UKRADENA SREĆA – IX deo
Deveti deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić
Konačno jednog dana i taj sastanak majke i sina je dogovoren. Udešeno je tako da se nakon večernje molitve u crkvi sastanu u kancelariji mesne crkvene opštine, malo kasnije, kad se narod koji je bio u crkvi raziđe, tako da mogu biti sigurni da neće biti nikoga da ih ometa u toku razgovora.
Kada su ušli u prostoriju i seli za sto, pop ih je najpre zamolio da ustanu da se pomole i dobiju božiji blagoslov za smiren i razuman razgovor koji trebaju obaviti.
Nakon završene molitve pop je polako tihim smirenim glasom ispričao sve što je znao o celom slučaju i što je mislio da treba da kaže. Kazao je i šta je ona žena rekla na ispovedi ali njeno ime nije spominjao, jer to crkvena pravila ne dozvoljavaju.
Marija je bila jako uzbuđena i ispunjena osećanjem neizmerne sreće, dok je Igor popovo izlaganje slušao nekako hladno bez uzbuđenja, kao da se sve to njega ne tiče, već kao da se radi o nekom drugom licu.
Na kraju kad je sve kako treba razjašnjeno pop im je rekao da priđu jedno drugom, da se rukuju i poljube i da onda nastave razgovor sami bez njegovog prisustva.
U trenu kada je Marija poljubila svoga sina, njene oči su bile pune suza. Govorila je:
– Sine, moj dragi sine, evo dragi Bog je dao da sam te konačno pronašla.
Nasuprot Mariji Igor je delovao prilično uzdržano i reklo bi se nekako hladno uzvratio majci poljubac. Nešto se dešavalo u njegovoj glavi što je više ličilo na zabrinutrost nego na radost. Osećalo se kao da se nije baš mnogo radovao ovom susretu.
Marija je to primetila i rekla:
– Sine dragi, zar se ne raduješ našem susretu, kad smo se konačno nakon toliko godina sreli i videli.
Na šta joj je Igor odgovorio:
– Znaš mama, biću iskren, i kažem za mene je sve ovo što se sad događa između nas više šok nego radost. Ovo je za mene jedno veliko iznenađenje, nešto što ni u snu nisam mogao naslutiti da će mi se ikada u životu desiti, i meni je potrebno vreme da se sredim i presaberem, jer ja sam sada uistinu neverovatno zbunjen čovek, niti znam šta da mislim ni šta da kažem. Iskreno ti kažem i molim te da pokušaš da razumeš moje duševno stanje.
Marija je sa nevericom slušala Igora i nije joj bilo jasno zbog čega on sada tako govori. Bila je potpuno iznenađena, jer nije tako zamišljala prvi sastanak sa svojim ukradenim detetom, svojim sinom koga nije čestito videla od onog trenutka kada ga je poslednji put podojila. Očekivala je da će on pri susretu ispoljiti radost, očekivala je sinovljev topli zagrljaj, osmeh na licu i radost u njegovim očima, ali toga svega nije bilo.
Nije mogla da izdrži da ga na kraju ne upita:
– Dragi sine, ti kao da se ovom našem susretu ne raduješ? Šta je tebi? Reci mi nešto. Kaži šta ti je na srcu?
Igor je jedno vreme gledao u zemlju i ćutao, a onda reč po reč polako počeo:
– Znaš mama, sve sam čuo i sve mi je poznato. Sad znam da si ti moja biološka majka, ali mama moraš da shvatiš da ja preko dvadest godina uopšte nisam znao za tebe, nisam znao da postojiš, pa iako sam svestan da si ti moja prava majka, ti si za mene strana osoba, još uvek si za mene stranac, osoba koju sam video tek pre pola sata.
– Igore, kako ne možeš da shvatiš da sam ja tvoja majka, ja sam tebe rodila, i loši ljudi su tebe kao dete ukrali. Ja sam dugi niz godina mislila na tebe. Osećala sam da si živ, da negde postojiš, sanjala sam te, stalno mislila na tebe, celi moj život je prošao u čežnji i nastojanju da te pronađem i vidim, i eto sada mi se, Bogu hvala, ta moja žarka želja ostvarila.
– Bilo je šta je bilo – reče Igor i nastavi – ja ne znam šta se dešavalo i šta je tebe mučilo, bar do sad nisam znao, ali ja sam odrastao sa tim ljudima koji su prema meni bili dobri, pazili me, školovali, i ja sada živim u gazdinskoj kući, bogat sam čovek, zvanično sam njihovo dete, a šta bi bio, da me nisu ukrali, da sam odrastao sa tobom i sa mojim pravim ocem koji je u suštini siromašan čovek? Kakav bi mi on život mogao pružiti, i šta bi ja bio i radio da sam odrastao sa vama? Sirotinja, najobičnija sirotinja.
– Nemoj sine tako. Nismo mi sirotinja. Mi imamo svoju kuću i dobar komad zemlje, a otac ti je ekonomista, priznat stručnjak koga svi ljudi poštuju i cene. U našoj kući se uvek pristojno živelo i nikad niko nije bio gladan. Sestra ti je završila fakultet, pa šta ti ustvari hoćeš……?
– Sve je to tako, ali vi ste ipak u odnosu što sam ja nasledio, fukara, najobičnija fukara, i ja neću da budem deo tog sveta.
Eto, sad znaš da sam ja tvoj sin, ali me ostavi. Pusti me na miru da vodim svoj život i nemoj mi dolaziti da te ovde ljudi vide, a ja ću kad budem imao vremena doći da se vidimo, i sve će biti u redu kada shvatiš da smo mi ipak dva sveta i da ne možemo zajedno.
***
U momentu kada su se rastajali Igor je iz lisnice izvadio nekoliko krupnih novčanica i pružio majci rekavši:
– Evo, uzmi ove pare trebaće ti.
Marija ga je gledala zbunjeno. Odbila je da uzme novac i rekla:
– Igore, za Boga miloga, šta mi to radiš? Pa meni ne treba novac, već ljubav, osećaj da me voliš kao majku, razumeš Igore….
– Pa ja ne razumem šta ti hoćeš. Dajem ti pare a ti nećeš da ih uzmeš, a govorišo nekoj ljubavi. Pa da ne osećam nešto prema tebi, ne bi ti nudio novac. Hej, gde ti živiš? Ljubav je teoretska stvar. Fikcija! Gde nema novca, nema ni ljubavi, shvati to jedan put, razumeš…
Slušala ga je i nije znala šta da odgovori. Bila je zbunjena. Ništa joj nije bilo jasno ali je ipak polako počela da shvata da, iako mu je ona rođena majka, ona i njen sin ne pripadaju istom soju ljudi, da su oni ipak dva različita sveta koja se nikad ne mogu razumeti. Shvatila je da je između njih prokopan dubok jaz koji je teško preskočiti, i vrlo jadno se osećala.
Setila se da je nekad davno u jednoj knjizi pročitala:
„Naše dete koje smo rodili i odgajili, imaće u sebi onoliko naše ličnosti, našeg „ja“, koliko smo mu u toku našeg života preneli. Ako smo u toku života sa našim detetom imali dobru komunikaciju, ako smo s njim dovoljno razgovarali, i ako smo mu u što je moguće većoj meri kroz razgovor preneli svoja iskustva, doživljaje, znanja i stavove prema određenim problemima i situacijama, naše dete će u svome „ja“ nositi više naše ličnosti, i naša ličnost će u većoj meri da produži svoje postojanje i nakon naše fizičke smrti. Da bi to ostvarili mi moramo sa svojim detetom razgovarati o svemu već od malih nogu, i naučiti ga da sa nama komunicira,“
Razmišljajući o tome bila je svesna da je ona nemoćna da povrati ono što je prošlo i što je za uvek promaklo, osećala je neku gorčinu i bilo joj je u duši vrlo teško.
***
Kada se vratila kući Marija je zatekla stariju kćer Milicu, prišla joj je, snažno je zagrlila i očiju punih suza nežno ljubila govoreći:
-Ti si moje jedino pravo dete. Tebe jedino imam. Ti mene jedina voliš i razumeš.
– A zar ona, moja mlađa sestra Ljilja nije tvoje dete? Zašto tako govoriš?
– Jeste, i ona je moje dete, ali nije tako umiljata kao ti. Ona se više okrenula tati. Zar ne vidiš da je stalno s njim. Ti si moja a ona je tatina, a mi vas obadve jednako volimo, i tata i ja.
O svome sastanku sa Igorom ništa nije govorila ni sa Sašom ni sa Milicom. Čekala je kako će se situacija dalje razvijati i pojaviti neki povoljniji trenutak. Umesto radosti nakon sastanka i viđenja sa svojim sinom Marija se vrlo čudno osećala. Nije joj bilo jasno njegovo ponašanje. Pokušavala je da ga shvati, ali u njenom biću sve je bilo košmarno i pusto. Osećala je da živi u nekom čudnom svetu koji nije njen i koji ona ne može da prihvati, iako se nalazi u stvarnosti u kojoj je jedino novac prava vrednost koja kao neki moloh pustoši naše duše i pred kojim uzmiče sve plemenito i uzvišeno, i da pojmovi kao osećanje, ljubav i sve drugo što ima veze sa čovečjom dušom postaje nešto samo kao mislena imenica, nešto nestvarno, nešto što nikom ne treba.
Dugo je o svemu razmišljala i sve jasnije dolazila do saznanja da je jedan deo njenog života nepovratno prošao i da ono što u našem životu bude u određenom vremenu propušteno ni na koji način ne možemo nadoknaditi.
U njenu dušu se uselila tuga i ona se sve više osećala kao usamljeni zalutali putnik u napuštenoj železničkoj stanici koja više nikome ne treba i kroz koju su svi vozovi već odavno prošli….
Branko Mićić Kondić – Ukradena sreća