Psalam 122.
Krajnje je vreme da se prepozna demonska obmana i da se trgnemo – Sveti Jefrem Sirin
Psalam 122.
Pesma stepenica. (MT: Psalam 123)
- TEBI podigoh oči svoje,
Koji živiš na nebu. - Gle, kao oči slugu u ruke gospodara svojih,
kao oči sluškinje u ruke gospođe svoje,
tako su oči naše (okrenute) ka Gospodu Bogu našem,
dokle se ne smiluje na nas. - Pomiluj nas, Gospode, pomiluj nas,
jer se veoma ispunismo poniženja; - naročito se ispuni duša naša
poruge od uživača,
i poniženja od gordeljivaca.
Andjeo Gospodnji nakon bitke sa demonskim silama
Pozabavi se, na kraju, gresnice, svojim spasenjem, i usamljujuci se, saberi svoje pomisli i kazi sebi: „Koliko ces jos vremena ispunjavati pohote tela i pomisli svojih, kakvu si korist nasao, i sta si za sebe stekao cineci tako? 0, duso moja, do kakvog smo stanja dosli, do kakvog rastrojstva.“
Pogledaj – evo, svi oko tebe su ukraseni vrlinama i istinito se boje Boga, jedino ja hodim u tami. Od ranog jutra kajem se za ono sto cinim, da bih ne zadugo potom, cinio jos gore. Gospod mi je dao snagu i zdravlje – i evo, posedujuci sve to, ja gnevim Sazdatelja svoga.
Zasto si tako neradna, ti, duso moja? Zasto si tako bezbrizna? Nece te zauvek ostaviti ovde. Poslace, na kraju, Gospod Andjela Svoga na tebe, -i mimo svoje volje duzna ces biti da ides odavde. Sta tada?
Poznaj, konacno, krajnju bedu svoju, covece, i prestani da protivurecis Onome, koji te je sazdao, i protivis se zapovestima Njegovim. Neprijatelju koji te je sablaznio sa smeloscu kazi:
«Ponizio si me pred Andjelima i ljudima kada sam poslusao zlonamerni savet tvoj, djavole. Ubacio si mi misao: Jednom udovolji pohoti svojoj“; to malo delo postalo je za mene velika propast, i ja sam se predao svojim sramnim zeljama. Voda je pronasla malu pukotinu, i od nje nacinila veliki otvor.
Ti si pomracio um moj necistim pomislima i bacio me iz greha u greh; unistio u meni uzdrzanje, pod izgovorom slabosti stomaka; ucinio me stranim molitvenom bdenju; usadio u mene srebroljublje, pod izgovorom duge starosti; isusio si moje suze; srce ucinio zestokim; odvukao me od potcinjenosti Hristu; umnozio razonode; ucinio me nepokornim; doveo do toga da se ne trudim za ono za sta sam duzan, vec da se zanimam sujetnim; naucio me zavisti i zlorecivosti; ucinio me nadmenim, razdrazljivim i gnevljivim; naucio me prejedanju, pijanstvu i slastoljublju; poducio me rasejanosti u vreme citanja i psalmopojanja, tako da se molim, a i ne znam za sta; citam psalme, a ustvari se predajem ropstvu nezadrzivog bludjenja pomisli.“
Izoblicivsi tako demonske zamke, kazi mu na kraju odlucno: «Dosta mi je tebe, djavole!“, i ostavljajuci lukavoga, prilepi se covekoljupcu Bogu. Ranjena si? Ne ocajavaj. Pala si? Ustani i muzestveno kazi: «Ninje nacah!“ Pripadni Vladici svome milostivome i ispovedi grehe svoje.
Ali pre nego li ista kazes, On ce unapred znati sta ces reci; pre nego li otvoris usta, On vec zna sta ti je na srcu. Neces uspeti da kazes: «Sagresih“, – a vec ces videti kako ti On pruza ruku Svoju da bi te primio i zagrlio.
Sa verom pristupi, i On ce te istog casa ocistiti kao gubavog, podici sa odra kao raslabljenog, vaskrsnuti kao Lazara.
Sveti Jefrem Sirin