UKRADENA SREĆA – VI deo
Šesti deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić
Međutim, ne zna se zbog čega nije išla tamo da odmah traži da joj vrate njeno dete, već je izmislila neki razlog, da kao bajagi nešto pita, i ušla u kuću samo da vidi svoga ukradenog sina koji je u to vreme već bio odrastao mladić spreman za ženidbu.
I šta je uradila?
Ništa. Videla je svoga sina u toj kući. Čak je sa njim i razgovarala. Imala je priliku da ga prepozna, dobro osmotri i ustanovi da i po nekim kretnjama i ponašanjem jako liči na Sašu, a zatim se vratila svojoj kući. Bila je stoprocentno uverena da je pomenuti mladić njen sin, ali držeći se pravila da ni u kakvom poslu ne treba prenagliti niti na brzinu donositi važne odluke, svome mužu nije o tome ništa govorila, samo je razmišljala šta da uradi?
Pre svega odlučila je da bude smirena i da dobro razmisli šta će i kako će raditi. Znala je da sa povratkom deteta, koje je sad odrastao mladić, neće biti jednostavno ni lako, i da će tu biti mnogo raznih prepreka.
Grozničavo je razmišljala o svemu, zaključila da to dete nije raslo pored nje i da je ona, iako mu je prava i biološka majka, sada za njega potpuno strana osoba. On je emotivno vezan za lažnu majku, i kada bi se suočio sa saznanjem da je njegova prava majka druga osoba, sigurno bi doživeo veliku neprijatnost, razočarenje i ko zna šta bi još moglo da se desi.
Postojala je tu i materijalna strana. Bogataška porodica u kojoj je mladić odrastao i u kojoj sada živi, u tom smislu može mu mnogo više pružiti nego njegovi pravi roditelji.
Njegov lažni otac je nedavno umro. Ostala je samo lažna majka koja je stara i već prilično bolesna žena za koju se može predpostaviti da neće dugo živeti, a on je njihov jedinac, u pravnom pogledu zakoniti sin sa pravom da u datom trenutku nasledi svu imovinu u porodici.
Računala je da, ako ona nije imala tu sreću da deli sudbinu sa tim detetom od njegovog rođenja do današnjih dana, da uživa u radosti njegovog postojanja i odrastanja, ne čini ništa što bi moglo da poremeti njegov sadašnji život, jer ona je njegova majka i u njoj pored svega gorkoga postoji osećanje ljubavi prema tom mladiću, želja da mu život bude bolji i ugodniji, a biće vremena, ako Bog da, da se sve razmrsi i dovede u red na pravi način, kada za tako nešto dođe vreme.
Smatrala je da je najbolje da sada toj ženi koja joj je ukrala dete, a koja je već jednom nogom u grobu, ne pravi probleme pokretanjem postupka u vezi krađe deteta, ali da joj sasvim otvoreno, u četiri oka saopšti, da ona zna sigurno da taj mladić nije njen biološki sin. Samo to, i ništa više, jer je znala da od tog časa žena koja joj je ukrala dete u svojoj svesti neće imati mira, i da će do kraja svog života živeti u strahu od mogućnosti da taj mladić sazna istinu o svome životu.
No, i pored izloženog razmišljanja odlučila je da ode popu, da ga pita za savet. Bio je to onaj isti pop za koga smo već rekli da je nekad, već prilično davno ispovedio ženu koja je priznala da je učestvovala u krađi deteta. Pomenuti pop je bio penzioner i vrlo star čovek, ali je imao izuzetno dobro pamćenje, i uz pomoć knjige, u kojoj je nekim svojim tajnim pismom, koje niko drugi osim njega, nije mogao pročitati, vodio beleške, vrlo brzo shvatio da je pred njim žena kojoj je dete ukradeno. Malo se zamislio i rekao:
– Sve se može srediti i ja ću ti pomoći koliko mognem, ali nemoj žuriti. Sačekaj malo da žalost prođe i da se situacija smiri. I žena ga je poslušala. Konačno je odlučila da malo pričeka.
***
Sve što je u vezi krađe deteta čuo, stari popa je zabeležio u jedan svoj poseban tefter, računajući da to treba da bude zapisano, da se ne zaboravi, jer, ko zna šta se može desiti u budućnosti, možda će to sve jednog dana zatrebati. I zaista je došao dan kada je to zatrebalo, i bilo je korisno što je zapisao, jer sada, posle toliko proteklih godina, ko bi se svega mogao setiti. Sretna okolnost je bila i što je popa još uvek, iako jako star, bio živ, i u dubokoj starosti u glavi bistar čovek, a pojedincima koji su ga pitali, kako da u starosti ima tako bistru glavu, uvek odgovarao, da je celog svoga života redovno postio, nikad nije pušio, i u svakom piću bio umeren.
***
Iznenada jednog dana baš dok je Marija pripremala palačinke sa pekmezom od šljiva, u kuću stiže Milica u društvu sa jednim mladićem iz Beograda. Ugledavši Milicu Marija se obradova i reče:
– Evo, kao da sam znala da ćeš ti doći. Pripremila sam palačinke sa pekmezom, one što ih baš ti voliš. Operi ruke i sedi da probaš.
– Mama nisam sama. Tu je i jedan mladić, student koji me je dovezao sa svojim kolima. Nešto se zabavio oko kola. Idem ga pozvati da uđe.
– Pa zovi ga svakako. Nema smisla da bar malo ne svrati.
Milica je spustila svoju putnu torbu u hodnik, za čas otrčala na ulicu da bi se nakon nekoliko trenutaka pojavila sa mladićem pred Marijom i rekla:
– Igore, evo ovo je moja mama Marija.
Kad je videla Igora, Marija se zaprepastila. Malo je nedostajalo da od uzbuđenja ne padne u nesvest. Srce joj je počelo da lupa kao ludo, a u glavi je osetila neki pritisak. Uzbuđenje je bilo veliko, jer to je bio onaj mladić kojeg je pre nekoliko meseci prepoznala kao svoga ukradenog sina.
Bio je to pravi šok. Jednostavno nije znala šta da kaže. Ostala je bez reči. Ipak, uspela je da ostane prisebna, za trenutak je savladala uzbuđenje i rekla:
– Baš lepo što ste došli. Upravo sam spremila palačinke koje Milica voli. Nadam se da će se i vama dopasti.
Zatim im je pokazala sto u dnevnom boravku i ponudila da sednu.
Milica nije dozvolila da ih mama služi, već je sama otišla u kuhinju, donela palačinke za Igora i sebe, a Marija je za tren otišla u kupatilo da vodom ohladi lice i popije malo vode, jer je uzbuđenje bilo veliko, i trebalo je vremena da se malo smiri.
Kad se vratila, rekla im je:
– Deco ja idem malo u dvorište da nešto vidim, a vi se služite kako želite.
***
Kad je mladić seo u kola i otišao, Marija je odmah počela da ispituje Milicu. Pitala je ko je taj mladić, od kuda ga poznaje, kakav je njen odnos sa njim, i sve drugo što joj je palo na pamet. Pored ostalog pitala je i da li se ona, možda, sa tim mladićem zabavlja, na što joj je Milica odgovorila da joj je on samo kolega sa fakulteta i ništa više, i da joj nije ni na kraj pameti da se u tako nešto sada upušta.
Kad je to čula, Marija je odahnula, osetila je kao da joj je težak kamen pao sa srca, ali se ipak nije mogla osloboditi sumnje da postoji mogućnost da se oni nekim slučajem previše približe, i od toga je strahovala. Nije mogla da se seti, da nađe pogodan način da joj kaže da je taj mladić njen, to jest Miličin rođeni brat blizanac, Grčevito je o svemu razmišljala ali nije mogla ništa pametno da smisli i bila je u velikoj brizi.
Često je razmišljala šta da radi? Da li da i Saši kaže sve što je saznala o njihovom ukradenom sinu? Dugo se kolebala jer nije znala kako bi on mogao na to sve reagovati, i šta sve može iz toga proizići? Često je sama sebi postavljala pitanje, zbog čega je sve na ovom svetu tako komplikovano i zamršeno i kako se iz svega toga izvući? Molila je Boga da joj pomogne i da je uputi na pravi put, da postupi tako kako će za sve biti najbolje, da se već jednom reši ta mučna situacija.
I nije trebala dugo čekati. Premda ga nije mnogo interesovala politika, Saša je redovno kupovao dnevne novine. Radio je to iz navike. Obično bi pogledao sportsku stranu i stavio ih na stranu.
Jednog dana se desilo da je Marija uzela novine da ih malo pogleda. Listala ih je bez veze, jer u njima nije bilo ništa što bi nju interesovalo. Pukim slučajem pogledala je stranicu na kojoj su bile objavljene čitulje, i ugledala nešto što nije mogla da veruje svojim očima. Među preminulim je videla i fotografiju žene koja joj je ukrala dete.
Tako je saznala da je pomenuta žena umrla, i da je došao čas da se sve razreši i razjasni. Nikad se Marija nije radovala ničijoj smrti, pa nije mogla da se raduje ni smrti pomenute žene, ali i pored toga ona je istovremeno doživela i veliko uzbuđenje, i radost i brigu, jer je osetila da je došao čas da svome sinu kaže istinu o njegovom poreklu. Nije znala kako će on reagovati kad sazna da mu je ona prava biološka majka, ni kako će reagovati Saša kad sve sazna, ni kako će se stvari u u celini u budućnosti događati. Iako je žarko želela da se sve što pre razreši i rasplete, opet je kod nje prevladao razum, i odlučila je da ništa ne radi na brzinu, već oprezno i polako, da sve prođe bez velike buke i prejakih uzbuđenja, držeći se starih narodnih poslovica koje kažu da „tiha voda roni breg“ i „jutro je pametnije od noći“.
Nakon dužeg razmišljanja setila se starog popa i potražila, da ga upita za savet. On joj opet reče da još malo sačeka, da prođe žalost i da se sve smiri i obavi ostavinska rasprava, pa da onda ponovo dođe kod njega.
Tako je i bilo. Posle oko šest meseci Marija je ponovo potražila popa koji joj reče:
– Ja sam sveštenik, sluga božiji i ja kod svakog svog postupka moram misliti da pomognem ljudima. Zato želim da ti kažem da imaš u vidu da će taj čovek, odnosno tvoj rođeni sin, kada sazna da mu žena koja je umrla nije bila prava majka, doživeti šok i veliko uznemirenje. Da bi se to izbeglo i da sve prođe sa najmanje komlikacija, ti najpre svome sinu napiši jedno anonimno pismo u kojem ćeš mu saopštiti da žena koja je umrla nije bila njegova prava majka, već jedna druga žena koja je živa i koja želi da ga vidi, pa ako hoće neka dođe na određeno mesto radi razgovora, ali pre nego pošalješ pismo, pronađi nekako njegov kućni telefonski broj, nazovi ga, ali nemoj kazati ko si ti, nego mu samo reci da će ubrzo primiti jedno pismo, čiji će ga sadržaj uzbuditi, ali da će on na kraju doživeti radostan trenutak. Kada to kažeš, spusti slušalicu i nikom ništa dalje ne govori, i ništa ne pričaj.
***
Kada je primio anonimno pismo koje mu je poslala Marija, Igor je najpre pomislio da je to neka podvala ili neslana šala, nije mu pridao nikakvu važnost, zgužvao ga i bacio u smeće.
Međutim, ipak je crv sumnje radio. U jednom času počeo je razmišljati o sadržaju pomenutog pisma. Postavio je sebi pitanje:
– Šta, ako je ono što je napisano u pismu istina?
I odjednom se u njemu probudila žarka želja da što pre sve razjasni. Međutim, problem je bio u tom što nije znao ni kako da počne ni od kuda da krene.
Strašno ga je mučilo saznanje da žena koja je umrla i koju je on smatrao svojom majkom, stvarno nije bila njegova majka, da je njegova prava biološka majka još uvek živa i da se nalazi, možda, negde tu u blizini.
Užasan nemir je morio njegovo biće, jer nije imao nikakve mogućnosti da sazna istinu. Počeo je da pati od nesanice, a kad bi zaspao, sanjao je čudne snove. Noći su mu postale teške i košmarne. Dok je noću budan ležao u krevetu, u glavi su mu se rojile svakojake misli. Setio se da je pre nekoliko godina u novinama bilo više priloga o krađi dece iz porodilišta. U početku se činilo da će u vezi sa tim biti velika hajka, ali sve se brzo sleglo i još brže zaboravljeno, kao da je neki moćni džin stavio svoju ogromnu ruku na pomenutu temu. Setio se i da je u nekim novinama čitao kako je na francusko – švajcarskoj granici policija zaplenila kamion pun fetusa. Bilo je govora da su pomenuti fetusi poreklom iz Mađarske i Srbije. I to se sve brzo sleglo i utišalo. Da li je tu na delu neka moćna mafija ili su takva pisanja samo „novinarske patke“, izmišljene senzacije, štampane sa ciljem da se podigne tiraž? Ko bi ga znao? U ovom mutnom vremenu, sve je moguće. Ljudi se ne prezaju ničeg samo da dođu do novca.
Branko Mićić Kondić – Ukradena sreća