NA LIPARU
I VEČE
Jeste li mi rod, siročići mali?
Il’ su i vas možda jadi otrovali;
Ili vas je slabe progonio svet;
Pa dođoste samo, da kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set?
Mi smo male,
Al’ smo znale,
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti
– Ćiju ći!
Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.
S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren-rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi
Srca topiti
– Ćiju ći!
Moje tice male, jadni sirotani,
Prošli su me davno moji lepi dani
Uvelo je cveće, odbeg’o me maj;
A na duši osta, k’o skrhana biljka,
Il’ ko tužan miris uvela bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.
XL
II PONOĆ
Ponoć je,
U crnom plaštu nema boginja.
Slobodne duše to je svetinja,
To gluvo doba, taj crni čas…
Al’ kakav glas?…
Po tamnom krilu neme ponoći,
K’o grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini;
Lagano huji k’o da umire,
Il’ da iz crne zemlje izvire.
Možda to dusi zemlji govore?
Il’ zemlja kune svoje pokore?
Il’ nebo možda dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje;
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje!
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane
Tama?…
I hod se čuje…
Da l’ ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi;
K’o da sa onog sveta dolazi.
Il’ kradom oblak ide na više?
Il’ bolnik kakav teško uzdiše?
Il’ anđ’o melem s neba donosi?
Il’ oštru kosu, da ga pokosi?
Da ljubav ne ide?… Da zloba nije?…
Možda se krade, da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il’ možda suza ide žalosti,
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
Vrata škrinuše…
O duše! o mila seni!
O majko moja! o blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kaj’o, mnogo grešio,
I hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio.
O majko, majko! o mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video!…
Il’ možda misliš: „Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom:
– Među ljud’ma si, među bližnjima“…
Al’ zlo je, majko, biti međ’ njima:
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži…
O majko, majko, svet je pakostan,
Život je, majko, vrlo žalostan!
…
Đura Jakšić