PESME BOLA I PONOSA

Plava grobnica se naziva more i ostrvce Vid u Grčkoj, na Krfu, mesto gde su sahranjene hiljade srpskih vojnika u Prvom Svetskom ratu.

 

Ime Plava grobnica se izgovara za more oko ostrva Vido, u blizina Krfa, gde su tokom Prvog svetskog rata sahranjivani preminuli srpski vojnici koji su tu došli preko povlačeći se preko Albanije. Ovo potresno mesto inspirisalo je Milutina Bojića da napiše zbirku pesama Pesme bola i ponosa i svoju čuvenu pesmu Plava grobnica.

Zbog raznih bolesti i gladi mnogo ljudi je umrlo. Kako na ostrvu nije bilo dovoljno mesta da se dostojno sahrane, njihova tela puštana su u Jonsko more. Ova tužna istina o grobu srpskih vojnika jedinstvena je u svetu i od tada do danas o njoj se govori s pijetetom i najvećim poštovanjem.

PLava grobnica ostrvo Vido na Krfu - pesma Milutin Bojić

Ostrvo Vido i plava grobnica okolo

Smatra se da je na ostrvu Vidu i u „Plavoj grobnici“, kao i na 27 vojničkih grobalja na Krfu sahranjeno oko deset hiljada srpskih vojnika i regruta. Vido je ostrvce kraj grada Krfa, poznato iz Prvog svjetskog rata, kada se na njemu nalazila bolnica za srpske vojnike koji su došli na Krf poslije prelaska preko Albanije.

—

Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne,
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, kô naš um beskrajna,
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pantomina?
To velika duša pokojnikā luta.

Stojte, galije carske! Na groblju braće moje
Zavi’te crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!

Jer proći će mnoga stoleća, kô pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ’ nedra zemlje i nebeskog svoda.

Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
Pobožno i nečujno.

Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.

Jer tamo, daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.

Zato hoću mira, da opelo služim
Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
uz tutnjavu muklu doboša dalekih.

Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom!
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

 

Milutin Bojić

Milutin Bojić (19. maj 1892— 8. novembar 1917) bio je srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar i pozorišni recenzent.

Milutin Bojić je učesnik Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine, kao i Prvog svetskog rata. Dramu „Uroševa ženidba“ koju je preneo preko Albanije 1915. godine štampao je na Krfu, a zbirku pesama Pesme bola i ponosa objavio je u Solunu. Iz ove zbirke je i pesma Plava grobnica, posvećena stradanju srpskih ratnika. I sam pesnik lično je gledao kako saveznički brodovi odvoze gomile leševa koje uz zvuke vojničkih truba spuštaju u more.