Kako da budemo hrišćani ne samo po nazivu

BUDI HRIŠĆANIN

Beseda Antonija Bluma – Nemojmo se samo zvati hrišćanima, već budimo hrišćani, o tome ko su hrišćani

Ima jedna stara poslovica o tome da niko ne može da se okrene od greha i od stare neistine ako ne vidi u očima ili na licu makar jednog čoveka sijanje večnog života. Mislim da je upravo ovo ono što je potresalo sve ljude koji su sretali Hrišćane. Imamo predanje o tome kako je umro arhiđakon Stefan. Njega su zbog vere kamenovali, i svedoci su govorili da je njegovo lice počelo da sija kao sunce: da, radošću i verom, ali i još nečim drugim – svetlošću večnog života!

Više puta sam sebi postavljao pitanje šta bi to moglo da bude? Kako čovekovo lice može da zasija?.. Svi mi znamo kako čovek počne da sija od radosti kada nekoga zavoli, njegovo lice postaje potpuno drugačije kada on sretne voljenog čoveka, u njegovim očima se pojavljuje svetlost. Ali ja sam mislio na nešto drugo. Činilo mi se da to mora biti nešto drugo, moćnije i snažnije, nešto što je moglo da potrese ljude koji su sretali Hrišćane.

I jednom u životu sam se sa ovim sreo sa takvom jasnošću i takvom snagom da to nikada neću moći da zaboravim. Tada sam imao 17 godina. Došao sam u crkvu u kojoj nikada ranije nisam bio. Ona se tada nalazila u podrumskoj prostoriji, dugo sam je tražio i zakasnio sam. Služba se završila, ljudi su već odlazili. Među poslednjima se stepeništem iz bivše podzemne garaže gde je tada bila smeštena naša crkva peo sveštenik visokog rasta i širokih ramena. Kad sam pogledao njegovo lice zaprepastio sam se: nikada do tada ni sam sreo tako potpunu unutrašnju sabranost i takvu svetlost. Na njegovom licu nije bilo osmeha – on me tada nije video, nije bilo ekstaze ni ushićenja. Bila je samo najdublja sabranost i nešto je iz njega sijalo: ne materijalna svetlost nego neki unutrašnji sjaj. Sećam se da sam tada prišao i rekao;

„Ne znam ko ste vi, ali bih hteo da vas zamolim da mi budete duhovni otac…“

Posle toga je on bio moj duhovnik jedanaest godina, sve do svoje smrti.

Mislim da se nešto slično događalo sa paganima kada su sretali Hrišćane, ljude koji su postali sabrani, čije su sve sile našle svoje središte u jednoj tački, koji su postali celoviti, odnosno bili isceljeni, ljude koji su se iscelili. I baš ova celovitost, ova sabranost koja je sabrala sve snage uma, volje i srca, sve što je u čoveku postojalo, u jednu tačku iz koje su mogli da deluju, nesumnjivo je dopirala do svesti pagana zato što su oni u Hrišćanima videli drugačije ljude.

Zaista, Hrišćani moraju biti drugačiji ljudi. Naša otadžbina je Carstvo Božije. Na zemlji se nalazimo kao Božiji poslanici, naš život je, po rečima apostola Pavla, Hristom skriven u Bogu, mi u potpunosti moramo biti pogruženi u tajnu opštenja sa Živim Bogom, Koji je i naš Tvorac, i naš Spasitelj, i naša Ljubav, i naše Isceljenje, i naša Radost, i naša Celovitost.

Sigurno je to ono što su ljudi videli u Hrišćanima. I to ih je intrigiralo, oni su sebi, a zatim i njima postavljali pitanje: Odakle vam to? Ko ste vi? Zašto je u vama radost kada je oko vas tako tamno? Zbog čega ste vi tako hrabri kada je oko vas sve tako strašno? Zašto živite čistim životom kada je tako lako živeti prljavim životom, kada su svi razbijeni, kada se i um i srce i volja i telo kidaju na razne strane i razaraju našu celovitost? U čemu je stvar? Zašto odjednom postaje mirno i tiho kada vi dolazite? Kako?

I Hrišćani bi verovatno mogli da odgovore isto ovako kao što ću vam ja sad odgovoriti – primerom. Jednom su kod mene došla dva čoveka. Bili su u svađi i tražili su priliku da kažu jedan drugom sve što su god mogli, da izliju sav svoj gnev, da izliju sav otrov koji
se skupio u njihovim dušama i rešili su da ovo učine u mom prisustvu u nadi da im ja neću dati da prekidaju jedan drugog i da će moći da kažu sve, da izliju svu mržnju. Oni počeše da govore. Slušao sam i osećao da nikakvom silom ne mogu da ih ubedim da neprijateljstvo uništava njih same, da je jedini spas za svakog od njih pomirenje sa onim drugim. Tada me je gotovo obuzelo očajanje (bio sam mlad sveštenik, to je bilo pre više od 35 godina).

I odjednom mi je pala na pamet pomisao da je Hristos u Jevanđelju naredio vetru i talasima u buri da utihnu i oni su zamukli i utihnuli. Tada sam se obratio Hristu: „Gospode, ja ništa ne mogu da učinim – dođi i kaži reč mira, a ja ću biti sa Tobom, ja ću se moliti da bi Ti mogao da budeš među nama i da bi mogao da učiniš čudo…“ Sećam se da sam sedeo i govorio: „Gospode! Budi sa nama, daj nam Tvoj mir, mir koji ništa na zemlji ne može da da…“ I odjednom sam primetio da je svađa počela da jenjava, da su gorke reči prestale da vređaju onog drugog, i u jednom trenutku oba čoveka počeše da govore: zar nije vreme da se pomire, nije li vreme da se iz bezumlja vrate nečem razumnijem.

Evo, to je onaj mir koji su Hrišćani verovatno unosili ma kuda da dođu svojom hrabrošću, unutrašnjom tišinom i ljubavlju. Da, to je ono što niko ne može da nam oduzme. I zato ne treba ići i govoriti: „Ja sam Hrišćanin!“ Neophodno je da čovek, zaista, bude Hrišćanin. I svako od nas može ovome da teži, a uz pomoć Božiju i da dostigne, zato što se, kako govori apostol Pavle, sila Božija u nemoći pokazuje, kao što vetar može da naduva jedro i da provede kroz uzburkano more i najteži brod. I još na drugom mestu kaže: „Sve mogu u Hristu Koji mi daje snagu“. Ali treba početi iznutra ne brinući se ni za šta spoljašnje.

Antonije Blum – Naučimo se molitvi