UKRADENA SREĆA – XIII deo
Trinaesti deo romana u nastavcima koji je napisao Branko Mićić Kondić
Od tog dana kad se prvi put video sa svojim ocem Igor je često dolazio u posetu svojim roditeljima. Bio je vrlo razgovorljiv i sa svima rado pričao, ali ustvari on se najviše približio svome ocu, sa kojim je često raspravljao o raznim problemima, tako da se jedno vreme Marija osećala zanemarena, iako nije htela da o tome sa bilo kim razgovara. Osećala je neku vrstu ljubomore i često u mislima sama sebe pitala, zašto Igor više naginje ocu nego njoj, jer da ona nije bila uporna i da ga nije neprekidno nosila u mislima, da ga nije celog života tražila, nikad ne bi bilo prilike da se on sa svojim ocem vidi i sastane, ali izgleda da je to tako u životu. Uvek nam se dešavaju neke nepravde protiv kojih smo nemoćni i ne preostaje nam drugo već da se pomirimo sa sudbinom.
U toku razgovora Igor je pričao ocu kako je bio kao vojnik na Kosovu za vreme NATO agresije i kako su ih Amerikanci bombardovali, a naša se vojska vešto premeštala sa jedne lokacije na drugu, i tako uspevala da sačuva oružje i živu silu.
Nikako mu nije bilo jasno zbog čega nas Amerikanci toliko mrze i proganjaju i zbog čega vode te silne ratove na svetu?
Saša je pokušao da mu neke stvari objasni na svoj način. Imao je dosta zamerki Miloševiću i njegovoj vladavini, ali nikako nije hteo da prizna da je taj čovek kriv za sve nevolje koje su nas snašle. Pre svega isticao je da su za svo vreme ratnih sukoba pa i posle pojedinci koji nisu bili Srbi, u Srbiji bili u daleko boljem položaju nego Srbi u Hrvatskoj, Sloveniji, Kosovu i drugim okolnim zemljama. U Srbiji nije bilo progona na nacionalnoj osnovi, niti su na toj osnovi osporavana građanska ili bilo koja druga prava. U Miloševićevoj vladi je bilo ministara koji nisu bili Srbi – jedan Hrvat, jedan Rom i jedna Mađarica, to sigurno znam. Čak su i među oficirima bile zastupljene i druge nacije. Poznato je da je komadant jedinice koja je oborila onaj nevidljivi avion bio Mađar. Istina, bila je inflacija, teško se živelo, ali podjednako su svi patili bez obzira da li su bili Srbi ili neki drugi. Bilo je pojedinih izuzetaka, ali oni su bili retkost i nisu bili posledica državne politike, već delo neodgovornih pojedinaca, i to sve na nivou uobičajenog kriminala. Pa u čemu je onda problem – pitao je sam sebe Saša i istovremeno davao svoj odgovor:
Strane sile su planirale da rasture Jugoslaviju i to im je pošlo za rukom, delom i Miloševićevom krivicom. On nije želeo da ratuje, i pokušavao je da spasi Jugoslaviju. Međutim način na koji je on hteo da ostvari svoj plan, pokazao se neuspešan. On je mislio da nadmudri svoje protivnike, neki put čak i da im se umili, sa željom da ga prihvate kao partnera, ali oni su mudro išli, korak po korak (step by step), dok ga nisu potpuno priterali uz zid, i završilo je kako je završilo. Ustvari, oni su njega izigrali. Jednostavnije rečeno on nije bio sposoban da nosi sa njihovim lukavstvima, a njihova najveća greška je bila što su mu sudili u Hagu, jer su mu na taj način podigli ugled u narodu, i dali priliku da mnogo toga što je za njih nepovoljno otvoreno kaže. Da ga nisu oterali u Hag, Milošević bi u istoriji bio zabeležen kao ličnost bez posebnog značaja, i mogla bi mu se pripisati i krivica za raspad Jugoslavije, a ovako posle Haga, gde je u zatvoru umro pod sumnjivim okolnostima, on će u istoriji srpskog naroda ostati zabeležen kao heroj i veliki patriota.
Slično je i sa Šešeljem. Najbolje što su mogli da urade, da su bili pametni, bilo bi, da su ga, kada je došao u Hag, opalili nogom u dupe i prisilno vratili u Beograd. Ovako „suđenjem“ oni su mu pružili mogućnost da pred očima svetske javnosti iznese mnogo za njih nepoželjnih činjenica, i to će jednog dana, kada se prašina slegne, i stručni i objektivni ljudi budu analizirali rad suda u Hagu, pokazati koliko je taj sud bio pristran i neobjektivan.
Ustvari uzrok naše srpske tragedije je sukob interesa velikih sila. S jedne strane je NATO pakt a sa druge Rusija. Tu se može dodati i lukava politika Vatikana koji oduvek ima želju da podredi ceo Balkan, ili određenije rečeno da pravoslavce i muslimane prevede u rimokatoličku veru. (u tom smislu pojavila se svojevremeno i Majka Tereza4), i prikrivene revanšističke težnje Nemačke koja, iako deluje u okviru NATO pakta, ima svoju tajnu politiku, a to je težnja da ostvari dominaciju na Balkanu i dobije izlaz na Jadran, što joj je po svoj prilici osamostaljenjem Slovenije i Hrvatke i uspelo. Mislim da sam negde u nekim novinama davno pročitao kako je onaj Makedonac što je sedio u Predsedništvu Jugoslavije (Lazar Mojsov?) svojevremeno sve kratko rekao u jednoj jedinoj rečenici: „Drang nach Osten!“
Međutim, treba imati u vidu da su i Jeljcinovi Rusi na neki način izdali Srbiju. Rusi su nas u to vreme izdali, jer je i tamo vladala izdaja.
– Dobro, neka sve bude tako kako ti kažeš – upade Igor – iako ja na neke stvari gledam sa rezervom, ali zašto su nas tako strašno bombardovali? Šta smo im mi toliko skrivili? U dva protekla svetska rata bili smo saveznici. U Drugom svetskom ratu smo spasavali njihove pilote. To su radili i četnici i partizani koji su takođe u većini bili Srbi.
– Pa i zato postoji jednostavno objašnjenje – nastavi Saša – trebalo je isprobati neko oružje, a trebalo je i potrošiti nagomilane zalihe starog oružja, da bi se otvorili novi poslovi za kompanije koje proizvode oružje a koje drže kapitalisti koji imaju stvarnu vlast u Americi. Setimo se samo rata u Vietnamu koji Amerikancima nije bio potreban i koji su na kraju izgubili. Bez ikakve savesti oni su tamo pobili stotine hiljada ljudi i načinili neprocenjivu materijalnu štetu. Imali su i oni velike materijalne i ljudske gubitke, jer je u tom ratu poginulo i dosta Amerikanaca, ali nisu u tom ratu svi bili gubitnici. Ginula je američka sirotinja a veliki dobitnici su bili kapitalisti koji u svojim rukama drže američku vojnu industriju koja je proizvodnjom raznog oružja i vojne opreme ostvarila ogromne profite. U tom grmu leži zec.
Bez obzira ko formalno ima vlast u toj zemlji, Republikanci ili Demokrate, osnovni pravci njihove politike su isti. Neke razlike u tome kojim putem treba ići možda postoje, ali ciljevi su isti. Ni Amerika nije bez problema. Njen glavni problem je energetika, a to proizlazi iz organizacije života. U toj zemlji život je nemoguć bez automobila. Od mesta stanovanja do radnog mesta razdaljina je u proseku oko 50 kilometara. Koliko tamo ima automobila? Stotine hiljada, možda i miliona, ni broj im se ne zna. Sve to treba hraniti, i potrebne su im ogromne količine nafte. Ako nema nafte, nema života, nastupa ekonomska smrt.
To znači da se oni moraju boriti da obezbede sigurno snabevanje naftom, jer je to jedan od njihovi glavnih problema. Treba postavi pitanje kako bi funkcionisala Amerika da ostane samo tri dana bez dovoljne količine nafte? Da ti dam jedan primer iz naše zemlje. Jedno vreme sam boravio u Banovcima, To je naselje u blizini Beograda oko desetak kilometara dalje od Batajnice. Tamo u Banovcim sam gledao kako svako jutro stotine ljudi, možda nekoliko stotina, putuje na posao u Beograd. Umesto da radna mesta budu u Banovcima, ona se nalaze u Beogradu, Zemunu, pa možda čak i u Pančevu i ko zna gde još? Pa dodajmo još učenike i studente koji takođe masovno putuju.
I ne samo to. Sve životne namirnice pa čak i hleb svakog jutra stižu iz Zemuna i drugih okolnih mesta. Da bi to funkcionisalo, potrebno je gorivo za brojna motorna vozila, a toga goriva u našoj zemlji nema. Moramo ga uvoziti. I zamisli šta bi se desilo kad bi samo tri dana ostali bez goriva. Sve bi stalo. Ceo život bi stao. Nastala bi opšta konfuzija.
A zamisli kako se živelo pre 70 godina za vreme Kraljevine Jugoslavije, kada nije bilo toliko ni automobila ni traktora ni mnogo čega drugog. Tačno je da se živelo mnogo skromnije, ali je država bila ekonomski stabilnija, i natalitet jer bio povoljniji, i živelo se zdravije, bilo je više i veselja i međuljudske solidarnosti, i život je u celosti bio radosniji i manje opterećen raznim brigama. Jednostavno, iako su uslovi života u materijalnom smislu bili bedniji, u suštini ljudi su živeli veselije. Više su se družili, bilo je više spremnosti da jedan drugom pomogne.
I upravo kada se Saša svojim govorom zamorio, a Igoru je već postalo pomalo dosadno da sluša, u sobi se pojavi Marija. Nosila je na tacni kafu i neke kolačiće, i čim je ušla reče:
– Ajde, dosta politike! Prekinite tu bezveznu priču da lepo na miru popijemo kafu, a politiku neka bistre političari koji su za to plaćeni, a ništa neće biti kako ljudi misle i planiraju, već kako Bog odredi, a on ne pita ni Srbe ni Hrvate ni Albance ni Ruse ni Amerikance. Moja pokojna majka, Bog da joj dušu prosti, često je znala da kaže „čovek snuje a Bog određuje“, zato se nikad ničiji planovi u potpunosti ne ostvare. Taman misliš da si nešto postigao, a eto vraga, nešto se desi, pa sve krene naopako. To ti je isto kao kad ribar zakači ribu na udicu i misli, evo masne večere, a ona se odjednom otkači i ode svojim putem.
Zatim Marija spusti tacnu sa kafom na sto, sede pored Igora, pogleda ga i upravo kad je htela da mu nešto kaže, u sobu utrča Ljilja, i ne pitajući nikog utrpa se i sede između Igora i nje.
Takvo Ljiljino ponašanje nije se ni najmanje dopalo Mariji i ona joj malo povišenim glasom reče:
– Zašto si baš morala morala da se uvališ tu između Igora i mene? Htela sam nešto da mu kažem, a ti si mi svojim postupkom prekinula misli. To zaista nije lepo.
– Nemoj mama da se odmah ljutiš – odgovori Ljilja – Igor je moj brat i ja ga mnogo volim. Ti ne znaš koliko sam patila zato što nisam imala brata i koliko sam zavidela drugim devojčicama koje su ga imale. Ti ne znaš koliko je tužno biti devojčica koja nema brata.
– Dobro, lepo je da ga voliš, i on voli tebe, ali zar nisi mogla da sedneš sa njegove druge strane, gde ima dovoljno mesta.
– Pa u redu, ako ti smetam ja ću se premestiti – nastavi Ljilja.
– Ne, nemoj sad ustajati. Ja svakako moram da idem jer imam posla u kuhinji, a vi nastavite sa pričom, jer dok vi pričate neko mora i da radi, a ja vidim kakva je situacija, da sam ja suvišna.
Kad je čuo šta je Marija rekla, Igor se diže sa sedišta, uhvati je za ruku i reče:
– E, sad nećeš nikuda ići. Neka se Ljilja malo zabavlja sa tatom, jer sam čuo da je ona inače njegova miljenica, a sada ćemo ja i ti malo da razgovaramo i nikome neću dopustiti da nam se meša i da nas prekida. Ti si moja prava majka a ja sam tvoj sin. Zlosrećna sudbina je nas rastavila. Ja do nedavno nisam znao ni da postojiš. Mi jedno o drugome i našim proteklim životima skoro ništa ne znamo, i zato moramo razgovarati o svemu što je pratilo naše živote dok smo bili odvojeni. Meni je tata pričao o tome kako si ti patila i nikad nisi htela da se pomiriš sa mišlju da ja više ne postojim, uvek si očekivala čudo. Verovala si da sam živ i da postojim, i stalno si živela u nadi da ćeš me jednog dana pronaći.
I tako se nastavio razgovor o raznim događajima iz proteklog vremena. Ovaj put je više govorio Igor. Pričao je o nekim nedoumicama iz svog proteklog života, uglavnom o odnosima između njega i njegovih lažnih roditelja. Pričao je da je bar prividno imao lepo detinjstvo. Pazili su ga i vodili brigu o njemu. U materijalnom smislu nije mu ništa nedostajalo, ali da je on ipak na neki način osećao da u njegovom životu nešto nedostaje. Nije verovao u bilo šta nadnaravno, a ni na kraj pameti mu nije bila pomisao da on zaista nije njihovo rođeno dete, ali je ipak osećao da nešto ne štima. Postojao je neki osećaj da nešto nije u redu. Čitao je u nekom časopisu nešto o nadnaravnim pojavama, predosećajima i sličnom, ali nije u to verovao. Nije mogao da prihvati tvrdnje da postoji nešto nedokučivo i neobjašnjivo, a ipak se sada uverio i sve je više ubeđen u to da nešto ipak postoji. O čemu se radi nije mu jasno, ali svakog dana, svakog trena on dolazi do novih osećaja i saznanja. Kao primer naveo je slučaj kada je bio dete, da ga je često milovala i mazila njegova lažna majka i da je bila pažljiva prema njemu.
– Bilo mi je prijatno – reče Igor Mariji – ali ja nikada nisam osetio onu toplinu kao što osećam kada me dotakne tvoja ruka.
Čuvši to Marija nije ništa rekla, ali su joj iz očiju potekle suze.
Dok su Igor i Marija razgovarali, Saša se zabavljao sa Ljiljom. Ustvari ona je radila domaći zadatak iz matematike, a Saša joj je pomagao i neke stvari objašnjavao. Vreme je brzo prolazilo pa je došao trenutak kada je Igor morao da ide da obavi neki posao. Pre rastanka su se dogovorili kad će on sa svojim kolima doći da ih odveze u kuću u kojoj stanuje, i da se dogovore o planovima za budućnost. Marija, koja je već bila u toj kući, predložila je da on za početak odveze samo Sašu, pošto ona trenutno nije raspoložena za putovanje, a pored toga ima nekih poslova koje mora neodložno završiti.
Tako se desilo da je sledeće nedelje jednog lepog sunčanog popodneva Igor došao sa kolima i odvezao Sašu do mesta u kojem stanuje, pokazao mu kuću i ispričao šta se još sve nalazi u njegovom posedu.
U toku daljeg razgovora izrazio je želju da promeni prezime i uzme prezime svoga pravoga oca, ali je odmah rekao da to neće biti lako izvesti i da će u tom slučaju biti mnogo troška i raznih birokratskih zavrzlama, i da sve u svemu neće biti jednostavno.
U trenutku kada je Igor prekinuo razgovor i krenuo da skuva kafu, neko je pokucao na kućna vrata.
Bio je stari Igorov poznanik Milan. Igor mu se nije baš mnogo obradovao, ali ga je pozvao da uđe u kuću. Pre nego što je otvorio kućna vrata upozorio je Sašu da, ako slučajno neko nepoznat uđe u kuću, ništa ne govori o njihovim porodičnim odnosima, a svog pravog oca Milanu je prestavio kao nekog daljeg rođaka koji je na proputovanju usput svratio do njega da se vide i malo popričaju.
Međutim, Milan je čim je seo i počeo da pije ponuđenu kafu skrenuo razgovor na političke teme, u toku kojeg je mnoga dešavanja počeo da objašnjava na svoj uobičajeni način, pri čemu je ispoljavao svoj ogorčeni antiamerikanizam. Pri tom je Amerikance nazivao „Ameri“, a njihovu politiku i delovanje kao „Amerizam“.
Za divno čudo, Milan nije imao mnogo simpatija ni za Ruse, koje je okrivio za mnoge naše nevolje. Pri tom je kao prvo naveo činjenicu da je razbijanje Jugoslavije počelo još davno, delovanjem Kominterne, i dalje, da su nas oni zajedno sa engleskom obaveštajnom službom uvukli u Drugi svetski rat, i da nas Nemci ne bi napali da se radilo onako kako je to hteo knez Pavle. Možda bi nam Nemci oteli Sloveniju, ali to ne bi bila velika šteta, jer se na kraju videlo da je za Slovence Jugoslavija bila samo prelazna etapa u njihovom planu za sticanje nezavisnosti, i da oni nikad u dubini svoje duše nisu osećali Srbe kao bratski narod.
Kad se govorilo o zbivanjima krajem marta 1941. godine, on je masu koja je demonstrirala nazvao razularenom „beogradskom ruljom“ koja je došla do izražaja i prilikom pada Miloševićeve vlade, kada je usput zapaljena i opljačkana zgrada Narodne skupštine, provaljena Narodna banka i učinjeno mnogo toga što nije bilo dobro za Srbiju, čime smo dovedeni u ćorsokak u kome se sada nalazimo.
Što tiče Rusa, po Milanovim rečima, prvu glupost je načinio Staljin kada je istočnoevropskim zemljama nametnuo komunistički sistem. Umesto toga on je trebao samo da traži lokacije za vojne baze u tim zemljama, kao što su to uradili Ameri u Španiji, a da se ne meša u njihovo unutrašnje uređenje. Dalje, on je trebao nastojati da se Grčka, Bugarska, Jugoslavija, Rumunija, Mađarska, Čehoslovačka i Poljska ostvare kao neutralne zemlje, čiju će bezbednost garantovati i poštovati sa jedne strane Sovjetski savez a sa druge Ameri i države zapadne Evrope. To bi bila kao neka tampon zona, a i Grčka bi bila zaštićena od turskih pretenzija, zbog čega je i ušla u NATO pakt, a bili bi rešeni i neki drugi problemi. Nametanjem komunističkog režima istočnoevropskim zemljama, Rusi su sebi sami natovarili nezgodan teret na vrat. Godinama su oni snabevali te zemlje jeftinim energentima, a ispalo je da ih oni eksploatisali. Istočnoevropske zemlje su bile na tako niskom tehnološkom nivou da nisu imali robe za izvoz na zapad i jedino je Rusija mogla biti kupac njihovih roba, i da ih istovremeno snadbeva sirovinama. I tako su mnogi problemi mogli biti rešeni na jednostavniji način.
Branko Mićić Kondić – Ukradena sreća