Sveti Sisoje Veliki zaštitnik dece

 

SVETI SISOJE VELIKI

Veliki hrišćanski svetitelj i zaštitnik dece. Slavi se 19 jula po novom kalendaru

 

Prepodobni Sisoje Veliki, rodom iz Misira (Egipat), učenik je svetog Antonija. Živeo je u pustinji 60 godina. Umro je u dubokoj starosti, 429. godine.

U našim krajevima izuzetno je poštovan i cenjen od majki i žena kao zaštitnik dece i brzi pomoćnik u svakoj tuzi i nevolji. Mnoge majke praktikuju da poste 7 dana pred svetiteljev praznik da bi se pričestile… ovaj „sedmodnevni post“ je nepisano pravilo kojeg se počinje pridržavati sve veći broj majki. Jedan deo njegovih moštiju (tijela) nalazi se u manastiru Svetog Vasilija Ostroškog. Proslavlja se 6. jula po julijanskom kalendaru, a 19. jula po gregorijanskom.

 

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG SISOJA VELIKOG

Izmalena zavolevši Boga, prepodobni Sisoje uze na sebe jaram krsta i sa usrđem posledova Hristu, prohodeći isposničke podvige u egipatskim pustinjama. U ravnoangelnom življenju svom on smirenjem i molitvom pobeđivaše ogromne vojske nevidljivih neprijatelja. Boravište blaženog Sisoja nalažaše se u pustinjskoj gori, u kojoj se prepodobni Antonije Veliki podvizavao, i sam prepodobni Sisoje bejaše podražavalac Antonijeva života.

Za svoje smirenoumlje blaženi Sisoje dobi od Boga toliku blagodat, da je i mrtve vaskrsavao, što se vidi iz Paterika[1], gde o njemu piše ovo. Jednom prilikom jedan mirjanin krenu sa svojim sinom, malim dečakom, ka avi Sisoju u Antonijevu goru radi blagoslova. Ali putem dečko se razbole i umre. Međutim, otac se njegov ne uznemiri zbog toga, nego sa verom odnese mrtvog sina k starcu. Ušavši u keliju k prepodobnome, on mu pade pred noge, ujedno ničice položivši mrtvog sina kraj starčevih nogu kao da prosi blagoslov i molitvu. Pošto starac satvori molitvu i dade blagoslov, dečakov otac iziđe napolje ostavivši mrtvog sina kraj starčevih nogu. A starac, ne znajući da je dečko mrtav i misleći da on ničice leži očekujući blagoslov i molitvu, reče mu: Ustani, čedo, i izađi! – I tog trenutka mrtvi dečak ustade i iziđe za ocem svojim. A otac, ugledavši svoga sina živa, povrati se sa njim k starcu i, pomolivši se, odade mu blagodarnost. Starac pak, doznavši da je vaskrsao mrtvaca, veoma se ožalosti, jer nije želeo da čini čudesa da ga ljudi ne bi slavili, i zapreti tome čoveku da nikome ne priča o tome sve do smrti njegove.

Ovog bogonadahnutog oca upitaše jednom bratija: Ako brat padne u greh, je li mu dosta jedna godina za pokajanje? – Surova je ta reč, odgovori starac. Na to bratija rekoše: Znači, potrebno mu je šest meseci da se kaje? – Starac odgovori: Mnogo je. Tada bratija ponovo upitaše: Možda mu treba četrdeset dana na pokajanje? – I to je mnogo, odgovori starac. Zatim reče: Verujem u milosrđe Čovekoljupca, da, ako se čovek pokaje svom dušom, Bog će mu primiti pokajanje za tri dana.

Brat neki upita avu Sisoja: Šta da učinim, oče, jer padoh u greh? – Ustani, čedo, i spašćeš se, odgovori starac. Na to brat reče: Ali ja, pošto ustadoh, ponovo padoh. – Ponovo ustani! uzvrati starac. Tada brat upita: Dokle ću onda padati i ustajati? – Starac odgovori: Dok ti ne dođe kraj, i zatekne te ili u dobru ili u zlu; stoga treba stalno ispravljati sebe, da bi te u tome i smrt zatekla.

Jednom neko pokloni meh vina bratiji na Antonijevoj gori. Jedan monah nali od tog vina u jedan mali sud, i sa čašom u ruci ode kod ave Sisoja; napuni čašu i dade je avi, i on je popi; zatim nali i drugu, ava popi i nju; ali kad on nali treću i ponudi je svetom avi, on odbi, rekavši: Dosta, brate! zar ne znaš da je treća od Satane?

Jedan monah bi napušten od svog druga sapodvižnika, i dođe k avi Sisoju i reče mu: Mene je napustio moj drug sažitelj, i ja želim da mu se osvetim. – Starac mu na to reče: Hajde da se pomolimo Bogu! – I dok se moljahu, sveti starac reče u svojoj molitvi i ovo: Gospode! odsada nam nije potrebno Tvoje staranje o nama, jer ćemo se mi sami svetiti za sebe! – Kada brat ču ove reči, pade pred noge starcu i reče mu: Odsada se neću preti sa tim bratom. Oprosti mi, oče! – I tako ava Sisoje izleči svoga brata.

K avi Sisoju dođe jedan čovek koji je želeo da postane monah. Starac ga upita, da li ima kakvo imanje u svetu. Čovek odgovori: „Imam jednoga sina“. Starac, želeći da ispita da li on ima sposobnosti za poslušnost, reče mu: „Idi i baci sina u reku, pa onda dođi da se zamonašiš“. Čovek odmah ode da to izvrši. A kada on ode, starac posla jednoga brata za njim da ga spreči u tome u poslednjem trenutku. Došavši kući, čovek uze sina, i kad htede da ga baci u reku, brat monah mu reče: „Nemoj ga bacati!“ Čovek mu na to odgovori: „Otac moj reče mi da ga bacim“. Monah mu onda reče: „Meni otac naloži da ga ne smeš baciti“. Posle toga ovaj čovek dođe k svetome starcu, i svojom poslušnošću postade izvrstan monah.

Jedan brat upita avu Sisoja, govoreći: „Reci mi jednu reč, po kojoj bih mogao živeti“. Starac mu na to odgovori: „Zašto me teraš, brate, da ti rečem beskorisnu reč? Što vidiš da ja činim, čini i ti“.

Neko od otaca upita avu Sisoja, govoreći: Kada ja živim u pustinji i varvari iziđu protiv mene da me ubiju, smem li ja, ako raspolažem snagom, da ubijem jednoga od njih? – Starac mu odgovori: Ne! Poveri sebe Bogu, i prepusti to Njemu. Jer ma kakvo iskušenje snašlo čoveka, on treba da rekne sebi: ono me je snašlo zbog grehova mojih. A kad mu se što dobro dogodi, on treba da govori sebi: dogodilo mi se po promislu Božjem.

Ava Amon se žaljaše avi Sisoju, kako ne može da upamti pročitane mudre izreke, da bi ih mogao ponoviti u razgovoru s ljudima. Sveti Sisoje mu odgovori: To nije nužno. Nužna je jedino čistota srca. Zadobije li nju, čovek treba da govori iz nje bez suvišne brige.

U prepodobnog oca Sisoja beše učenik Apolos. Pod uticajem vražje lukave sile kod Apolosa se, pored drugih želja i iskušenja, pojavi i želja za svešteničkim činom. U snoviđenjima njemu se javljahu besi u obliku svetitelja koji ga hirotonisaše za episkopa. Probudivši se od sna, on stade moliti starca da mu naredi da ide u grad kod arhijereja da primi svešteničko rukopoloženje. No starac mu zabranjivaše, i savetovaše mu da ne traži čin koga nije dostojan. Ogorčivši se na mnoge pouke i savete starčeve, Apolos krišom pobeže od starca i uputi se u Aleksandriju k svojim srodnicima po telu, da bi uz njihovu pomoć što pre dobio prezviterski čin.

Kada Apolos iđaše putem, srete ga đavo u obliku veoma visokog čoveka, potpuno nag i crn, odvratna lica, sa debelim usnama i gvozdenim noktima; imajući izgled zveri i ženske grudi, on beše i muško i žensko u isto vreme; strahovito smrdljiv, on pred očima Apolosa pokazivaše tako veliku bestidnost, da je sramno opisivati je. Obisnuvši se o vrat Apostolu, đavo ga grljaše i često celivaše. Apolos ograđivaše sebe krsnim znakom i otimaše se iz njegovih ruku. No đavo mu govoraše: „Zašto bežiš od mene? Znaj, ti si moj, i ja te volim, jer ti ispunjuješ moje želje. Radi toga ja i dođoh tebi da te pratim, dok ne ispunim sve tvoje želje“. – Apolos pak, ne mogući trpeti njegov smrad i bestidnost, podiže oči k nebu i gromko povika: „Bože, radi molitava oca mog Sisoja pomozi mi i izbavi me od ove napasti!“

I odmah đavo, odstupivši malo od njega, pretvori se u divnu nagu ženu, i reče mu: Hodi i zadovolji svoju želju, jer si me mnogo puta odmorio u srcu tvom pomislima tvojim. – Zatim opet reče: Ja sam želeo da te načinim popom i episkopom, ali me molitve lakomog starca Sisoja odgone od tebe. – Rekavši to, đavo postade nevidljiv.

Obuzet silnim strahom, Apolos se vrati k starcu, i pripavši k nogama njegovim ispovedi mu sve šta se dogodilo, i moljaše za oproštaj. Isto tako on i bratiji ispriča šta sve pretrpe on zaveden od đavola, i kako mu pomogoše molitve prepodobnog oca Sisoja. I zaista, molitva njegova beše silna na prognanje besova. Ona i od drugog učenika njegovog, Avraama, odagna nečistog duha koji ga je mučio. I svi zli dusi bežahu od svetog Sisoja, ne smejući se približiti hrabrom i nepobedivom vojniku Hristovom.

Pošto prožive u pustinji šezdeset godina, prepodobni Sisoje se približi svojoj smrti. Kada je imao da se prestavi, i kraj njega behu monasi, lice njegovo zasija kao sunce, i on im reče: „Evo, dođe ava Antonije“. Malo zatim on opet reče: „Evo, dođe lik proroka. Lice mu ponovo zasija još jače, i on reče: „Evo, dođe lik apostola“. I lice njegovo zablista dvostruko jače, i on razgovaraše s nevidljivim licima. A bratija ga moliše, govoreći: Oče, kaži nam, s kim razgovaraš? – I on im reče: Evo, anđeli došli da me uzmu, a ja im se molim da me ostave još malo ovde, da bih se pokajao. – Bratija mu rekoše: Tebi, oče, nije potrebno pokajanje. – Na to im starac odgovori: Zaista ne znam, da li sam uopšte i počeo da se kajem. – Međutim sva bratija znađahu da je on savršen. Posle toga on još silnije zasija, i lice njegovo postade kao sunce, i svi se uplašiše. Tada im starac reče: Gledajte, gledajte! evo Gospod dolazi, i govori: Donesite mi izabrani sasud iz pustinje! – Rekavši to, prepodobni odmah predade duh svoj Gospodu.[2] Utom blesnu munja i kelija se ispuni miomira. Takvim blaženim završetkom završivši svoj vremenski život, prepodobni Sisoje se preseli u život beskonačni. Sada on obitava sa Hristom i naslađuje se gledanjem lica Njegova zajedno sa onim zborovima svetih koje vide pri svojoj končini. Molitvama prepodobnog oca našeg Sisoja neka se i mi udostojimo te naslade blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava vavek. Amin.

Ava Justin Ćelijski – Žitije Svetih