GOLA PRAVDA

 

PO PRAVDI ZAKONA

DRUŠTVENE – PRAVNO POLITIČKE NORME, PRAVDA, MORAL I ETIKA – POJMOVI KOJI IMAJU MNOGO ZAJEDNIČKOG, ALI SE U SUŠTINI MNOGO RAZLIKUJU

 

Stereotip koji se često čuje „pravda je spora ali dostižna“ davno je prevazidjen. Ni moral, ni etika kao ni pravda, nisu obavezne kategorije u društvu, jer su prevashodno individualni odraz shvatanja  principa dobrog, ispravnog i pravednog. Svako ima, bez obzira na osnovu, svoje mišljenje da li je nešto pravedno, moralno ili etično. Zbog te različitosti ne postoje sankcije za postupanje suprotno ovim načelima. Društvo uglavnom ne može da pomiri tako različite stavove.

Medjutim, država mora da regulište ponašanje ljudi, da bi sprečila stihiju. Ona odredjuje društvene pravno-političke norme, čije nepoštovanje sankcioniše. Te norme se uredjuju zakonima, a pravosudni sistem je zadužen da sankcioniše svako odstupanje od ovih normi, bez obzira da li su te norme pravedne, moralne ili etične. Zakonodavac je dužan da maksimalno poštuje ove principe kod donošenja zakona, ali ne i po svaku cenu.

ŠTA JE SRPSKA STVARNOST

O moralu i etici, a pogotovo o pravdi, iluzorno je bilo šta govoriti. To su, na žalost, davno zaboravljene kategorije. Srpski problem je mnogo veći. Ugrožene su osnovne civilizacijske tekovine, odnosno srpsko društvo se vraća u period kada je vladala stihija, a to znači mnogo vekova unazad.

Većina odnosa u društvu je normirana zakonima i predstavlja solidnu osnovu za normalno funkcionisanje sistema. U čemu je onda problem? U Srbiji ne poštuju zakone oni koji ih donose, oni koji ih primenjuju i oni koji teba da sankcionišu prekršioce. Ma koliko se trudi aktuelna vlast da nas ubedi u suprotno, evidentno je da ceo sistem ne funkcioniše. Zar to nema sve odlike stihije?

Odavno se zna da pred zakonom nismo jednaki, ali da to dobije tolike razmere niko nije očekivao. Ustavni princip podele vlasti i medjusobne kontrole davno je mrtvo slovo na papiru. Apsolutna kontrola svih tokova, koju su demokratski omogućili gradjani Srbije, naša je stvarnost.

ŠTA JE SA PRAVOSUDJEM

Rak rana našeg sistema je pravosudje. Potpuno potčinjeno i kontrolisno od strane izvršne vlasti već dve i po decenije se kozmetički transformiše, a navodne reforme se svode na promene naziva sudova, teritorijalnu nadležnost, premeštanje ljudi i predmeta po zgradama ili spratovima. Sudije i pomoćnici se šetaju od suda do suda, a broj nerešenih sporova dostigao je istorijski maksimum.

Sudske presude imaju smisao jedino ako su dobile epilog u izvršenju. Kome treba pravosnažna presuda koja se nije izvršila i to najčešće zbog zastarelosti, jer zbog nezakonitog i nepravilnog rada suda nije ni mogla da bude okončana. Ko je zbog toga odgovarao ili dobio odštetu od države?

Povod za ovaj tekst je pokušaj autora, kao poverioca, da utiče da se presuda iz 2005. godine konačno izvrši. Ono sa čime se susreo u Drugom osnovnom sudu u Beogradu je za rubriku verovali ili ne. Izvršenje presude u startu je preuzeo bivši Četvrti opštinski sud, zatim preuzeo Prvi osnovni sud, a poslednji u nizu je Drugi osnovni sud. Izvršitelji, uglavnom isti ljudi bez obzira kom sudu pripadaju, smešteni su u jednu veliku prostoriju, verovatno bivšu sudnicu. Zatrpani su neverovatnim brojem predmeta rasporedjenim po plakarima, stolovima i podu. Oni nemaju direktnu telefonsku liniju, služe se malo službenim, malo privatnim mobilnim telefonima kad treba ostvariti kontakt sa kolegama ili strankama, što u zgradi, što van zgrade. Pošto nemaju direktnu telefonsku liniju ne mogu da komuniciraju elektronskom poštom, a nemaju ni faks aparat. Faks poruke možete poslati na drugi izdvojen broj u zgradi, medjutim ni to ne funkcioniše jer nemaju toner za uredjaj. Tako „opremljeni“ oni treba efikasno da sprovedu izvršenja u stotinama hiljada predmeta.

Gledajući sav taj jad i bedu srpskog pravosudja potsetio sam se nastupa srpskog premijera na jednoj od „nezavisnih“ televizija.

Zar Ministarstvo pravde, pored toliko dobrih neočekivanih uspeha u sprovodjenju ekonomskih mera, nije moglo da obezbedi minimalne uslove za rad sudova? Nije potrebno mnogo para da se uvede direktna telefonska linija, kupi telefonski aparat ili toner za faks aparat.

Da li su ljudi u pravosudju – sudije, pomoćnici, saradnici – toliko zastrašeni da ne smeju da dignu glas protiv takvog ponižavajućeg tretmana koji imaju? Zašto su, nezadovoljni svojim položajem, u stalnoj obustavi rada, zbog čega trpe oni koji traže pravo, a ne pravdu ili kojim slučajem nešto drugo? Njihov „tihi štrajk“ ne pogadja one protiv kojih je uperen. Političari, tajkuni, kriminalci i ostali VIP-ovci uživaju efikasnu sudsku zaštitu i tretman. Tu su predsednici sudova da to obezbede, u zamenu za još neki mandat ili nešto više.

Aleksandar Zlatar