Ja Cipras, ja Anica i grčki dug – ko je zadužio Grčku

Molim sve one koji podržavaju Grke da mi pozajme po sto evra. I molim ih da ostanu dosledni u svojim stavovima – da ne očekuju da im novac vratim nazad. Jer, da bih vratila dug ja bih morala da smanjim neke svoje troškove, a onda će na njihovu dušu ići smanjenje kvaliteta mog života. Uostalom, hajde da se kladimo da bi i moji ukućani bili protiv takve politike stezanja kaiša.

Grčka drahma – nekadašnji grčki novac

Ako treba raspisaću kućni referendum. Ubeđena sam da će svi zaokružiti „ne”. Neće valjda kreditori sprečiti članove moje porodice da slobodno iznesu sopstveno mišljenje o njima, zelenašima.

A oni od kojih sam novac pozajmila valjda neće biti toliko bezdušni da mi ne odobre nove pozajmice. Kad je očigledno da sam postala ovisnik od kredita. Kao i braća Grci, i ja redovno dolazim na posao, provodim najmanje pet sati pored računara i redovno održavam ličnu higijenu. A čula sam da su se za sve to u Grčkoj isplaćivali posebni dodaci na platu. I šta se mene tiče to što neki od mojih poverilaca zarađuju manje od mene. Ni Grci, sa prosečnim penzijama većim od 800 evra, ne potresaju se zbog toga što su u evropskim paketima pomoći i litvanske pare, gde je penzija oko 240 evra.

Uostalom, ja sam obećala članovima moje porodice da nećemo štedeti. I sad moram da sačuvam mir u kući. Moj muž bi se mnogo ljutio kad bi shvatio da sam mu dala lažna obećanja. I verovatno bi momentalno podneo ostavku na tu funkciju. I šta god posle toga mislio o meni, za kreditore bi i dalje tvrdio da su teroristi.

Uostalom, ne gledam ja ovde samo moj interes, već štitim i reputaciju poverilaca. Ni za njih nije dobro da se po gradu priča kako su rasturali brakove zelenaškim kamatama. Kad bi taj prljav veš izašao u javnost, simpatije bi bile na mojoj strani. Ako poverioci baš budu tvrdi u svojim stavovima, neka znaju da ću ih optužiti i za pokušaj okupacije mog suverenog domaćinstva. Uneću u polemiku i malo istorije i ratne terminologije. Jer, oni su meni prvi postavili ultimatum.

Sigurno bi nekome u mom komšiluku bilo u interesu da ja dugove ne vratim. Neka i našim zajedničkim poveriocima crkne neka krava. Nema sumnje da bi bilo i onih koji bi se radovali kada bi me predsednica kućnog saveta poznatija kao Gvozdena dama izbacila nogom kroz vrata zgrade, ako ne bih imala para da platim kiriju. Ali, to je već interna politika naše stambene unije.

Kad se grčka dužnička drama ovako pojednostavi onda je jasno da grčki premijer Aleksis Cipras nije mogao ništa drugo, već da kao svako ko daje nerealna obećanja, pojede svaku svoju reč.

Nadam se da je posle svega mojim kreditorima bilo dovoljno jasno da moraju da mi daju još po sto evra da ne bih prekršila moja obećanja.

Odličan je poziv novinara „Politike” Anice Telesković da joj svi oni koji podržavaju Grke posude po 100 evra, pod uslovom da ne mora da ih vrati! Veliki broj čitalaca požurio je da joj odgovori da joj neće pozajmiti ni prebijene pare, zato što nijedan ozbiljan poverilac ne vidi kako bi gospođa Telesković mogla da vrati dug od 500 miliona evra u narednih 50 godina, koliko još treba da radi do penzije (primetili ste da pretpostavljam da u Srbiji postoji najmanje pet miliona onih koji, u ovom trenutku, podržavaju Grke).

Ali ako je većini čitalaca „Politike” jasno da ne treba davati kredite onome ko ne može da ih vrati, kako su, i zašto, evropski bankarski eksperti, koji verovatno znaju štošta o finansijama, davali Grčkoj, Španiji, Portugaliji, Srbiji, a i drugima, kredite za koje bi svako mogao garantovati da neće moći da se otplate? I za koje ni dan-danas niko ne vidi odakle bi mogli da budu vraćeni?

Mora da su mudri bankari imali na umu tri stvari. Prvo, za bankarski sistem izvori kredita su gotovo neiscrpni i skoro besplatni (čuli ste, gospođo Telesković, za kreditnu multiplikaciju, zar ne?). Drugo, u bankama zemalja evropske „osovine”, zajedno sa suficitom u trgovinskoj razmeni sa zemljama „periferije”, javio se i veliki suficit novčanih sredstava, koji su te banke silno želele da plasiraju. I treće, Grčka, kao i Srbija, poseduje privredne i prirodne resurse (ostrva, šume, vode, luke, zemljište itd.) koji će se, u trenutku bankrota, moći kupiti po bagatelnim cenama, pa će poverioci biti u potpunosti obeštećeni, a većina stanovnika zemalja „periferije” biće gurnuta u gotovo ropski položaj za narednih nekoliko stotina godina (videti slične primere Latinske Amerike). Eto vidite, gospođo Telesković, zašto velike banke imaju interes da guraju zemlje periferije u dužničko ropstvo i da ih kreditiraju, čak i u slučaju da ne mogu da naplate svoje kredite o roku.

Ako biste Vi, ili Vaši najbliži, posedovali resurse veće vrednosti (nekretnine, prirodne lepote i sl.) budite uvereni da bi se našla banka koja bi Vam dala kredit za koji je sigurna da ne možete, iz svojih skromnih porodičnih prihoda, da vratite. U trenutku dospeća duga, Vaše dragocenosti će biti otkupljene od poverilaca (po „fer” cenama!?). Ali ako, za razliku od Grka, nemate ništa, osim svog raskošnog novinarskog talenta i spremnosti da ga stavite u službu promene mentalnog sklopa građana Srbije, onda ćete biti osuđeni na grdnje čitalaca „Politike”, koji će se oglušiti o Vaš sjajan poziv, i to samo zato što razumeju finansije.