imaš srca za bilo šta osim kamenovanja iz fotelje.
PS: I pazi da u postu ni slučajno ne jedeš crnu čokoladu koja možda može sadržati mleko u tragovima…
Ne stražarite nad svojim mislima i strastima Nikola čim vam se svašta prividja u tudjim pisanjima.
Meni se neizbežno mnogo toga priviđa i mnoga moja podozrenja Garantovano nisu tačna. To je dokaz da još uvek imam mnogo da poradim na sebi i da Doživotno moram ustajati protiv svoje nesavršene prirode… U suprotnom idem nizbrdo… Ali ti si verovatno stigao do najviše tačke svoga duhovnog razvoja i savladao sve Svetootačke citate, tako da ti preporučujem malo „blažu hranu“ poput izreke Brane Crnčevića:
„Mozak je sam. Srce ima prijatelje.“
Zbogom.