Светом Нектарију Егинском
Свети, долазим Ти, јер ми душе моје понестаје
и људско се у црнило мрака неосетно претвара
и не разазнајем више да ли смо и ко смо
и ка чему смо се то врлетним стазама упутили
Пепео земље као тешко бреме стида са себе скидам
и не заустављам крик који се отима у ридању душе
Свети…
Нема нам спаса
док се не спере сав мрак
који смо вековима скупљали са раскршћа људских гадости
Нема нам светла
док се жижак црних мисли у срцима пакосним не угаси
Нема нам очињег вида
без погледа из срца
Хоћу да зауставим време док исплачем јад мога народа
који се уплео у ланце, злобне и тешке,
и који не види да му срце крвари од горчине
Молитвом Твојом Господу, Свети,
разреши нас тешких окова душе да удахнемо зрак
Има у нама, негде на дну,
и живота и дечијег погледа
и искре Љубави Божије…
Ох, колико још суза до тих простора чистоте!
Валентина Златановић – Марковић