Moja bašta ili zašto biti baštovan amater?

Jedna od velikih polemika među baštovanima amaterima tiče se same isplativosti bašte, tj isplativosti investiranja vremena, energije i novca u nešto, što finansijski gledano i ne donosi neku značajnu finansijsku dobit.

Da li je sve ono što odgajimo u bašti vredno truda, kada nam pristiže na branje najčešće onda kada je cena tog proizvoda u trgovinama najniža i kada deluje da oni koji su prinuđeni da sve kupuju bolje prošli od onih koji pokušavaju i sami nešto da odgaje? Cilj ovog teksta je da podseti čitaoce na par “kolateralnih dobitaka” na koje se uglavnom ne obraća pažnja, a koji idu u paketu sa svim onim proizvodima dobijenim u amaterskim “fabrikama pod vedrim nebom”.

1. Hrana iz godine u godinu uglavnom poskupljuje. Koliko god da cene povrća padaju tokom centralnog dela sezone, ipak se može primetiti trend da cene povrća u prodavnicama iz godine u godinu uglavnom rastu. Bez detaljnijeg analiziranja ekonomskih razloga za tako nešto (kurs evra, trgovačke marže, izvoz u Rusiju, promišljeniji proizvođači, veći troškovi proizvodnje, smanjenje domaće proizvodnje – primoranost na uvoz nekih proizvoda…), može se primetiti da finansijski dobitak iz sopstvene bašte u budućnosti ipak može biti veći, što uz (očekivani) pad standarda mnogima može postati dovoljan razlog za bavljenje baštovanstvom.

2. Fizička aktivnost. Rad u bašti može predstavljati korisnu fizičku aktivnost. Koliko god da za početak deluje neočekivano, za rad u bašti neophodno je “znati” kako se to pravilno radi. Naime, većina ljudi se nepravilno saginje, nepravilno podiže terete, nepravilno radi sa poljoprivrednim alatkama (sam autor ovog teksta se nebrojeno puta “kočio” zbog nepravilnog rada u bašti, verujući “da je sve to prosto i da nema tu šta da se uči”). Ipak, da bi rad u bašti postao jedna korisna fizička aktivnost, neophodno je “naučiti” kako se to radi pravilno, a jedan od pravilnijih načina rada u bašti, osmišljen kako bi ga mogle primenjivati čak i starije osobe, predstavljen je na Youtube kanalu Johna Jeavonsa.

3. U svakom slučaju manje tretirano povrće. Svako od nas će se pre odlučiti da kupi tretirane proizvode u prodavnici, nego što će sam na isti način tretirati svoje povrće. U neku ruku, svakome od nas je i lakše kada ne vidi na koje je sve načine tretirano povrće koje kupujemo. Sa druge strane, povrće koje nam raste pred očima uglavnom pokušavamo gajiti uz što manju primenu hemikalija, ponekad čak i sa spremnošću da prinosi budu manji, samo da povrće bude “potpuno prirodno”.

4. Ukusniji proizvod. Mnogi ljudi počinju da gaje baštu samo zbog ukusa domaćeg paradajza, sa kojim se ne može porediti ukus tzv industrijski dobijenog paradajza – čak ni onda kada je u pitanju ista sorta. Paradajz se u industrijskim uslovima često bere potpuno zelen, što je iz ugla proizvođača potpuno opravdano, jer se na taj način omogućava veći prirast novih plodova i duži period opstanka proizvoda u rafovima. Ipak, iz ugla potrošača, najbolji paradajz je onaj koji je potpuno zreo i sveže ubran, što je ostvarivo samo ukoliko imamo sopstvenu baštu. (o razlici u količinama hranljivih sastojaka između zeleno i zrelo ubranog paradajza takođe bi se moglo pokrenuti pitanje)

5. Meditativni momenat. Iskustvo mnogih baštovana ukazuje na povoljan uticaj baštovanstva na čovekovu psihu. Pored neophodnog fizičkog rada, čovek u bašti provodi i trenutke kada posmatra biljke i njihov napredak, što unosi određeni meditativni momenat u život baštovana.

6. Količina povrća u ishrani. Sada dolazimo do možda najvažnijeg razloga za zasnivanje sopstvene bašte, a to je udeo povrća u našoj ishrani. Svako od nas će u svojoj bašti na dnevnom nivou ubrati daleko veću količinu povrća nego što bi tog istog dana kupio u prodavnici. I to je potpuno normalno, kao što je normalno da Portugalci jedu više ribe nego Mongoli, Grci jedu više južnog voća nego Rusi, a Argentinci jedu više mesa nego Indusi. Ukratko, svako najviše jede onu hranu, koje ima u izobilju. Gajeći povrće u bašti, čovek sebi omogućava daleko izobilniju potrošnju proizvoda, koje bi u trgovinama verovatno kupovao u znatno manjim količinama.

7. Rezilijentnost i iskustvo. Rezilijentnost (resilience) je pojam koji se pre svega odnosi na “sposobnost sistema da se nosi sa izazovima, poremećajima i promenama okruženja sa kojima se suočava”. Kod nekih autora pojam rezilijentnosti se prepliće sa pojmom samodovoljnosti pojedinca ili manje grupe – koji bi u slučaju neke katastrofe bili sposobni da prežive u divljini, beru bobice, hvataju divljač i slično. Budući da autor ovog teksta uporno ponavlja da se svet svakoga dana podiže na sve veće nivoe kompleksnosti i da smo iz dana u dan sve više zavisni jedni od drugih, pa težnja ka samodovoljnosti čak i u slučaju katastrofe ne bi trebala da bude u našem fokusu, rezilijentnost ćemo posmatrati kao sposobnost da se odreaguje na iznenadnu promenu u funkcionisanju sistema uz minimum uzurpiranja sopstvenog načina života, ali i života drugih učesnika u sistemu. Dakle, ukoliko bi se na primer dogodio neki poremećaj na tržištu, koji bi doveo do naglog povećanja cena hrane, najefikasniji način da se to amortizuje (pored uvoza) bio bi samostalno angažovanje na proizvodnji hrane. Na taj način bi određen broj ljudi uspeo da tokom kriznog perioda obezbedi deo životnih namirnica za sebe i ljude oko sebe, ali i da smanji tražnju za istim, što bi moglo olakšati situaciju i drugim ljudima. Time se na najbezbolniji način premošćava nedostatak hrane na tržištu i održava funkcionisanje sistema* do trenutka stabilizacije (što je daleko bolje po sistem od kupovine oružja, šibica i baterija, bekstva u divljinu i zaboravljanja da ako svi budu uradili to isto doći će do nebrojeno mini-građanskih ratova za poziciju sa najboljim pogledom na vodopad). Povrtarstvo bi u smislu poremećaja u snabdevanju hranom moglo biti veoma zahvalno, jer u relativno kratkom vremenskom roku obezbeđuje određene količine životnih namirinca bez preterano velikih ulaganja, na površini sopstvenog dvorišta, terasi, krovu stambene zgrade, parku, gde god. Naravno, da bi čovek bio spreman da se u tom slučaju angažuje u proizvodnji hrane, ipak je poželjno imati iskustva u tom poslu, do čega nas lako može dovesti amatersko bavljenje baštovanstvom u vremenima koja nisu baš toliko kritična.

* Neko može opravdano pretpostaviti da bi u slučaju poremećaja u snabdevanju hranom naglo porastao i broj pljačkaša privatnih bašti. Sa aspekta funkcionisanja sistema, čak je i to bolje (po sistem u celini) od uvećanja težih krivičnih dela, kako bi se došlo do novca neophodnog za kupovinu skupe hrane, tako da čak i u tom slučaju sistem doživljava manji poremećaj zahvaljujući pokretanju baštovanstva u kriznoj situaciji.