Radosav Stojanović, književnik, novinar, leksikograf

 

KOSOVO JE GRDNO STRADALIŠTE

Intervju za list Jedinstvo: Radosav Stojanović, književnik, novinar, dramaturg, leksikograf

Kosovo je od iskona utkano u moj duh i moju svest kao tačka oslonca na kojoj se drži planeta. Mnogi moji poznanici i prijatelji Albanci s Kosova su mi rekli da bez obzira na sve oni u stvari nemaju državu, da su samo instrumant u tuđim rukama i da moraju biti poslušni. A o kakvoj bi državi moglo biti reči ako se zna da taj „milenijumski“ narod nema nijedan kulturni spomenik stariji od 70 godina, da ima razvijen vazalni mentalitet, da nema privrede, osim tranzita opijata i kriminalaca. Rekao bih da je to u stvari kontrolisani haos i bezvlašće, kaže Stojanović.

Srpski književnik Radosav Stojanović javnosti je poznat i kao pesnik, romanopisac, novinar, dramaturg, a od nedavno i kao leksikograf. Epitet „Srpski Hemingvej“ dobio je najverovatnije zbog podudarnosti sa stilom i žanrovima ali i sa dramatičnim i dinamičnim privatnim životom slavnog američkog pisca i novinara Ernesta Hemingveja. Razgovaramo sa njim o centralnim temama njegovog stvaranja a to su Kosovo i Metohija i Crna Trava i Vlasina.

Iako ste rođeni u Crnoj Travi zbog višedecenijskog života i rada na Kosovu i Metohiji, pre svega ste kosovski pisac. Šta je sve to zbog čega ne možete da se odvojite od Kosova i Metohije?

Uslovno rečeno „kosovski“, no moj je stav da pisac ako nije srpski, ne vredi mu nijedno regionalno obeležje. Kao što smatram da pisac može živeti bilo gde i da bude dobar srpski pisac. Moja je velika privilegija što sam tri svoje najlepše decenije u životu proživeo intenzivno na Kosovu i Metohiji. I kada sam bio u prilici osamdesetih godina da odem u Beograd, ostao sam u Prištini. U najranijem detinjstvu pročitao sam sve narodne epske pesme, pa i one iz kosovskog ciklusa. Moj otac je posle rata radio na hidrocentralama u Kožnjaru i Dikanjcu i od njega sam slušao priče o Metohiji i tako se formirala moja duhovna veza s ovim prostorom. Izabravši studije književnosti u Prištini, odjednom sam se obreo na za mene mitskim rekama Labu, Sitnici, Belom Drimu i Bistricama, mogao sam da živim uz Samodrežu crkvu, da dišem uz Gračanicu i Dečane, da jezdim na točkovima kao kosvski junaci na svojim atima kosovskometohijskim drumovima, pentram sa devojkama livadama do zidina Novog Brda, sa retkim čobanima napasam stada pod Goleš planinom, uživam u Prizrenskoj čaršiji dok kupujem svilu ženi za haljine, pa grivne i ogrlice od filigrana ili zanoćim u Peći i konaku Patrijaršijskom, ispunjenom mirisom drevnog tamjana, kraj Savinog Duda. Sve to je nosilo patinu srpskog srednjevekovnog duha i uznosilo moj duh, krepilo dušu, davalo mi antejsku snagu. Delom sam živeo u istoriji, delom u sadašnjosti koja me je sve više, s godinama nadolazeće srpske tragedije, asocirala na istoriju. Tako je Kosovo od iskona utkano u moj duh i moju svest kao tačka oslonca na kojoj se drži planeta u svemiru.

Jedan ste od retkih srpskih intelektualaca sa Kosova i Metohije u čijoj biografiji stoji: Sa Kosova je prognan juna 1999. godine?

To tako stoji jer se odista zbilo tako – 23. juna 1999. godine. Sve Srbe su teroristi UČK-a prognali iz Narodnog pozorišta i više nam nisu dali da tamo uđemo. To što su svi ostali s glavama na ramenima je posledica mog nastojanja da Albanska drama opstane u pozorištu . I ona je tri dana pre bombardovanja imala čak i premijeru. I opet, bih ponovio, Pozorište je onda bilo jedina institucija u Pokrajini u kojoj su Albanci normalno radili na svojoj kulturi sve do bombardovanja. Kada je došla Vokerova misija, novinari svetskih glasila bili su zbunjeni kada su mogli u pozorištu da gledaju albanske predstave a došli su instruisani da snime, između ostalog, i kulturni genocid nad tim narodom.

Na koje teme se svodi Vaš stvaralački opus? Za čim ste tragali, o čemu svedočili i šta poručivali svojim delom?

Moja osnovna tema je ljudska drama, ljudsko stradanje u težnji za ostvarivanjem ideala, u potrazi za ljubavlju, beskrajnom slobodom i srećom pod zvezdanim nebom. Čovek koji hoda ivicom noža na putu ka uzvišenom, ka zvezdanom prahu sreće i spoznanja onostranog smisla svog postojanja na ovome svetu i u ovome varljivom svetlu.

Kako je „Živeti s genocidom“ i kakve su posledice tog života o kome pišete još krajem prošlog veka, u hronici kosovskog beščašća 1980 – 1990?

Ja bih napomenuo da je to 1990. godine bila prva taze knjiga o kosovskim događajima, objavljena u Beogradu, i da je na Kosovu prećutana. Ali je i danas imaju uglavnom sve svetske biblioteke i često je citirana kao literatura u mnogim tekstovima o Kosovu. Nju čini izbor tekstova koje sam u periodu navedenom u vašem pitanju objavio u „Književnoj reči“ i „Književnim novinama“, i nekoliko tekstova iz „Jedinstva“. Oni su zadirali u osnovne teme Kosovske drame. Valja priznati da su te teme mogle jedino tamo i da se objave. Zbog njih sam tri puta privođen u Pokrajinski DB i dva puta bio na sudu, oba puta oslobođen i to od strane sudija Albanaca. Eto, taj kontinuitet genocida i danas traje , no on je od 1999. kud i kamo brutalniji i već je na ivici da ostvari svoju svrhu. Na nesreću po srpstvo.

Od čega je, ovog juna, Srbe spasao ruski veto Britanskoj rezoluciji o Srebrenici ?

Od jedne civilizacijske bruke po kojoj bi našem viševekovno stradalnom narodu trajno bila pripisana genocidnost, pa bi time Nemci i ostali sa sebe sprali monstruozne zločine iz prethodna dva svetska rata.

Pre četvrt veka objavili ste zbirku poezije „Povratak na kolac“. Zamolila bih da ukratko podsetite na tu temu?

Kao tek diplomiranom studentu, 1975. godine, Vuk Filipović mi je u „Stremljenima“ objavio i pesmu „Skitnja Prizrenom“ (koju sam docnije preimenovao u „Prizren“), u kojoj se , između ostalog, govori o seobama i uništavanju srpske letine („…Odlazi porod, ždral u grivnama vene /Pod mesecom stasaju u bakru žita, / Grnčarija, ibrici i raži nepožnjevene/ sa srcem ognja što oblacima skita …“).

Tada to srpski pisci ili nisu videli ili nisu smeli da vide. Potom sam u „Književnim novinama“, 1986. objavio i nekoliko pesama koje su moji prijatelji pesnici naučili napamet, ali ih „iz opreza“ smatrali nacionalističkim, a opet su govorili o kosovskoj zbilji. Setimo se sudbine Danila Milinčića iz Samodreže (1985. godine) i drugih. Tako da su naslov knjige i sama pesma „Povratak na kolac“ (1990) bile književni odjek stvarnog stanja u kome se srpski narod nalazio. A danas je taj naslov paradigma getoiziranog života Srba na Kosovu i Metohiji.

Kakav je konglomerat Kosovo i Metohija u političkom, ekonomskom i socijalnom smislu?

Mnogi moji prijatelji Albanci s Kosova su mi rekli da bez obzira na sve oni u stvari nemaju državu, da su samo instrument u tuđim rukama i da moraju biti poslušni. A o kakvoj bi državi moglo biti reči ako se zna da taj „milenijumski“ narod nema nijedan kulturni spomenik stariji od 70 godina, da ima do tančina razvijen vazalski mentalitet, da nema privrede, osim tranzita opijata i kriminala. Sve što funkcioniše je pod pashom međunarodne zajednice, višestruko nadgledano i kontrolisano. Rekao bih da je to u stvari kontrolisani haos i bezvlašće.

Srbima još ne polazi za rukom formiranje Zajednice srpskih opština, dok su Albanci „uspeli“ da samoproglase čak i samostalnost?

Ta priča kada je reč o povratku, povratak je samo alibi da se sačuva status – kvo koji je postignut ratnim dešavanjima i međunarodnim igrama s balkanskim narodima. Sve što je učinjeno je simbolično, za kamere i izveštaje svetskih agencija.

Priča o povratku na Kosovo i Metohiju je „motiv koji se ponavlja“ ali i nešto što se ne događa?

Svuda gde je srpski narod postradao u Bivšoj Jugoslaviji je ista priča kada je reč o povratku, povratak je samo alibi da se sačuva status-kvo koji je postignut ratnim dešavanjima i međunarodnim igrama s balkanskim narodima. Sve što je učinjeno je simbolično, za kamere i izveštaje svetskih agencija.

Drama je Vaša posebna specijalnost, gde crpite inspiraciju?

Dva su nepresušna vrela moje inspiracije – Kosovo i Metohija i Crna Trava i Vlasina, a kako će se koji motiv razviti i u koju književnu formu ovaplotiti odlučuje neki imaginarni trenutak nadahnuća. I drame i pripovetke, romani i pesme se mitovski prepliću. Ponekad je nešto jednostavnije saopšteno u određenoj književnoj formi. Započeo sam, na primer, pripovetku o seobama srpskih pokojnika s Kosova, ona se pretvorila u dramu „Krivovo“, koju je režirao Jug Radivojević. Na zahtev Ministarstva kulture 2003. godine da svaki zapošljeni radnik napiše izjavu zašto je napustio Kosmet, napisao sam pesmu „Izjava“ umesto onoga što se od mene tražilo.

Roman „Mesečeva lađa“ je autobiografskog karaktera, baziran na elementima dokumentarnog i fikcije…  Na šta ukazujete u tom delu?

Kroz „ Mesečevu lađu“ sam nastojao da pokažem koliko smo mi Srbi sami doprineli sopstvenoj propasti na Kosovu, koliko smo kratkovidi i sprinteri na kratke staze, no kako je vreme za takve ocene bilo rano, to sam tu temu potisnuo u drugi plan, a u prvi izvukao srpsko – albansko pozorište i imaginarnog upravnika Lazara Petrovića, pokazavši kako pozorište funkcioniše iznutra i kako se ljudi snalaze pre, u vreme i posle bombardovanja, u vreme međunacionalne mržnje na Kosovu. Da bi čitljivost romana bila pitkija, u pripovest su utkane i ljubavne avanture upravnika i drugi fantazmagorični elementi.

U kakvom su položaju srpski jezik i ćirilica na Kosovu i Metohiji, na osnovu Vašeg bogatog iskustva i rada, s obzirom da ste i danas prisutni na svim važnim događajima vezanim za srpsku književnost, kulturu i umetnost u pokrajini?

Rekao bih da je srpski jezik potisnut i sveden samo na enklave u kojima žive Srbi, a ćirilica je još u gorem položaju jer je i Srbi sami potiskuju iz upotrebe pod pritiskom globalizacije, ali i samoinicijativno. No, dobro da je Institut za srpski jezik SANU na vreme snimio na terenu srpske govore na Kosovu i Metohiji osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, da je onomastika Kosova i Metohije na vreme popisana i objavljena u Onomatološkim prilozima SANU, zahvaljujući velikom angažovanju dr Svetozara Stijovića, koji je bio zahvalan saradnik i „Jedinstva“. Prizrenski govor je obradio akademik Slobodan Remetić, a obrađeni su i govori Gore, Janjeva, Gatnja i još nekih kosovskometohijskih mesta. Nemerljiv doprinos očuvanju jezičke građe Kosova i Metohije dali su i pokojni dr Mileta Bukumirić i dr Golub Jašović i drugi dijalektolozi. U toku je i rad na sređivanju bogate leksike prizrenskog govora koju je iza rata, prikupio general Dimitrije Čemerikić i predao SANU.

Kako tumačite činjenicu, iznetu na jednom akademskom skupu, da je ćirilica najviše u upotrebi na jugu i na istoku Srbije, upravo u vašem zavičaju?

Svakako ne bih tumačio većim patriotizmom jugoistoka Srbije, već prostom činjenicom da taj narod još nije izgubio duhovnu vezu sa svojim pismom.

U oblasti leksikografije objavili ste „Crnotravski rečnik“ u izdanju SANU. Od kakvog je značaja dijalektološki rečnik od preko 1000 strana za nacionalni identitet, ako se zna da je Crna Trava doživela drastičan odliv stanovništva i za samo nekoliko decenija višestruko se umanjila?

Zahvaljujući „Crnotravskom rečniku“ Crna Trava se preselila u knjigu, narod je gotovo nestao, ostale su reči koje naviru kao voda sa izvora iz priča, skaski, basmi, bajanja, izraza, iz narodne mitologije i drugih duhovnih umotvorina, čuvajući istovremeno i jezičko blago ali i njegov mentalitet, psihološku konstituciju, sociološku, etnološku, ekonomsku i svaku drugu sliku čoveka ovog kraja i identitet kolevke građevinarstva u Srbiji. Na početku beše reč, kaže Biblija, ali i na kraju ostade samo reč. Nekako se Kosovo i Metohija i Crna Trava podudaraju sada u tome.

A šta nagrade znače stvaraocu?

Na početku stvaralaštva nagrade piscu mogu biti snažan podsticaj, no kad je pisac već u zrelim godinma shvata da su one uglavnom izraz klanovske darežljivosti, zakulisnih igara raznih interesnih grupa i stranaka, te da u suštini ne znače mnogo.

Autor: Slavica Đukić

Izvor: Jedinstvo