KOLIKO JOŠ?
Bojite se?
A čega? Možda mraka, neizvesnosti, utvara, nepoznatog?
Promena?
Česta reakcija pojedinih ljudi, kada im kažem na kakvom tipu takmičenja učestvujem je: „HA! Besednik?! Pa kako idu besede, besedniče, o čemu, majke ti tandrljate tamo“, rekli bi oni sa podsmehom. Ipak, u samom uglu njihovog oka, baš na mestu gde bi ono trebalo da bude najsvetlije, videlo se treptaja straha i suštinskog nerazumevanja! Zapitajte se, zašto oni koji najviše kritikuju i imaju da kažu po nešto protiv svega, nikad zapravo i ne uspeju ništa da urade u životu. Jeste li ikada videli mrzovoljnog čoveka koji živi dobar i kvalitetan život?
Šta znači narpedovati i biti bolji, kako izvesti, ovu, za mnoge magiju?
To znači učiti iz svojih ali i tuđih grešaka, biti otvoren za novo, kritičan i samokritičan. Svakog dana biti bolji nego prethodnog, a truditi se da sledećeg dana budemo bolji nego danas.
Nažalost, ne možemo reći da se ove osobine mogu označiti kao naše osobine.
Da veseli smo, imamo veliko srce, uvek lepo raspoloženi, uvek za zabavu, ređe za rad. Ako malo razmislite, ipak ćete shvatiti da te osobine nisu baš osobine odraslog čoveka. Naš narod je kao dete, u suštini dobro u duši, ali nezrelo i neartikulisano, koje nikako ne uspeva da obavi svoj zadatak, da ispuni svoj cilj bez nekakvog nadzora, bez nečije pomoći. A opet, kada se među nama pojavi onaj koji bi mogao da nas artikuliše, neko ko nas tera da odrastemo, uglavnom pre vremena završi na odru, Srbija se isplače i onda opet Jovo nanovo!
Odbijamo da učimo iz svojih grešaka, istoriju posmatrao kao polje za nadigravanje, kao seoski sud gde se seljaci sude oko petla, i uglavnom naša prepiranja na sudu zvanom istorija završe kao i ta seoska, spor uvek bude skuplji od početnog problema! Ne gledamo na to kao na izvor informacija od kojih treba da izvučemo pouku i nastavimo dalje, jer život, dame i gospodo, je uvek stvar sadašnjosti i budućnosti, prošlost može da bude velika pomoć, ali i omča oko vrata.
Srbija je, u najskorijoj istoriji masovno plakala dvaput. Prvi od dvojice, za kojim ste plakali, njemu bi verovatno bilo drago, jer je on hteo da budete takvi! Ali drugi čovek za kojim je Srbija ridala je hteo nešto sasvim suprotno od vas! Nije hteo da volite njega, nego da razumete o čemu vam priča! Nije poenta u Janku ili Marku, poenta je načinu! Vi ste plakali, i ako vam je on sve vreme vikao POBEDITE SEBE!!
Kakvi ste ljudi, izaberete lopove, pa onda kukate kako su lopovi na vlasti! Raznose vam krov sa glave, uz nadoknadu, i to je dovoljno da kupi vaše ćutanje. Ljudi su prodavali svoj glas, svoj glas za paštete! I neću da čujem kako ih je život naterao! Sam si sebi birao sudbinu, a ako nisi, ako si prepustio nekom drugom da umesto tebe bira, onda i nemaš pravo da se buniš. Ako samo ponavljaš šta neko drugi ima da ti kaže i naredi, onda nisi ništa drugo do papagaj. Onda je valjda jasno zašto se dešava da živiš kao papagaj, da se tvoj glas ne računa.
Srbija nikada nije pala zbog spoljne opasnosti, 1389. u čuvenoj bici, na još čuvenijem polju, Srbija nije pala, ona je pala oko sto godina kasnije, zato što su kapetani njenih gradova prodavali ključeve Turcima.
Dušan Jovčić
Pobednička beseda za 2013 godinu takmičenje „Besede Zoranu u čast“ koju organizuje Demokratska stranka