UKRADENA SREĆA – XII deo
Dvanaesti deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić
Jutros se osvanuo novi dan, dan u toku kojeg je Marija gorila od želje da nazove Igora, da ga pozove u posetu, da se vidi i upozna sa svojim ocem. Sa nestrpljenjem je čekala čas kad će Saša i deca otići iz kuće, da to učini i da se dogovore oko njegove posete.
Odprilike oko deset sati pre podne svi su otišli i ona je u kući ostala sama. Prišla je telefonu i nazvala Igora. Brzo su se o svemu dogovorili, i on je obećao da će doći sledećeg dana oko četiri sata posle podne.
Nakon dogovora nastavila je sa uobičajenim kućnim poslovima, ali je celim svojim telom osećala neko posebno uzbuđenje koje je bilo mešavina radosti, nemira i znatiželje.
Iako je bila prilično uverena da je u toku jučerašnjeg razgovora na neki način pripremila Sašu za taj trenutak, ona nije bila u stanju da sigurno proceni kako će se sve to odigrati i završiti? Kako će Saša reagovati kad prvi put vidi svoga sina? Da će mu se obradovati, to je sigurno znala, ali da li će uzbuđenje prilikom njihovog prvog viđenja biti prejako, to nije mogla da proceni, i zato je strahovala da se Saša previše ne uzbudi i da mu od prevelike radosti ne bude dobro..
***
Posle podne istog dana, kada su seli da popiju uobičajenu kaficu, Marija se odvažila da kaže Saši da će sutra posle podne imati priliku da vidi svog sina koji će im doći u posetu.
Saša je Marijine reči primio sa nevericom i upitao:
– Marija stvarno mi reci da li ti govoriš istinu ili se sa mnom zamajavaš ili se neko treći zamajava sa nas oboje i hoće da nas pravi ludim?
– Za Boga dragoga – nastavi Marija – kako možeš i pomisliti da bi se, kada je u pitanju moje i tvoje rođeno dete, mogla zamajavati? To je ozbiljna stvar, to nije za šalu, i ja ti sada ponovo ozbiljno kažem, da će naš sin sutra doći u ovu kuću, i ti koji se ponašaš kao neverni Toma imaćeš priliku da ga vidiš i opipaš, kao što je i neverni apostol Toma opipao Hrista. Samo, molim te pripremi se, uzimaj lekove, i još nešto da ti kažem. Sutra oboje nećemo piti kafu dok ga ne vidimo i dok ne prođe prvo uzbuđenje.
– Marija, verovaću ti, neka bude kako ti kažeš, ali sada mislim da bi bolje bilo da mi to nisi rekla danas, već da si ostavila za sutra, jer sad ću stalno misliti na taj susret, i celu noć neću moći oka da sklopim.
– Sad tek vidim da si mi ipak poverovao, ali ne brini. Pre spavanja uzmi Librium, i neće biti problema, a sutra ću ja malo spremati kuću, a ti ćeš mi pomagati, pa će ti brže proći vreme.
***
Konačno je osvanuo sledeći dan i trenutci velikog očekivanja. Umesto jutarnje kafe Marija je Saši i sebi pripremila čaj od kamilice. Posle toga je zamolila Sašu da iziđe iz kuće i malo prošeta, dok ona malo sa usisivačem pokupi prašinu, jer je znala da njega zvuk usisivača jako nervira.
Za ručak je spremila lagano jelo, sve za željom da Saša bude što bolje pripremljen za planirani susret. U podne nešto pre četiri sata Marija je sela na kauč u dnevnoj sobi i pozvala Sašu da joj se pridruži. Uključila je televizor, i baš kao naručen na ekranu se pojavio crtani film sa Pajom Patkom u glavnoj ulozi, što je dobro došlo kao tema za opuštanje.
I dok su njih dvoje sedeli jedno pored drugog, vreme je polako prolazilo, ali su se minuti otezali kao godine. Kako se bližilo određeno vreme, Marija je postajala sve nervoznija. Sa nestrpljenjem je očekivala zvuk telefona, jer joj je Igor obećao da će se javiti mobilnim oko pet minuta pre četiri, S nestrpljenjem je čekala da se javi ali signala nije bilo.
Saša nije ništa govorio. Sedeli su i ćutali. Vreme se oteglo kao duga godina. Već je bilo i pola pet, a Igor se nije javio. Saša je i dalje ćutao. Samo je u jednom trenu zamolio Mariju da mu doda čašu sa vodom, i sa stola dohvatio kutiju sa Libriumom, uzeo dve tablete odjednom, stavio u usta i zalio vodom. Marija je znala šta to znači, ali je i dalje ćutala. Osećala se nervozno kao da sva treperi, ali je nastojala da bude prisebna. Dan se primicao kraju a oni su i dalje čekali. U jednom trenu Saša je ugasio televizor i upalio električnu svetiljku, i baš u tom trenu je zazvonilo kućno zvonce kao znak da neko čeka na kućnim vratima.
Kad je čula zvuk zvona Marija je u jednom trenu ustala kao mahnita, potrčala prema ulazu u kuću, otvorila vrata i ugledala Igora. Iako se ona sa njim ranije videla i razgovarala, uzbuđenje je ipak bilo veliko. U jednom trenu je osetila da joj se u glavi nešto vrti i odjednom je izgubila snagu i klonula. Da je Igor nije prihvatio rukama, sigurno bi pala na pod. U tom trenu je ustao i Saša i kad je video Igora kako drži Mariju, prosto je zanemeo. Od silnog uzbuđenja niti je znao ni mogao bilo šta da kaže. Tako su stajali, minut, dva, i onda se Mariji povratila snaga. Raširila je ruke sa namerom da ih obojicu zagrli. Nije imala reči da nešto kaže. Samo joj oči bilu pune suza. Istovremeno su joj prišli Igor i Saša, tako da su sve troje našli u jednom zagrljaju. Stajali su tako jedno vreme zagrljeni i tiho plakali, ali ipak su to bile suze radosnice.
Posle kraćeg vremena Marija je rekla:
– Dobro mi moj dragi sine došao u ovu kuću, a sad da tu ne stojimo, ajdemo u sobu da sednemo, da se bolje vidimo i da se ti sa svojim ocem kako treba upoznaš.
Kada su ušli u sobu i seli za sto, gledali su se nekoliko trenutaka bez reči, a onda je Marija ustala i rekla:
– Ajde prvo da se po našem starom običaju malo zasladimo i da Igor proba našu domaću rakiju.
Zatim je na sto donela tacnu sa domaćim slatkom i rakijom. Nakon slatka zvecnule su čaše sa rakijom i polako je krenuo razgovor. Saša se najpre izvinio zbog kašnjenja, jer je, kako reče, usled neke nezgode saobraćaj bio zaustavljen čitavih pola sata, na šta je Saša, odmahnuo rukom i rekao:
– Ma ajde, šta se ti tu nama sada izvinjavaš. Glavno je da si živ i zdrav stigao, da smo se videli i da malo o svemu razgovaramo.
I tako se nastavio razgovor. Pričalo se bez veze onako šta je kome u tom trenu palo na pamet, a kako je vreme promicalo razgovor je bio sve življi i interesantniji.
U jednom trenu u kuću su ušle Milica i Ljilja. Kad je ugledala Igora, Milica se zbunila. Nije znala šta da kaže. Ništa joj nije bilo jasno. Pitala se odkud on sad tu?
Njenu nedoumicu je prekinula Marija rečima:
– Milice ovo je tvoj brat Igor. Ajde priđi mu, rukujte se i poljubite kao brat i sestra. Milica je poslušala mamu, prišla mu, i oni su se rukovali i poljubili, a zatim je sela na sedište pored Igora.
I dalje joj ništa nije bilo jasno, pa je odlučila da ćuti i pažljivo sluša šta drugi govore, i da posle kad se društvo raziđe, zamoli mamu da joj sve podrobnije objasni.
I za mlađu sestru Ljilju sve što se dogodilo, bilo je nešto nejasno i iznenadno, ali ona nije htela da ni o čemu mnogo razmišlja. Direktno je upitala Igora da li je on zaista njen pravi brat, što je on i potvrdio. Nakon toga je ustala i počela da po sobi veselo skakuće i glasno govori pevajućim glasom:
– Imam brata, imam brata, svakome ću reći da i ja imam brata, i niko mi sada ništa ne može, jer i ja sada imam brata….
Onda joj je Marija rekla da prestane sa galamom i da iz druge sobe donese album sa porodičnim fotografijama. Marija je zatim otvorila album i pronašla Sašinu fotografiju iz mlađih dana, dodala mu i rekla:
– Evo, sad pogledaj tu svoju fotografiju i vidi koliko Igor liči na tebe. I zaista kad je Saša pogledao Igora, video je neverovatnu podudarnost izgleda celog lica. Malo je gledao, čudeći se, kao da sam sebi nije verovao, a onda dodao Igoru da pogleda fotografiju. I zaista sličnost je bila izuzetna. I dok je Igor posmatrao očevu fotografiju, Marija je nastavila:
– Ne samo lik nego i glas vam je sličan. Pravo da kažem, ja sam tebe Igore prepoznala po glasu, a kad sam ti videla lice, sve mi je bilo jasno. Bila sam sigurna da si ti Sašin sin, i moj naravno.
I dok su oni tako razgovarali o svemu i svačemu, vreme je brzo prolazilo. Tri sata su prošla kao jedan tren. Nisu ni primetili da se noć duboko spustila. Marija se nadala da će Igor ostati na večeri, međutim on je to uz izvinjenje odbio, pravdajući se nekim neodložnim poslom. Kada je ustao i krenuo prema izlaznim vratima, sestra Ljilja je počela da plače i nije mu dala da ide. Uhvatila ga čvrsto za rukav od kaputa i nikako nije htela da pusti. Na kraju ga je uz mnogo natezanja pustila tek kad je obećao da će sutra ponovo doći.
Branko Mićić Kondić – Ukradena sreća