Kolika je ljubav Majke Božije prema ljudima

Istinitu ispovest jedne monahinje po njenom prestavljenju u Gospodu posvedočio je njen duhovnik, po njenoj želji za života, da se, po milosti Gospodnjoj, objavi ljubav Njegove Majke, Presvete Vladičice naše, Bogorodice. Ovu ispovest, iz ne tako davne prošlosti, doneo je iz istočne Ukrajine pre par godina ruski vladika Alimpije i nama, srpskim pravoslavcima.

Monahinja jednog ruskog manastira je po svojoj blagočestivosti imala u manastiru samo jedno poslušanje: da ukrašava svakog jutra ikonu Majke Božije svežim cvetovima. Zamonašena kao dete, smatrana je među ostalim sestrinstvom kao najdostojnija tog uzvišenog poslušanja. Sestre su volele ovu monahinju zbog njene skrušenosti, prostote i smirenosti. Međutim, kako to obično i biva, kada je imao najmanje izgleda i kada se najmanje očekivalo, neprijatelj je počeo da napada tako jako i to baš one vrline zbog kojih ju je Majka Božija najviše volela. Jedan čuvar je stalno u blizini čistio oko crkve i često joj se obraćao.

Ubrzo se ova monahinja o njega sablaznila. Koliki li je to mogao biti udarac neprijatelja, kada je ona i mantiju svoju skinula zbog tog čoveka i, tajno napustivši manastir, otišla sa njim u svet! Nije prošlo mnogo vremena, posrnula monahinja se probudila iz stanja duhovne mahnitosti. Strasti su nestale kao dlanom o dlan, a đavo je postigao svoje. Kad je ona to uvidela, već je odavno bilo kasno. Za kajanje je bila potrebna nadljudska snaga. Nazad se nije moglo; odlučila je da istrpi muža. On ju je sada tukao i maltretirao i život joj se vremenom pretvorio u pravi pakao na zemlji. Nije imala snage više da živi, a nije htela smrt bez pokajanja.Posle nekoliko godina upokojio se muž.

Monahinja je, najzad, mogla da još jednom ode i vidi manastir u kom je provela najblagoslovenije dane svog života. Više nije imala onaj isti, blagočestivi lik, već napaćeno, ozbiljno, nepokriveno lice i iskoristila je to da uđe u manastir neprimećeno. Na ulazu je prepoznala jednu od svojih sestara. Obratila joj se. Sestra je, naravno, nije prepoznala. Htela je da vidi da li je i koliko sestre osuđuju.

„Praštajte, da li znate gde je monahinja … (izgovorila je svoje ime) i šta se sa njom dogodilo?“

„Da, naravno“, odgovorila joj je sestra, „eno je tamo, u kapeli.“

Monahinja je zastala začudjena, pa je progovorila: „Ne shvatate, pitam za jednu što je bila ovde prije deset godina i ukrašavala ikonu Majke Božije ružama.“

Sestra ju je jednako čudno pogledala: „Pa, da, ta ista do dana današnjeg to i radi. Naša dobra sestra… Eno je, ukrašava unutra ikonu Majke Božije.“

Monahinja je, izbezumljena odgovorom koji je najmanje očekivala, zbunjeno prekoračila prag crkve. Unutra je, u tišini i samoći, zaista spazila monahinju koja je ukrašavala ikonu ružama. Prišla joj je. Monahinja se okrenula. Bila je to Majka Božija. Skinula je njenu mantiju i dala joj: „Evo, kćeri, obuci mantiju i ne greši više.“

Monahinja je u smrtnom strahu pala na pod i zajecala. Od stida nije mogla da podigne glavu, ali Presveta Bogorodica je već bila otišla. Stajala je pred njom samo Njena ikona ukrašena ružama. Majka Božija, Svemilostiva i Svesažaljiva, svih ovih godina je vršila njeno poslušanje da prikrije njen greh i ne sablazni druge sestre.

Monahinja se neutešno kajala nepresušnim suzama i osećala neizmerni stid. Jedino što ju je tešilo bila je neizmerna ljubav Majke Božije. Ispovedila je sve duhovniku manastira i zamolila ga da sve objavi po njenom upokojenju. Nedugo nakon toga se upokojila.