Из збирке Неко у негдини
(Пожега, Свитак, 2015)
Гордана Рогић
.
***
За страхоломиве:
искра у оку је трн
рука на длану је жар
блискост је груба реч
поверење Страшни суд
љубав је највећи грех.
Страхоломиви исповедају свако сагрешење
за опроштење грехова
јер боје се љубави.
.
За храброљубиве:
искра у оку је знак
да рука на длану је спас
блискост је блага реч
поверење Небески рај
љубав им Божји дар.
Храброљубиви благосиљају свако осећање
и верују у услишење молитве
јер не боје се љубави.
.
.
Клупко
.
Свака искра у мени мота се око једног почетка
који је сад негде у дну склупчаних мисли о теби.
Често сам, одлучна, кидала мисли што ме вежу за тебе,
али сам их још спретније везивала у чворове, бојећи се заборава.
Зато сам се, попут Пенелопе*,
ноћима спотицала о врзине плетива којим сам дању прекривала туђе лице,
а ноћу, у самоћи, у наличју истог видела само твој лик.
Јеси ли ме заборавио на том одисејском путу
или наслутиш ме понекад по мирису парфема и
размрсиш клупко сопствених мисли?
Плаши ли и тебе заборав
и да ће ми у некој од ноћи руке ослабити колико и твоје ноге
па ћеш пожелети да ми се вратиш ̶ уморан од лутања?
Да ће уочи твог доласка пред мојим вратима осванути неко други,
а да по ожиљку неће имати ко да те препозна
јер си од мене кренуо без имало рана?
Бојиш ли се да ће ми понестати стрпљења Пенелопе
док ме залутао попут Одисеја будеш годинама тражио?
Неће, љубави моја,
јер ти не можеш отићи толико далеко
колико ти могу бити испружене моје руке.
.
- Мисли се на Пенелопу, која је, у очекивању Одисејевог повратка из Тројанског рата, десет година парала ноћу оно што би изаткала дању, одбијајући редом све просце.
Гордана Рогић