Gluvo doba – Zašto nastaju bolesti i njihov duhovni uzrok

 

NASTANAK BOLESTI

Razmatramo zašto nastaju bolesti a ne kako nastaju bolesti, jer nas interesuje duhovni uzrok bolesti

 

Velika je razlika kada postavimo pitanje zašto nastaju bolesti i kako nastaju bolesti. U prvom slučaju mi tražimo uzrok bolesti u drugom slučaju pratimo način na koji se bolest pojavljuje, odnosno gledamo posledice uzroka. U prvom slučaju, pravoslavna vera se bavi stvarnim uzrokom bolesti a u drugom slučaju se time bavi medicina. Nastanak bolesti je iznad uzroka bolesti i njene manifestacije.

Iako je medicina odgovorila na brojna pitanja oko fizičkog nastanka bolesti i lečenja, čak i oko fizičkog uzroka bolesti, u duhovnom smislu postoji samo jedan jedini uzrok svih naših bolesti a to je greh. Praveći greh, naša duša postaje bolesna a to se posle prenosi i na naše telo. Bolest tela je samo manifestacija greha. Greh otvara vrata našeg tela za bolest.

Službena medicina će detaljno opisati nastanak mnogih bolesti, fizički uzrok i dati lek i terapiju, ali je to sve površina problema, odnosno bolest je posledica naših grehova. To što se mi nadjemo u situaciji da se razbolimo, što nas iznenada spopadne bolest koja ne dira nekoga pored nas, ili nas sve zajedno napadne epidemija, kao kazna Božija, sve je to posledica naših grehova.

Ili grehova naših predaka i roditelja.

Kako to, zapitaće se neko, da se rodi dete sa genetskim poremećajem, a dete nije ni krivo ni dužno, nikome ništa nije skrivilo, a već je u startu od Boga kažnjeno.

A zapitamo li se koliko su, kako i kada preci tog deteta grešili i šta su zgrešili. Da li mislite da se može nekažnjeno grešiti a da posledice na ostanu na vama ili vašem nasledju? Da li ste čitali Bibliju u kojoj se kaže da neki gresi ostaju do četvrtog kolena, a u medjuvremenu se ta nasledna kolena nakupe još većeg greha? Da li ste čitali u Bibliji da Gospod istrebljuje bezbožnike i pogano seme? Ljudi očekuju da se to desi odmah, ali Bog je strpljiv i milostiv, nekada uradi to odmah a nekada u trećoj, četvrtoj generaciji. A opet, nekada neki naslednik ili naslednica loših predaka uspe svojim pobožnim životom da umilostivi Gospoda da oprosti precima i nasledju. Gospod uvek pruža šansu i najgorem grešniku da se pokaje i očisti dušu svoju, a samim tim i da očisti svoju lozu od roditeljskog greha. Uz to, mi svi živimo u svetu sa bremenom praroditeljskog greha Adama i Eve, pa nije ni čudo što je svet u startu bolestan.

Zar ne primetite kako se ponekad u porodicama loših ljudi, razbojnika, kriminalaca, ubica, radjaju dobra deca? Ljudi stalno gundjaju i bivaju ogorčeni što neke porodice i pored zla koje su nanele, imaju dobro nasledje i napreduju i dalje. Ali ko smo mi da prosudjujemo o volji Božijoj i šta i kome Gospod sprema u životu i zbog čega. Pomislite nekada da dobra deca loših roditelja su od Boga data da te zlikovce spasu, jer je Bog Svemilostiv, on želi da se svako ljudsko biće spasi.

Bolest tela je gorak lek za bolest duše

A jedna od glavnih mera da se ljudi spasu je bolest. To je duhovni lek i upozorenje da ljudi u nečemu greše. Bolest nas opominje da smo grešni i da taj greh nosimo na duši. Da je taj greh otvorio duh naš za zle duhove a telo naše za bolesti. Stari narodi su znali zašto nastaju bolesti pa su bolesne isceljivali ritualima za isterivanje zlih duhova. Te sve okultne, šamanske tehnike su često dovodile i do isceljenja, ali lažnog isceljenja. Jedni duhovi zlobe su zamenjivani drugim duhovima zlobe, oni koji su pravili jednu bolest su odstupali i svoje mesto prepuštali drugim duhovima, za još suptilnije bolesti, jer tim ritualima greh nije otpadao od ljudi. To i danas na žalost postoji, kada ljudi idu vračarama, šamanima, magovima, bioenergetičarima, radiostezistima po isceljenje. Odlazak na takva isceljenja je ozbiljan greh i put u razne druge bolesti duše i tela.

Tek je dolaskom Isusa Hrista hrišćanstvo donelo svim ljudima sveta način da se kroz kajanje i pričešće greh oprosti i da otpadne od duše. ek je hrišćanstvo objasnilo zašto nastaju bolesti u svojoj biti i ponudilo suštinski lek. Mada, treba razumeti, oproštajem grehova ne otpadaju automatski posledice tih istih grehova, odnosno bolesti. Neko ko je bio halapljiv, pa dobio prekomernu težinu, ako mu se i oprosti greh, neće mu se automatski ukloniti debljina, a posebno ne posledice bolesti – ruinirana kolena, visok pritisak, zakrečenje krvnih sudova, koje često ostaju za čitav život. Ožiljak uvek ostane nakon duboke rane.

Ali, kao što rekoše sveti starci pravoslavlja, bolest je gorak duhovni lek.

Koliko njih je duhovno spašeno zbog bolesti, jer ih je tek bolest približila Bogu i naterala na pokajanje, kad su videli da ništa drugo ne pomaže, onda su se okrenuli Gospodu i njegovoj milosti. A Gospod je veliki iscelitelj, on može svakoga od svega da isceli, sam Gospod Isus Hrist, Sin Božiji je to pokazao i to je zapisano u Bibliji. On će to uraditi kada ima svrhe i kada je dušekorisno za sve, jer Bogu je bitnije da isceli vašu dušu a ne spoljnu bolest. Bolest može isceliti vašu dušu ako je prihvatite trpeljivo i sa svešću da je zbog vaših greha, da je greh izazvao bolest tela ili uma.

I tu nastaje razlika izmedju vernika, poluvernika i nevernika.

Vernik bolest prihvata kao dar Božiji i duhovni lek. On shvata da je bolest došla kao duhovni lek za očišćenje njegovih bolesti duše. Stoga vernik istražuje svoju dušu, ispoveda se i pričešćuje, moleći Boga za isceljenje. U bolesti se, ako je vernik posvećen i smiren, sagledava lakše grešnost duše i dobija lek za njeno očišćenje. Takvom verniku je bitno i koliko će fizički ozdraviti ali i koliko će njegova duša biti isceljenja kroz patnju bolesti i samosagledavanje. Otuda su česti primeri da sveti ljudi pred kraj života imaju ozbiljne bolesti koje u potpunosti očiste njihovu dušu, dok neki drugi mirno predju prag ovoga sveta. Vernici često budu obavešteni od Boga ili ljudi od kog greha je njihova bolest nastala, a veliki duhovnici su u stanju posredstvom Svetog Duha da prepoznaju grehove koji kod ljudi dovode do bolesti. Samo ih malo ko čuje i razume kad im to kažu.

Poluvernik možda i zna da je bolest posledica greha ali on ne preispituje sebe, ne udubljuje se u svoju dušu, nego od Boga i Svetih moli isceljenje. Njemu je bitno da se isceli telesno. Često kroz pojačane molitve poluvernik postane svestan šire slike duhovnog sveta pa postane pravi vernik. U tom smislu mu bolest pomaže da mu se duša više posveti duhovnom životu.

Nevernika ne interesuje duhovni aspekt bolesti, on samo gleda da ozdravi što pre. Stoga on očajno traži pomoć medicine ili paramedicine, samo da bi došao što pre do leka. Ni ponovljene bolesti ili nove bolesti, koje dolaze kao upozorenja na bezbožni život, ne uspevaju da probude njegovu uspavanu dušu. Nekada takve ljude Gospod potpuno napusti, pa oni žive dugo bez ikakvih većih problema, utonuli u samozadovoljstvo. Njihov život posle smrti će biti samo škrgut zuba u večitoj bolesti pakla.

Savremeni svet je primer kako se bolest javlja kao kazna i upozorenje za bezbožništvo i nemoral. Iako su mnoge nekadašnje bolesti iskorenjene ili pobedjene, jer bolesti su prirodna manifestacija i deo postojećeg sveta, bolesti se i pored rasta komfora ljudi ne smanjuju. Pojavljuju se sve različitije i teže bolesti od kojih sve više ljudi boluje, upravo u najrazvijenijem i najgrešnijem svetu. A medicina im služi samo da produže ovozemaljski život ali ne i da izleče dušu, iako ih Bog upozorava i čeka, ali su oni gluvi, ne čuju. To gluvo doba obuzima celu planetu.

Kako se izlečiti od bolesti duhovnim putem

Sveta Pravoslavna Crkva baštini duhovnu mudrost za izlečenje od bolesti. Prva i osnovna stvar je redovan post, kajanje, ispovest i pričešće. Pojedini veliki duhovnici su samo na tome insistirali, jer je na taj način temeljnije lečenje same duše. Ko se redovno moli, posti, ispoveda i pričešćuje, vremenom se isceljuje kako njegova duša tako i telo. Pre svega vernik počinje da menja svoj način života, mišljenja, ishrane, ponašanja, što sve dovodi do povlačenja bolesti. Nekada mu se i ukaže pravi lek i terapija za bolest, da li od ljudi ili od „slučaja“.

To je osnovna stvar za isceljenje – revnostan pobožan život.

Drugi metodi su molitve za zdravlje, koje se čitaju od strane sveštenika ili ukućana, pomazanje svetim uljem, pijenje Bogojavljenjske i svete vodice, jeloosvećenje, celivanje čudotvornih ikona i svetih moštiju, pijenje sa lekovitog izvora. Nebrojeno je mnogo slučajeva isceljenja kod hodočasnika i vernog naroda kada su celivali čudotvorne ikone ili mošte. Mnogi se zapitaju zašto se to ne dešava automatski svima, ako je to čudotvorno.

Jeste čudotvorno, ali se isceljenja dešavaju po Božijoj volji kao dar čoveku koji moli za pomoć i u skladu sa stanjem njegovog duha. Nekome ozdravljenje bude potvrda Božije moći a nekome je neozdravljenje putokaz da mora da bude revnosniji u veri, da se više trudi ili da više veruje. Biser se ne bacaju pred svinje, tako ni Bog ne pomaže one koji sebično gledaju samo na sebe, koji će nakon bolesti zaboraviti i na Boga i na ljude, njihovo srce Bog poznaje pa im ne pomaže, jer oni sami sebi nisu pomogli, već su ostali u vlastu zlih duhova.

Nekoga bolest sprečava da ne napravi još gore grehove, pa ga na taj način Bog spašava potpunog pada. Nekome bolest služi da kroz nju duhovno napreduje, da sagleda duhovne stvari ili pak da upozna samu bolest, kako bi našao leka za nju koji će i drugima pomoći. Nekome je bolest krajnja mera da pronadje smirenoumlje usled zemaljskih strasti koje ga vode kroz život. Nekome je bolest kazna za greh.

Otuda je toliko mnoštvo stanja koje imamo kod ljudi i bolesti. Ali ma kakva bila bolest, ona je plod našeg greha. Oslobodimo se najpre greha koji nam je na duši da bi pružili bolesti šansu da otpadne od nas.

 

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

1 I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

² I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

³ I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

⁵ A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

⁶ I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

⁷ A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

⁸ A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

⁹ Ko ima uši da čuje neka čuje.