ATEISTA I VERA
Kuda vodi ateizam i zašto ateista nema moralni okvir i ne razmišlja o smislu života
Ćorsokaci ateizma
Reči vera i isceljenje na grčkom jeziku imaju jedan i isti koren. Verovati – znači naći cilj i smisao života, odrediti svoje mesto u svetu, videti put, koji leži iza zemaljskog postojanja. Postoje dva pogleda na svet: jedan od njih smatra svet ogromnim bezdušnim mehanizmom, koji je neko nepoznat pustio u rad. Na jednoj od mrlja tog ogromnog konglomerata kosmičkih tela, slučajno je ponikao fenomen, nazvan život. Kombinacija atoma i molekula, koji su primili sposobnost predaje svog strukturalnog plana drugim sistemima, doveli su nas do tog iznenađenja. Nema besmrtnosti.
Gospod Isus Hrist – Spasilac sveta
Život, sličan iskri, koja se ugasila u mraku kosmičke noći, gasi se i iščezava; čovek se rađa, bukvalno za to, da bi, saznavši svoju predodređenost, nemoć i besmisao života, ušao u zemlju smrti, odakle nema povratka, gde se svest i osećanje zauvek gase u mraku groba, u bezdanu nebića. Taj pogled na svet je duboko pesimističan. On ne pruža nikakve moralne ideje i voljne stimulanse, on samo obećava čoveku iluzornu slobodu time, što se dešava sa njegovim osećanjem odgovornosti za proživeni život. Ako je život slučajan i besmislen, onda pred kim i za šta odgovarati čoveku? Ako je sam čovek pre svega, samo strukturna zajednica atoma i molekula, kontrolisanih od bioloških tokova, onda koga voleti? Biomašinu? Pred kim nositi moralnu odgovornost? Pred determinisanim automatom, čija su dela uslovljena dobijenim, i sa njegove strane obrađenim informacijama?
Mi ne želimo da kažemo, da su svi ateisti nemoralni i neprincipijalni ljudi, ali smatramo, da sam ateizam nema odnose sa moralnošću. Ako je ateista moralan, to je zato, što je u njemu ostalo sećanje na najviše, večnom, urođenom zakonu pravednosti, koji on odbacuje svojim razumom, ali ga srcem oseća kao instinkt života. Sledeći ateisti ne postoje, ateistička kulturta ne postoji i ne može je biti, kao što ne može biti ni kulture „odricanja“.
Kultura je složena istorijska sinteza. Zato se čovek podiže na intelektualnom nasleđu mnogih kultura i civilizacija i usvaja, da tako kažemo, sa mleom ideje i predstave, koje se korene u veri i u večnom životu i u Tvorca sveta. Savremeni čovek, po rečima jednog poznatog lekara, nalazi se u stanju „postojanog bacanja između zemlje i neba“ (Pirogov).
Ateista više voli da ne razmišlja o smislu života, o vremenu i smrti, on izbacuje misao o smrti van svoje svesti, inače bi se nalazio u stanju postojane depresije, kao osuđeni na kaznu, u čiju ćeliju svakog minuta može ući dželat. Samim tim on ulazi u svet iluzija, kao bez razmišljanja o bolesti: moguće je pobediti bolest i ne misliti o starosti, izbeći je.
Oni, koji odriču večni život, moraju gledati na zemaljski život kao na jedinu realnost i stvarnost, tada im sadržaj života moraju postati intelektualna ili čulna naslađivanja, koji on pruža. Ali osećajna i intelektualna priroda, se pre svega, lome u protivrečnostima, unutrašnjim i spoljašnjim; oni ne mogu u svojim srcima prihvatiti život kao besmislenost i apsurd, ne mogu shvatiti zlo, koje postoji u svetu, pomiriti se sa nasiljem, i zato takve ljude očekuje tragičan udeo.
Drugi vide smisao života u čulnim naslađivanjima, o čemu su govorili drevnim rečima “In vino veritas“ (istina je u vinu). Ali čulno zadovoljstvo nije stanje, već nekakva nervna reakcija, koja biva zamenjena osećanjem opustošenja i nezadovoljstva. Prema tome, čak i primitivni ljudi ne mogu, a da ne osećaju u dubini svoje duše da je to surogat i falsifikat sreće. Neretko, razočarenje, vodi ljude u veću radikalnu sposobnost da isključe svoju svest od obmana života, od svrhe večnog razočarenja, i tada idu u alkohol i narkotike.
Život kao udovoljavanje strastima ne može dati radosti, već stvara kompleks i naviku, kao što onaj koji pije morsku vodu, samo uvećava svoju žeđ. Zatim nastupa lom između svih uvećanih i pogoršanih strasti i mogućnosti njihovog ostvarenja, koji stvara pakao u čovekovom životu.
Ateista ne može naći sreću i spokoj duha u razmišljanju nad životom. U tom slučaju, mora da vidi sebe osuđenog na vešanje i već rođenog sa omčom na vratu. On ne može naći tačku oslonca u svom poslu ili stvaralaštvu, jer i stvaranje, odražavajući život, pojačava osećanje tragičnosti bezizlaza. Ne može se naći srećan u stalnom poslu, slično neumornom mravu, jer pred njim stoji pitanje: u ime čega i za koga, on dela sve ovo i ima li smisla pretvoriti svoj život u postojani trud i napor volje, kada sve podleže konačnom uništenju?
Ateista ne može naći sreće i spokoja u čulnim nasladama, vinu i narkoticima, iza kojih sleduju duhovni pad i melanholija. Mora da prestane da misli, oseća i želi, da bi se oslobodio dramatičnosti zemnog života, to jest, mora umreti pre smrti. Odsustvo moralnih orijentira i orijentira u pogledima na svet, žeđ za čulnim zadovoljstvima i bezvoljnost vode čoveka u teške nervne bolesti, depresije, histerije, različite fobije i manije.
Egoizam i pojačano osećanje gordosti stavljaju čoveka u sam čvor protivrečnosti, između njega i ljudi koji ga okružuju. Takvom čoveku se čini, da je ceo svet nepravedan sa njim, i zato su egoisti i egocentrici u psihičkom smislu najnestabilniji i najnesrećniji ljudi.
Nezadovoljavanje želja i strasti izazivaju osećanje gneva i mržnje, koji se prilepljuju psihičkim kompleksima i zato psihičke bolesti, pre svega, uništavaju sposobnost da se voli drugi. Čovek se zaključava u sebe, u krug svojih iluzija, afekta i depresija.
Hrišćanstvo uči o tome, da je najviše projavljivanje čovekove ličnosti, da se kao priznak njegovog isceljenja javlja ljubav ka Bogu i ljudima. Vera – to je isceljenje. Hrišćanstvo ne predlaže veštačke sisteme za lečenje bolesti, kao naprimer, joga i drugi sistemi, koji imaju pragmatički i utilitarni karakter. Hrišćanstvo leči samu dušu čoveka, ono pokazuje ceo život, koji leži iza predela zemnog postojanja. Njegov cilj je – Apsolutni Duh, Božanska Ličnost, Izvor ljubavi i svakog postojanja.
Hrišćanstvo uči o visokom čovekovom naznačenju, o njegovoj besmrtnosti, o večnom životu kao opštenju sa Bogom i upodobljavanju Njemu. Hrišćanstvo pokazuje smisao i značenje zemnog života kao polja, gde se formira ličnost čoveka, kao odskočna daska za večnost. U tom životu, ono što nam se čini nesrećom i stradanjem, dobija duhovni smisao.
Hrišćanstvo daje tu ideju, radi koje je čovek spreman da pretrpi teškoće i prepreke, koje mu stoje na putu i sile za to. Vera čini više od samog isceljivanja bolesti: ona daje čoveku mogućnost da bude srećan u samim stradanjima i bolestima.
I na kraju, Hrišćanstvo otkriva čoveku kao najvišu vrednost zemnog života – osećanje ljubavi prema svima drugima, nezavisno od intelektualnih, nacionalnih, socijalnih i drugih vidova razlika. Hrišćanstvo – to je sveukupni sistem čovekovog života. Njega ne treba razmatrati analitički, u njega se treba uključiti, živeti u Hrišćanstvu i živeti hrišćanstvom, tamo je sve uzajamno, kao u jednom živom organizmu: i dogmati, kao istiniti pogledi na svet, hramovni obredi, kao simbolički jezik Crkve, asketika, mistika molitve, itd.
Hrišćanstvo obnavlja čoveka, deluje iz individualne ličnosti, pomaže čoveka da nađe sebe samoga, jer je, po rečima drevnih apologeta, „duša po prirodi Hrišćanska“. Hrišćanstvo ima to, što ne poseduje ni jedan drugi religiozni sistem – Isusa Hrista – Boga i savršenog Čoveka, tu Savršenu Ličnost, Koja se javlja večnim primerom i obrascem za Hrišćanina.
Arhimandrit Rafail (Karelin)
Covek je ipak nesto vise od zivotinje, postoji ta neka nadgradnja…
Kolicina gluposti ovog teksta je ogromna. Razumem ja da mnogi zele nametnuti svoje stavove ali ako neko tezi ka istini i pravdi a ne poslusa i drugu stranu ili joj cak zabrani pravo glasa (kao na primer urednistvo sajta meni na temu religije) kao sto to cini religija onda (kako bi rekli pravnici „de facto i de jure“ iliti cinjenicno i po zakonu) taj neko nema pravo da se poziva na istinu i pravdu.
Sam naslov Ateista i vera kao uvod u tekst je toliko pogresan da bi cela jedna rasprava mogla da se odradi na tu temu jer Ateizam nije ideologija, pokret, nacin zivota, filozofija itd Ateizam je jednostavno ne verovanje u boga ili bogove (bez otvaranja rasprave da li je to stajaliste utemeljeno ili ne) te samim tim nije osnova za bilo kakvo okupljanje. Da se malo udaljim od teme da usijane glave shvate o cemu se ovde radi – udruzenja ljudi koji veruju u letece tanjire postoje, postoje ideologije bazirane na „malim zelenim“ (hvala holivudu sto nam je dao opis istih – da su mali i da su zeleni), dosta njih zivi od toga, dosta njih zivi za to, dosta njih….. ali ne postoji ni jedno udruzenje ili filozofija ili nacin zivota ili bilo sta takvo da se bazira na NE postojanju svemiraca. Eto kako ne postoji udruzenje NEvernika u svemirce isto tako ne postoje ni Ateisti. Doduse ima grupa koje to pokusavaju ali se sve bazira na zaludnim penzionerima zeljim druzenja, saradnji sa religijom (negacijom joj daju legitimitet i opravdanje) itd.
Drugi deo naslova Vera jeopet jos jedna laz jer se pod pojmom vera namece podrazumevanje da je vera i religija jedno te isto iako je to toliko razlicito kao kad bi neko rekao „ako kroz prozor sunce ne sija to znaci da je noc“ zaboravljajuci da mogu biti spustene zavese, da moze padati kisa, sneg ili da je samo oblacno, moze komsija podigao zid i….., moze drvo da se prepreci, moze….. ALI ne – vani je noc, uporno vice „neko“. Identicna situacija je i sa religioznima koji prisvajaju istinu i to u tolikoj meri da je ne prisvajaju (kao da je istina par cipela pa mozemo da ih prisvojimo) vec se cak prozivaju istinom. Cesto se moze cuti „ja sam istina“ pa cak i ono „jedina istina“ kod religioznih a ja se menja sa imenom glavnog bozanstva itd
Eto toliko neistinih gluposti a samo sam naceo naslov i to jos se trudio da budem kratak.
ehhhh ko bi imao vremena za ceo tekst
Pretekli ste me gospodine Grubor u komentarisanju ovog naučno-fantastičnog teksta. Stvarno je neverovatna količina gluposti izrečena, pa moram da postavim nekoliko pitanja:
1. Da li autor piše u svoje ime, ili u ime crkve, ili u ime verskih fanatika, ili mu se javio neko (otac-sin-sveti duh) od koga je dobio mandat da pokuša da preobrati nekoliko milijardi što ateista što pripadnika druge vere?
2.Koja mu je ciljna grupa, odnosno kome se obraća, i šta želi da postigne ispoljavajući toliku količinu fanatizma, netrpeljivosti, mržnje, netolerancije, gluposti?
3.Zašto svoje nebulozne tvrdnje ne podeli sa svojim istomišljenicima, i zašto se uopšte bavi drugima – neistomišljenicima? Zar mu mozak nema bar toliko kapaciteta da shvati da na ovaj način odbija od svoje vere i ono malo onih koji su čak razmišljali da se priklone takvim verskim zaludjivanjima? Kako se ne plaši da će ga onaj, koga zastupa i čije namere tumači, poslati u pakao na neko vreme, jer je sramotno kako ga predstavlja? Zar zaista misli da je onaj koga zastupa, Bog, toliko sujetan da je potrebno stalno mu se klanjati, moliti ga, ugadjati mu, a toliko je svemoguć?
Sjašite više gospodo koji sebi dajete za pravo da se bavite drugima, prethodno pogledajte šta se dešava u vašem dvorištu. Zašto se ne izolujete u neke pećine i tamo volite i mislite, lebdite, pripremate se za večni život, ionako ne pripadate ovom normalnom svetu i normalnom životu.